Porodična kuća Petra G. Popovića, u Ulici Dimitrija Stojanovića broj 14, najveći je stambeni objekat izgrađen u Vlasotincu pre Prvog svetskog rata. Prateći njenu prošlost možemo videti kako su se razne političke promene dešavale u jednom gradiću u poslednjih stotinak godina.

Ta kuća je simbol uspona i pada građanske klase, ali i svedok ratova i političkih promena sve do današnjih dana. Bila je porodična palata, zatim oduzeta kako bi bila Internat za ratnu siročad i za seoske učenike, onda biva napuštena i oronula, pa vraćena naslednicima vlasnika, koji je prodaju lokalnoj samoupravi za muzej, ali to nije nikada postala, već je obnovljena novcem Srbije i Norveške kao Centra za socijalni rad opština Vlasotince i Crna Trava.

Ne zna se ime projektanta, ali zna se da su je gradili pečalbari iz Ruplja kod Crne Trave, verovatno po uzoru na neku građevinu u Beogradu.

„Objekat ima visoki parter i sprat, građen u skladu sa duhom vremena kome pripada i prema modernijim principima gradnje. Pri izgradnji kuće graditelj je koristio prepoznatljive elemente renesanse, a u načinu kompomovanja arhitektonskih rešenja uspeo je da prikaže punu kreativnost, pre svega u skladu proporcija fasadnih površina“, zapisala je Danice Valčić u knjizi „Graditeljsko nasleđe Vlasotinca“.

Među Vlasotinčanima se govori da je kuća Gavrila Popovića, koji je rodonačelnik familije i Petrov otac. Međutim, objekat je građen 1910. godine, a Gavrilo je umro još krajem 19. veka. I danas se vidi iznad balkonskih vrata monogram vlasnika Petra Popovića.

On je bio trgovac, industrijalac, narodni poslanik i predsednik opštine, a završio je i gradnju mlina na Vlasini koji je simbol Vlasotinca.

„Ovo graditeljsko ostvarenje je autentični svedok vremena kada se Vlasotince pretvaralo u modernu varošicu, svedoči o uspehu jedne izuzetne porodice koja je neposredno i nenametljivo menjala provincijski izgled varošice. Zauzima jedno od istaknutih mesta u Vlasotincu i predstavlja značajan izraz u razvoju rezidencijalne arhitekture. Raspored prostorija i opremljenost građevine svedoče o potrebama i načinu stanovanja imućnijeg građanskog sloja s početka 20. veka“, zapisano je u literaturi o pomenutoj kući.

Petar je gradio kuću za svoju brojnu porodicu. On je sa suprugom Nastasijom (Sikom) imao je devetoro dece: Vlada, Tihomir, Kosta, Borko, Vojislav, Radivoje, Lazar, Branka i Ruža.

Njegov sin Vlada je kao elektromašinski inženjer uveo u mlinu elektičnu struju (1912) i tako je počela elektrifikacija Vlasotinca. Sin Vojislav je osnivač FK Vlasina (1920) i lista Vlasina (1926), a na imanju sina Koste se nalazi stadion najstarijeg vlasotinačkog fudbalskog kluba. Sin Radivoje je otac Ljiljane Pavić, kojoj je suprug čuveni scenarista Siniša Pavić (1933-2024)… To su samo neke pojedinosti zbog kojih su Petrovi potomci značajni za Vlasotince.

Neka su se Petrova deca još pre Prvog svetskog rata preselili se u Leskovac, a neka su ostala u Vlasotincu. Uglavnom kuća je bila u njihovom vlasništu sve do dolaska komunista na vlast, koji im oduzimaju objekat posle Drugog svetskog rata. Tada većina naslednika napušta jug Srbije, a najviše ih je nastaljeno u Beogradu. Nakon nacionalizacije zgrada je bila Internat za ratnu siročad, a posle su tu stanovali srednjoškolci koji su dolazili iz udaljenih planinskih sela. U jednom periodu neke prostorije su bile školske učionice. Vremenom zgrada je veoma propala, jer se u nju nije decenijama ulagalo, a pre četrdesetak godina je napuštena.

Posle restitucije naslednici su 2006. godine prodali zgradu, ispod tržišne vrednosti, opštini Vlasotince sa namerom da njoj bude muzej.

„Ukupnim radom i angažovanjem velikog broja učesnika, ugovor o otkupu stare zgrade je potpisan 4.5.2006. i posle isplate prenata je na ime opštine Vlasotince kao korisnika. Projekte za rekonstrukciju i dogradnju – nadgradnju objekta, kao i prenamenu za potrebe Zavičajnog muzeja, uradio je Zavod za zaštitu spomenika kulture u Nišu, odgovorni projektant je Mile Veljković, direktor zavoda“, piše u dokumentaciji.

Tokom 2012. obnovljena je fasada, a nakon deset godina (2016) dovršena je adaptacija zgrade novcem Kraljevine Norveške, opštine Vlasotince i Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, pa je tu smešten Centar za socijalni rad opština Vlasotince i Crna Trava.

