Sve je isto kao pre 30 do 40 godina. I tesni krivudavi put kada se sa regionalnog Leskovac – Lebane skrene desno ka selu, krpljen 100 puta asfaltom koji mestimično prelazi u zemlju, i zemljani izrovani sokaci i kuće iz šezdesetih prošloga veka, samo što baš u kružnom centru stoje nove pločice, ivičnjaci i nešto kao trava, ali sve je prljavo, kao nekada.

This slideshow requires JavaScript.

Selo Turekovac sa oko 1500 stanovnika jedno je od najvećih sela grada Leskovca, ali i jedino učmalo selo u kome se ne vidi skoro ni jedna obnovljena kuća, kao da je usnulo u kasne sedamdesete godine prošloga veka kada se još oralo plugom, a Lepa Lukić pevala u sada nepostojećem Domu kulture.

„Zato jer mi nikada nismo imali nekog jakog političara u Leskovcu, sve same siće, a i te siće su samo trpale u svoje džepove“, komentariše stariji Turekovčanin gledajući nas preko pivske flaše ispred jedne od dve seoske prodavnice.

Posle dva sata, pri našem povratku, onaj isti psuje nam „lopovsku majku“ dok spušta petu po redu ispijenu flašu pića koje miruje samo dok je u flaši.

Turekovčanima je popravljen put do sela, ali samo do pola, dobili su gradsku vodu čistu kao suza, kažu, ali još nemaju kanalizaciju.

„Ne znam šta uradiše s tim. Te ima, te u izradi je projekat i tako nas vrte u krug, a mi propadosmo prazneći septičke jame“, priča Miša ispred druge prodavnice.

U centru sela je osmogodišnja škola s vrtićem koju pohađaju i deca iz okolnih Gornjeg i Donjeg Trnjana, Svirca i Vlase. Uređena je škola i pored nje obnovljeno igralište.

Meštanin koji nam se predstavlja kao Beli kaže da se Turekovac zacementirao u vremenu i prostoru. „Ne znam šta se s ovim narodom dešava. A selo je na ravnici, zemlja plodna. Ma neće mladi da rade“, zaključuje posle kraćeg razmišljanja.

„Odoše svi u Juru i Aptiv i naša deca rade tamo. Nema ko da radi na njivama“, pričaju penzionerke Zlata i Jagoda.

Ovde nema ni jednog kafića ni restorana, a Dom omladine je oronuo davno i neupotrebljiv je. A tu su pevale najpopularnije zvezde srpske estrade, pa su i Leskovčani punuli salu, čekale su se nove godine, a omladina pravila žurke.

„Nemamo gde da izlazimo pa idemo u Leskovac. Možda su se i zbog toga iselili mladi, ali ja ostajem ovde jer imam dobar posao i dobru platu“, priča Dejan (27)

Turekovčani su, ipak, vredni poljoprivrednici. Ovde uspevaju sve kulture, ali se oni poslednjih godina najviše bave proizvodnjom povrća i najviše pod plastenicima.

„Zemlja je plodna, ravnica izdašna, ali na njivama uglavnom sredovačni i stari ljudi. Mlad naraštaj nije ljubimac poljoprivrede“, veli Turekovčanin s nadimkom Beli.

Ljubitelji sela nisu posebno devojke jer ovo selo ima stotinak neženja, onih od 30 pa do 50 godina.

„Rođene u selu, selo ih izškolovalo, vaspitalo, ali izgleda loše, jer od seoskih momaka beže kao đavo od tamnjanja. Trče za leskovačkim momcima, pa ako baš ne mogu u gard, onda se udaju u prigradskim naseljima“, žali se momak neženja.

Ipak, ima ovde i preduzimljivih ljudi jer se u međuvremnu razvila Cvećara domaćinsta Nenada Milenkovića, ovde je nastalo preduzeće „Dits“, koje je većim delom svoju proizvodnju nedavno preselilo u Leskovac, mada se porodica nije odselila u grad, a tu su i dva proizvođača betonskih ploča i jedna „pečurkara“ u samom centru, u seoskim prostorijama na kojima nema ime firme. I to je sve.

„Kad kažeš Turekovac, misliš na cvećaru“, kaže nam na početku sela mlađi čovek koji nas upućuje na Milenkoviće.

Ova preduzimljiva porodica na tri hektara uzgaja cveće i zimzeleno ukrasno drveće. Iako je jesen, ovde se uveliko radi.

This slideshow requires JavaScript.

„Uspeli smo da se pozicioniramo na tržištu velikim radom i odricanjem i satalnim inoviranjem proizvodnje. Ko želi da zaradi za pristojan život ne mora da ide iz sela, ali mora da računa da dnevno radi od 15 do 18 sati. Možda je i to razlog što nam omladina ode u leskovačke fabrike da radi za 30.000 do 40.000 dinara“, priča Biljana Milenković, koja, i pored stvorenog brenda, ne bi volela da njeno troje dece nastavi biznis baš zbog velikih muka.

Pročitajte još:

Donje Trnjane, selo kontrasta u sudaru starog i novog

Turekovčani su prošle godine izgubili i svoj fudbalski klub. Jednostavno se ugasio. Nije bilo novca za fudbalere.

„Voleli smo taj klub, ali nismo davali pare za igrače, nekako smo škrti na davanje“, pola u šali pola u zbilji priča mlađi muškarac koji odbija da se predstavi.

Iako smo čuli priče o iseljavanju mladih, Turekovac je jedno od retkih sela, tvrdi nekoliko JuGmediinih sagovornika, iz koga se ljud ne iseljavaju, bar ne u onoj meri kao u drugim leskovačkim selima.

„Odavde se niko ne iseljava, već doseljava, a doseljavaju su Romi“, tvrdi Jagoda, dok komšinica Milenkovića kaže da će selo „prirodnim putem“, biti prepolovljeno za desetak godina.

Od ovogodišnjih januarskih poplava, Turekovčani su onemogućeni da odlaze u njihovu čuvenu crkvu „Sveti Petar i Pavle“ na putu ka Gornjem Stopanju jer se urušio most iznad „Mesokombinata“.

„Sreća što nije bilo umiranja, ali je na zadušnicama krkljanac jer se, uprkos riziku, prelazi preko tog mosta“, objašnjava jedan od radnika dve trgovine u centru.

Vraćamo se istim prašnjavim putevima sa kojih vidimo požnjeveno žito i balirani ostatak, a u daljini radnike na njivi. Prošlo je podne. Temperatura je oko 30 stepeni. Njihova deca se još nisu vratila iz Aptiva, Jure, Falkea, Džinsija…, fabrike koje uvek traže radnika više.

Da li, možda, na primeru Turekovca, nova industralizacija guta sela kao ona pedesetih i šezdesetih godina prošloga veka, pitanje je koje vašeg novinara muči usput.

Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva