Dragoljub Stanković Gita (1933) uspešan je ekonomista koji je radio na mnogim strateškim projektima bivše Jugoslavije. Nesuđeni doktor, umetnički fotograf i nekad predsednik Udruženja Vlasotinčana u Beogradu ima interesantnu životnu priču. Njegovi preci su svojevremeno došli u Vlasotince iz Skadra, stare srpske prestonice, a on i njegovi potomci žive u današnjoj prestonici.

On priča zaJugmediu da njegovi preci došli sa Skadra na Bojani, da su bila su tri brata – Stanko, po kome je Gitina porodica uzela prezime, zatim Stojan i Stevan.

“Oni su sa porodicama krenuli sa Skadra, pa su preko Kosova otišli na sever. Tokom puta se Stankova žena Milena razbolela, pa su po savetu pobratima otišli u Vlasotince, gde je bilo mirnije, jer su Turci retko dolazili, samo da skupljaju harač. Stojan i Stevan su nastavili put i jedan se zadržao kod Paraćina, dok je drugi stigao do Vojvodine. Stanko je podigao malu kuću kod Gornje Buke. Međutim, kako su Turci počeli češće da dolaze (posle Bojadžijske pljačke 1841. godine), Stanko je sa porodicom krenuo preko Jastrepca, Brezovice i Samarnice i došao kod pobratima Ice u Ravni Del. Kroz Ravni Del je prolazio jedini put za Pirot. Tu je napravio kućicu koju je posle pretvorio u kafanu. Njegov sin Nikola se preselio u Boljare i isto otvorio kafanu. Po Nikolinom ubistvu, njegova žena Jovanka je sa četvoro dece došla u Vlasotince, gde smo dobili nadimak Ravnodelci. Izgradila je kuću na velikom placu koji izlazi na ulice – sa jedne strane, na 22. divizije, a sa druge, na Dimitrija Tucovića. Kasnije je taj plac podeljen na tri dela, gde je svaki pripao muškom potomku“, počinje Stanković.

Naš sagovornik je kao dete preživeo Drugi svetski rat, a njegova je familija bila proganjana od strane komunista, kao i mnoge druge koje su bile ugledne u varoši pre rata.

„Nadimak ,,Gita’’ mi je dao komšija, pošto nisam umeo da izgovorim Dragiša, kako su me zvali u porodici, već sam izgovarao Dragita. Od mnogih događaja tokom Drugog svetskog rata, jedna neeksplodirana granata je završila u podrumu u kome smo se skrivali i kao trajnu posledicu mi je ostavila tremor. Mamin deda sa majčine strane, Mihajlo Mihajlović, imao je knjižaru u centru Vlasotinca iznad Distribucije. Mamina sestra Natka (žena Jove Amerikanca) je sa porodicom 10 godina živela kod nas posle rata, zbog progona komunističkih vlasti. Završio sam OŠ „Siniša Janić“. Srednju ekonomsku školu sam pohađao u Leskovcu, posle  sam otišao u vojsku, u kojoj sam umesto dvanaest, proveo šest meseci duže zbog političkog opredeljenja mojih roditelja“, objasnio je Gita.

Iako je voleo medicinu i odmalena naučio da koristi lekovito bilje, njegov životni poziv nije imao veze sa zdravstvom.

„Služio sam u više mesta u Sloveniji. Kao mitraljezac sam, u jednom periodu trajanja krize, bio na položaju kod Trsta u mestima Kozine i Herpelje, dva i po meseca u rovovima. Većinu roka sam proveo kao administrator kod lekara, a kada ga nije bilo, preuzimao sam dužnost lekara. Otkrio sam jedan slučaj tuberkuloze čitajući rentgenski snimak, kao i naprsnuće slepog creva, i asistirao na toj operaciji iako nisam završio srednju medicinsku školu. Hteo sam da upišem medicinu. Kao dete sam pomagao svom deda Hristi pri sakupljanju i sušenju lekovitog bilja, ali u srednjoj ekonomskoj školi nisam imao predmete koji su bili potrebni za prijem na fakultet“, seća se Stanković.

Prvo radno mesto bilo mu je u rodnoj vroši, ali je sudbina našeg sagovornika odvela daleko od zavičaja.

„Posle vojske sam se vratio u Vlasotince, gde sam se, zahvaljujući prijatelju mog oca Luki Đurkiću, zaposlio u TP Vlasina kao knjigovođa, na odeljenju koje je vodio Žika Daskalović. On i novi šef Banđur su me jednom prilikom poslali u Beograd da kupim prve televizore u Vlasotincu – jedan za preduzeće, a jedan za Banđurovu porodicu. U prodavnici su mi rekli kako, pa sam ih ja i instalirao. Ubrzo su me ponovo poslali u Beograd da kupim sto za stoni tenis, mrežu, četiri reketa i desetak loptica. Igrali smo do duboko u noć. Čak su u Narodnom domu organizovani turniri protiv Leskovčana, na našem stolu koji je za te prilike bio tamo prebačen“, kaže Stanković.

