Zaboravljeni Skobaljić grad u viševekovnom snu – grad istorije, legende, predanja i mitova (foto/video)

Dva kupa kamena za koja kažu da su kule na najvišoj koti i da se jedna od njih zove Donžon kula, sve je što je ostalo od srednjovekovnog Skobaljić grada na istočnim padinama planine Kukavice, tamo na levoj strani Vučjanke, od grada koji je dobio ime po njegovom vlasniku, vlastelinu, princu i gospodinu Nikoli Skobaljiću, ratniku i prvom Srbinu koji je živ nabijen na kolac.

Pogled sa Sokolice

Svaki kamen ovde je istorija, svaki pedalj zemlje natopljen krvlju, a ispod zemlje na brdu je, kako se veruje, još neotkriven „pravi“ Skobaljić grad u više nivoa sa tajnim ulazima i izlazima. Ovo je mesto koje odiše i legendama, predanjima i mitovima, od kojeg može da se napravi turistička atrakcija uz mnogo dobre volje i mnogo novca, posebno imajući u vidu da se ispod Skobaljić grada nalazi atraktivni kanjon Vučjnake, uvršten u devet najlepših u Srbiji, sa hidroelktranom iz 1905.godine.

Donžon kula

Ovaj vis, kojeg okružuju još veći, areohološki je loklaitet na kome se osamdesetih godina radilo samo nekoliko godina i tom prilikom je utvrđeno da se, sa razmacima, život u njemu odvijao 1500 godina.

This slideshow requires JavaScript.

Leskovac ima suficit bogatog kulturno-istorijskog nasleđa, privlačnog za turiste, ali i deficit novca.

Do podnožja Skobaljić grada može da se stigne samo džipom, a mi smo samo do visa Sokolica s kojeg se nizvodno vidi ceo kanjon Vučjanke pa se odatle pogled pruža do Leskovca, a iznad velika kamena stena, poznati pejzaž iza koga se nalaze kule Skobaljić grada. Ispod njih još neotkriven grad vlastelina i vojvode ondašnje oblasti Dubočice Nikole Skobaljića.

Od Sokolice do vrha pešačimo kilometar i po izrovanom putu uz žubor Vučjanke kroz još nepožutelu šumu.

„Mesto za uživanje i spokoj“, komentariše kolega novinar dok punim plućima grabi svežinu mirišljavog vazduha. No nespokoj izaziva jedan od naša dva vodiča, Slađan Stanković iz obližnjeg Strojkovca, upozoravajući na poskoke, kojih je, tvrdi bilo i u vreme Nikole Skobaljića.

Rana je jesen, sunce posle dugih kiša prži, pa uspon pešačkom stazom, kada se skrene sa puta, oduzima na momente dah dok se znoj sliva sa čela.

Prvi koji stiže na cilj je direktor Narodnog muzeja Leskovac Nebojša Dimitrijević, što zbog mladih godina što zbog treninga.

„Ovde sam često s turistima. To su uglavnom naši ljudi iz Srbije koji su čuli za Nikolu Skobaljića i Skobaljić grad, pa kada već obilaze kanjon Vučjanke, požele da vide i mesto gde je živeo slavni junak iz petnaestog veka“, priča.

Ime Nikole Skobaljića, poslednjeg vlastelina u porobljenoj Srbiji koji je od turske vojske branio jedinu slobodnu oazu u ondašnjoj despotovini Đurđa Brankovića, ne pominje su u školskim čitankama i lektirama. Zaboravilo se na tog junaka, koji se, za razliku od Marka Kraljevića, nije borio na strani Ugara ni Turaka, već je branio Srbiju, srpstvo i hrišćanstvo, tamo gde se rodio.

Skobaljić grad ili Zelen grad, kako su ga još zvali zbog zelenila koje ga okružuje na planinskim visovima, ima Gornji (oko 400 metara kvadratnih), i Donji grad sa podgrađem. Tokom iskopavanja utvrđeno je da se na ovom visu život odvijao 1500 godina, a da je provcat doživeo u vreme Justinijana Prime i njegovog naslednika sestrića. Iz tog vremena pronađeni su objekti od opeke, ali grad je porušen negde kada i Caričin grad. Naredni sloj kojeg su pronašli arheolozi je onaj iz 14  i 15. veka koji se vezuje za utvrđenje Skobaljića.

