Kada se kroz otvorenu kapiju uđe u dvorište Gordane Božilović u Vladičinom Hanu, ima se utisak da ste ušli u jedno sređeno domaćinstvo. S desne strane plastenik u kome je paradajz kao dve pesnice, rujan, paprika jedra, a krastavci mirišu. S leve stane je stara plevnja,  s desne stara oronula kuća, a pravo nova dvospratnica kompletno spolja i unutra uređena.

To je kuća Gordane Božilović (55) iz sela Lepenica kod Vladičinog Hana, samohrane majke s dvema ćerkama, od kojih je mlađa završila inženjerski menadžment i upisala master studije, a starija je bolesna pa je stalno uz majku. Iza ove naizgled idilične slike, stoji teška sudbina sada tročlane porodice, i na momente veoma dramatična.

Tražila je i kultivator, ali za sada ne može to pravo da ostvari.

„Kada mi je posle neuspelog lečenja umro suprug Dragan u 52-oj godini, 20 dana nisam jela, htela sam da i ja umrem jer nisam videla izlaz“, priča ova žena jake građe i veselog lika, bez obzira što priča o dramatičnom delu svog života.

Podigla je na noge upravo bolesna ćerka kada joj je pružila 6.000 dinara, svoje ušteđevine. „Rekla je da je čuvala za lečenje oca. Tada sam došla sebi, i rešila da stanem na noge“.

Međutim, tek tada su nastale muke s kojima je trebalo da se izbori. Ostala je bez dinara, odnosno, neku crkavicu primala je njena starija kći od očeve penzije koji je imao samo 11 godina radni staž. Taj iznos danas je veći nešto od 14.000 dinara i to je jedini „živi dinar“.

Socijalnu pomoć ne primaju i opet nedostaje novac jer maline se ove godine nisu brale.

„Posle smrti muža šlogirala je svekrva koja je oba kuka polomila. Ja sam nju čuvala tako 7 godina i isto toliko joj menjala pelene. Pored toga, čuvala sam za novac jednu staricu od 100 kilograma i jedno dete, brala pečurke, obrađivala imanje kako ne bi kupovala, pa sam zarađivala negde oko 40.000 mesečno, kako bi iškolovala mlađu kćer jer je ona bila ubeđena da posle smrti oca nema nikakve šanse“, nastavlja svoju ispovest.

Suprug i ona podigli su novu kuću jer su prethodno živeli u jednom sobičku u staroj kući, bez kupatila. Ozidana je i stavljena pod krov, a za tišljeraj su podgli kredit i to je sve. Ostalo je Gordana sam uradila, ali joj je nedostajao nameštaj.

„Imala sam jedan stari plastenik u kome sam proizvodila voće, ali mali i nedovoljno veliki. Međitim, iz Helpa su ponudili novi i veći, pa je sada u njemu pravi raj“ priča.

Pored plastenika, preko iste organizacije izbetonirane su joj dve staze oko kuće, malterisana je i izolovana kuća i stavljeni su oluci. Takođe, dobila je frižider, dečji krevet, krevet za spavaću sobu, zamrzivač, veš mašinu, šest stolica i jedna trosed.

„Prezadovoljna sam, kaže, a na pitanje šta joj još nedostaje odgovara da neće preko hleba da traži pogaču“. Ipak dodaje da joj potreban motoklultivator.

Sve vreme njene borbe, niko joj nije pomogao od familije, čak ni pokojni otac i majka.

„Pomogao mi jedan novinar iz Vranja (nije mogla da se seti njegovog imena i prezimena p.n.), koji nije više živ. Posle tog teksta dobijala sam pomoć sa svih strana, čak i iz Australije“, priseća se.

Sve srećne porodice, napisao je Tolstoj, liče jedna na druge, svaka nesrećna porodica nesrećna je na svoj način. Porodica Gordane Božilović je prebrodila najteže dane. Iako i dalje žive teško,  Gordana ima planove, a još bolje će, kaže, biti kad mlađa ćerka završi školu i ako, kaže, daj bože, nađe posao, a ona za 10 godina penziju jer je radila nekoliko decenija pa izgubila posao.

„Na sebe više ne mislim, za mene kao da je život stao. Samo sam jednom sa mužem bila na moru. Ćerka me pita zašto više ne posvetim pažnju sebi, zašto se ne odmaram više, a ne shvata da ako ja stanem, sve će stati“, završva fragmente iz svog teškog života ova hrabra, heroj majka.

Stavovi izneti u podržanom meijskom projektu ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.