This slideshow requires JavaScript.

Zgrada je bila i ostala inspirativna za umetnike.

Godine 2011. bend Fluid Underground je snimio spot za pesmu Jesen, gde se jasno vidi kakva je bila unutrašnjost pre početka rekonstrukcije.

Kada je 2020. bilo snimanje filma „Bilo jednom u Srbiji“, koji se bavi ekonomskim usponom Leskovca između dva svetska rata, u nekim kadrovima se vidi i kuća Petra G. Popovića. Mada je glavno snimanje u Vlasotincu bilo u tzv. Zorkinoj kuću, u kojoj živi glavna junakinja, a to je u stvari dom Hriste Stamenovića, gde je poslednje godine života proveo slikar i kolekcionar Hristifor Crnilovića (1886-1963).

Ulica Dimitrija Stojanovića ima više očuvanih objekta iz tog perioda (zato je tokom snimanja bila zatvorena za saobraćaj), a Petrova kuća je najveća među njima.

Tokom avgusta 2021. Milena Nikolić iz Aranđelovca, praunuka Petra G. Popovića i unuka Kostina, u dvorištu Centar za socijalni rad održala je radionice u duhu vinčanske kulture, gde je učila najmlađe Vlasotinčane da izrađuju suvenire od keramike. Milenina maka Ruža (1933-2022) je inženjer-tehnolog, a rođena je u sobi kojoj je danas kancelarija direktora.

Na Preobraženje 2021. u dvorištu je organizovana promocija „Vlasotinačkih priča“ Dragoslava B. Petrovića iz Niša, koji je takođe praunuk Petra G. Popovića i unuk Tihomira.

„Ovaj prostor ima poseban značaj za mene i moju porodicu. U krugu od stotinak metara dešava se sve što je opisano u ovoj knjizi. Većinu događaja sam lično doživeo ili su mi ispričali moji najbliži, na primer moja majka je videla sa terase ubistvo nemačkog vojnika koje sam opisao u priči Streljanje, govorio je Petrović na promociji, otkrivši samo jedan detalj vezan za istoriju pomenute kuće.

„Jednoga dana partizani su, posle dojave, uhvatili nemačkog vojnika. Tog mladog zarobljenika, žicom vezanih ruku iza leđa, sa mašinkom u ruci, na egzekuciju je vodio njegov vršnjak, trudeći se da u svakom trenutku ostavi utisak gospodara života i smrti. Ovoga puta streljanje je trebalo da se obavi u samoj varošici, po danu. Prošavši glavnom ulicom, uhvaćeni vojnik i njegov sprovodilac su se uputili ka mlinu, na obali reke. Prolazeći pored kuće sa dugačkim balkonom, Nemac je na trenutak podigao glavu i ugledao naslonjene na ogradu, tri mlade devojke. Svaka od tih devojaka je mislila da je samo ona videla na trenutak njegove plave oči i nešto što je ličilo na osmeh. Ili im se to samo pričinjavalo“, opisao je Petrović traumu svoje majke u priči Streljanje.

Zanimjljivo da su se na toj promociji u Vlasotincu lično upoznali Dragoslav Petrović i Milena Nikolić. Iako imaju istog prededu graditelja kuće, oni se su poznavali samo iz porodičnih priča.

Krajem te godine u Aranđelovcu je otvorena izložba Mileninih fotografija nastalih tokom njenog boravka u Vlasotincu, kao i promocija knjige „Vlasotinčke priče“ Dragoslava Petrovića.

Tako su oni slikom i rečju preneli deo vlasotinačke i porodične istorije daleko od varoši na Vlasini.

Zavod za zaštitu spomenika kulture u Nišu u Studiji zaštite graditeljskog nasleđa Vlasotinca – „Zaštita i očuvanje stare čaršije“ (2024) najavljena je izrada projektne dokumentacije za uređenje dvorišta.

„Pomoćne zgrade u dvorištu su u periodu otpočinjanja projektnih aktivnosti bile u veoma lošem stanju, oronule i u velikoj meri devastirane, pa je već na početku projektovanja odlučeno da se one u potpunosti uklone. Dvorište nije uređeno i ne koristi se, ali pošto je u toku izrada projektne dokumentacije za uređenje ovog prostora, može se očekivati unapređenje i stavljanje u funkciju… Urediti dvorišni prostor u skladu sa arhitekturom zgrade i periodom njenog nastanka.

Podsticati ozeleljavanje prostora, u skladu sa istorijskim modelima, sadnjom autohtonih vrsta rastinja i odgovarajućim popoločanjima. Preporuka je da se poluatrijumski prostor iskoristi za održavanje raznovrsnih manifestacija na otvorenom (izložbe, predavanja, prezntacije, književne večeri)“, piše u pomenutoj studiji.

Ako se sprovedu u delo preporuke Zavod za zaštitu spomenika kulture, zgrada bi ostala Centar za socijalni rad, a dvorište bi bilo korišćeno za održavanje manifestacija na otvorenom, što je i bila jedna od želja naslednika.