O Skobaljić gradu i samom Nikoli Skobaljiću pisali su ondašnji putopisci, najtačnije, kako su lokalni istoričari analizarali, Konstantin Janičar, ali sve je to oskudno, pa se, na primer, ništa ne zna o životu u tom gradu, za koji se pretpostavlja da je podignut u periodu od 1427 do 1438. godine, pre nego je sultan Mehmed Osvajač rešio da, posle brojnih divljanja hordi, pokori celu Srbiju.

Skobaljić grad nalazi se pod jurisdikcijom Zavoda za zaštitu kulture u Nišu, a grad Leskovac doneo je generalni urbanistički plan za ovo područje.

„Godine 1451. umire sultan Murat II i njega nasleđuje sin sultan Mehmed, kasnije poznat kao osvajač, koji je bio veoma ambiciozan u pogledu vladavine i osvajanja. On svoju maćehu sultaniju Maru, sestru despota Đurađa Brankovića, oslobađa, po njenom zahtevu, i vraća u Srbiju. Ona dobija predeo Dubočice od čijih prihoda će se izdržavati, ali navodni respekt prema sultaniji Mari je brzo zaboravljen, pa je Mehmed krenuo u osvajanje i Dubočice“, priča kustos Dimitrijević.

Za Osvajača su se sve kocke sklopile. Padom Konstantinopolja, 29.maja 1543.godine, konačno pada i rimsko carstvo, koje je dugo umiralo. Mehmedu više s te strane ne preti opasnsot, ali tu je cela Evropa, Ugari pre svega, kojima se priklonio i despot Đurađ Branković, sklapajući istovremeno lokalne saveze sa Turcima. Jedan od tih saveza odnosio se i na danšnju Južnu Srbiju, koju je odbio da brani od najezde Mehmedove vojske, već je savetovao vojvodama, vojnim generalima zapravo, da se povuku u svoja utvrđenja i ne pružaju otpor. Nikola Skobaljić je odbio to naređenje.

„Sultana je više od svega gonilo na rat bogatstvo Srbije u hrani, stoci, pitomim i divljim životinjama, ali naročito bogatstvo u zlatu i srebru, koje onde, takoreći, teku u potocima. Sem toga, Srbija ima krasno stanovništvo i osobito ratobornu omladinu“, zapisao je u to vreme turski hroničar, kojeg su ovako prveli srpski istoričari.

Eksponat u leskovačkom muzeju

Nikola Skobaljić

Iznad Skobaljić grada je selo Zbežište. Pretpostavlja se da je ime dobilo po tome što je stanovništvo iz Skobaljić grada uvek bežalo na to mesto kada bi nagrnule vojske na utvrđenje.

Najveći deo zlata i srebra i polovina bogatstva Srbije dolazila je iz rudnika Novo Brdo na jugu Srbije, mesto koje je imalo oko 40.000 stanovnika, a u kome su dominarali Dubrovčani. Upravo to mesto je branio Nikola Skobaljić od Turaka onda kada je despot Branković od straha pobegao u Ugarsku sa celom porodicom i svitom, 15 dana pre toga, prebacujući svoje bogatstvo preko Dunava.

„Vojsku Nikole Skobaljića činili su ljudi sa ovog prostora, to su bili ti junaci o kojima su pisali i turski izvori“, ocenjuje Dimitrijević.

Prema navodima Dimitrijevića, vlastelin i gospodin Nikola Skobaljić odbio je naredbu Brankovića, pa kada je turska vojska krenula ka Novom Brdu na Kosovu, on je sačekao kod Sijarinske Banje i porazio do nogu.

Vidljiv je i zid koji je opasao grad

„Bilo je to 24. septembra 1454. godine, i to je bila poslednja čisto srpska pobeda pre nego ćemo pasti u ropstvo, od decembra do decembra, pune 423 godine pod Osmanskom vlašću“, zaključuje Dimitrijević.

Kada je mesec i po dana kasnije porazen u bici kod reke Trepanja Nikola Skobaljić, koga istoričari opisuju kao stasitog i lepog mladića, imao je samo 24 godine. U leskovačkom muzeju čuva se presten od srebra sa pozlatom na kome je napisano: „Ovo je prsten Marin, Nikoline žene, Bog joj pomogao“.