Nakon Drugog svetskog rata počeo je odlazak velikog broja mladih Vlasotinčana u Beograd i Niš zbog političke klime, tako se među njima našao i junak ove priče.

„Na nagovor brata od tetke, Zorana Amerikanca, upisao sam Ekonomski fakultet u Beogradu. Posle dve godine sam morao da pauziram studije zbog finansijskih poteškoća, sve dok me vlasotinački zet Voja Karović nije zaposlio u Investbanci u Beogradu. Tu sam kao vredan radnik dobio stipendiju i zavrsio fakultet. Tokom studija sam sa još jednim studentom osnovao Foto-klub Ekonomskog fakulteta.Tako sam nastavio bavljenje umetničkom fotogafijom započeto pet godina ranije, kada mi je baba Vaska poklonila Retinu ujka Bože Prikića. Ubrzo sam izabran za predsednika Foto-kluba, koji je organizovao razne kurseve i priređivao izložbe u Beogradu i inostanstvu“, primećuje Gita.

Godine  1960. naš  sagovornik je učestvovao u organizovanju prvog Vinskog bala sa grupom studenata iz Beograda i Niša i predsedavajućim Radetom Bajićem. U organizaciji drugog Vinskog bala sarađivao je i sa Stoletom Babastojanskim, direktorom GP Crna Trava.

Karijera u Investbanci je išla uzlaznom putanjom, tako je nastavio i kad je prešao u Elektroprivedu Srbije, а povremeno je pomagao i neke projekte u Vlasotincu.

„Radio sam na projektima revitalizacije IMT-a, izgradnji pruge Beograd – Bar, HI Azotare Pančevo, autoputa Beograd – Niš (kao direktor Zajmova)… Zbog nedostatka sredstava za finansiranje investicija, direktor EPS-a mi je dao zadatak da pripremim materijale za raspisivanje Zajma, što se uspešno odrazilo na izgradnju navedenih objekata. Bio sam šest puta biran u razne organe Banke. Na predlog direktora Banke da uđem u Savez komunista, i da po četiri godine provedem kao predstavnik Investbanke u Parizu i Milanu. Posle razgovora sa porodicom sam odbio ponudu. Takođe odbio sam ponuđeno mesto asistenta (na Ekonomskom fakultetu), kod prof. Nikole Vuča, na predmetu Privedna istorija i nastavio posao u Investbanci, gde sam vremenom napredovao. Posle dvadestet tri godine rada sam prešao u Elektroprivedu Srbije, gde sam radio na finansiranju izgradnje TE Kolubara, HC Kosovo, HC Đerdap, TE Kostolac, TE Obrenovac, HC Zavoj (kod Pirota). Sa Vlastom Dejancem, direktorom Beska, sam obezbedio izgradnju baraka za radnike koji su radili u Zavoju. Kao predsednik jedne od komisija Investbanke sam radio na obezbeđivanju sredstava za izgradnju trafo stanice u Vlasotincu i Nevitu. Omogućio sam dolazak dizalice iz Leskovca za postavljanje bandera u ulicama Vlasotinca koje nisu imale struju“, ističe Stanković.

Sa slabljenjem stega komunizma došlo je i do obnove Kluba (udruženje) Vlasotinčana u Beogradu, koji je, kada su se stekli uslovi, nazvano po osnivaču Vladi Iliću. Dragoljub Stanković je izabran za njihovog predsednika, uz potpredsednika Tomu Šušulića i sekretara Tiću Krainčanića. Prilozima članova poklonili su Vlasotincu sat, koji je postavljen na zgradu Opštine. Pokušavali su da obnove rad Vinarske zadruge, izgradnju vovodvoda, međutim, sve to kao i neki drugi planovi nisu realizovani.

Stanković je u Beogradu upoznao i ljubav svog života, Mimu, sa kojom ima dvoje dece. Sada, kao udovac, živi sa kćerkom. U penziji se posvetio raznim hobijima. Uz malu pomoć sina, koji je slikar, naslikao je porodičnu ikonu Svetog Nikole. Napisao je istorijat porodice od prelaska sa Skadra na Bojani u Vlasotince, kao i porodičnu knjigu o lekovitom bilju sa receptima koje je sakupljao dugi niz godina.