Ispod Skobaljić grada je reka Vučjanka

„To je replika, a original se nalazi u Beogradu zbog važnosti, ali to je jedan predmet sa lokaliteta koji potvrđuje postojanje istorijske ličnosti i još daje informaciju ime njegove žene. Nepoznato je da li su imali decu“, naglašava Dimitrijević.

Između stvarnosti i legende

Sultan je lično jahao na čelu vojske koja je napala vojsku Nikole Skobaljića. Skriveni srpski strelci su ga gađali i jedna strela ga  je okznula. Od tog događaja turski sultani više nikada nisu jahali na čelu vojske.

Legenda takođe kaže da Nikolu Skobačjića nisu ni ubili ni nadenuli na kolac, nego da se on svojim konjem vinuo u nebo, pa ljudi iz ovog kraja veruju da će se jednog dana vratiti.

Ono što je Marko Kraljević bio u pesmama to je Nikola Skobaljić bio u realnom životu i vremenu.

Po pričama, Nikola je rođen u selu Vina, nedaleko od njegovog grada. Ne zna se ime njegove majke. Po legendi, ona je skupljala drva u šumi. Kada je pao mrak, izgubila se, ožednela, sišla do potoka, nagnula se da popije vodu i riba skobalj joj ušla u usta. Posle 9 meseci rodio se Nikola kome su dali prezime Skobaljić, baš po imenu ribe.

Đurađ Branković je proglasio Nikolu Skobaljića za svog viteza jer jer je bio strah i trepet za Turke i pobeđivao ne samo u jednoj, već u mnogim bitkama na jugu Srbije (stvarnost).

Turci su našli saveznika u njegovoj kumi, koja je navodno sapela, vezala noge Nikolinom konju, pa kada je, posle jedne pobede nad Turcima skočio na konja da pobegne, konj nije mogao da krene. Tada je Nikola prokleo kumu i čitav njen rod.

Narod je pričao da je Nikola bio u srodstvu sa kosovskim junakom Milošem Obilićem. Međutim ne zna se tačno koren reči – skobalj, pa je njegovo prezime i dalje diskutabilno. Zato se spekuliše da je moguće da je bio Dubrovčanin.

Signalizacija

Ulaz u grad gde je nekada stajala spomen ploča pslim partizanima

Zaboravljeni realni junak i zaboravljeni grad koji vekovima spava između planinskih visova Kukavice, koji nikako da uđe u školske čitanke, nema samo taj hendikep. Kao da zavera traje i danas, u vremenu dgitalizacije. Kao da neko želi da sakrije i od sopstvene javnosti jedno doba i njegovog junaka u epskim razmerama, da ga ne budi iz sna ili da ga pusti da svojim konjem i dalje jaše nebeskim visinama.

Čak se i signalizacija zaverila.

Da se Skobaljić grad nalazi u blizini Leskovca, iznad varoši Vučje, skoro usred planine Kukavice, neupućeni putnik namernik saznaće tek kada stigne blizu njega, preko jednog drvenog znaka.

 

Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva

Pratite JuGmedia portal na društvenim mrežama Facebook, Instagram i Twitter!
Budite uvek u toku dešavanja!

Pre slanja komentara molimo Vas da pročitate sledeća pravila: Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije portala juGmedia. Komentari koji sadrže psovke, uvredljive, vulgarne, preteće, rasističke ili šovinističke poruke neće biti objavljeni. Molimo čitaoce portala juGmedia da se prilikom pisanja komentara pridržavaju pravopisnih pravila. Takođe je zabranjeno lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni. Redakcija ima pravo da ne odobri komentare koji su uvredljivi, koji pozivaju na rasnu i etničku mržnju i ne doprinose normalnoj komunikaciji između čitalaca ovog portala.

2 Komentara
Najstarije
Najnovije Najviše glasova
Ugrađene povratne informacije
Pogledaj sve komentare
Kako to?
27.09.2022. 21:40

„Leskovac ima suficit bogatog kulturno-istorijskog nasleđa, privlačnog za turiste, ali i deficit novca.“
Kako to?
Pa budžet grada nikad nije bio puniji? Ili bar tako kažu „stručnjaci“?
Ako novca ima on je nažalost usmeren na potpuno pogrešne stvari.
Jer, toliki im domet – ovih što „kreiraju“ budžet.

Šteta baš
27.09.2022. 21:51

Zaboravili naše kulturno-istorijsko nasleđe a putuju po svetu i prisustvuju.