DRUŠTVENE mreže ovih dana preplavljene su fotografijama nesrećne devetoipogodišnje devojčice Anastasije Trajković iz Vranja koja boluje od retke vrste tumora.Kolege novinari jedinstveno se bore za njen život iako nisu lekari.
Pitam se onako ljudski (mada sam bezbroj puta čula konstataciju da novinari nisu ljudi), koliko je opravdano (zlo)upotrebljavati fotografiju maloletnog deteta čije je lice deformisano od tumora, a država je rekla da nije na listi prioriteta za lečenje u inostranstvu, iako leka ima, iako su šanse za ozdravljenje ogromne, iako ispunjava te bedne uslove propisane pravilnikom u kome je navedeno ko može, a ko ne može da putuje po svoju šansu…..
Dugo sam razmišljala da li da novinama u kojim radim pošaljem fotografiju deteta izmučenog od hemioterapija, sa deformitetom na oku koje je prinuđeno da gleda u fotoaparat novinara, jer su oni poslednja šansa, poslednja vrata na koja su nesrećni roditelji zakucali.
Uradila sam to, jer očigledno nekim ljudima morate nacrtati i ilustrovati problem, jer Anastasija nije samo protokolarni slučaj za koji neka komisija daje sud, ona je neko čiji život košta oko 60 000 eura i čije vreme otkucava dok čekamo da se komisija smiluje i zaseda na drugostepenom nivou.
Razmišljala sam šta ako ponovo 23. januara kažu NE … razmišljala sam kako će to podnet njeni roditelji Dragan i Snežana, brat i sestra, pitam se kako ćemo svi podneti to što živimo u Srbiji.
Jednostavno zažmurićemo platiti cenu i to brzo, brže nego što se odobrava kredit u banci, brže nego što je potrebno rezervisati avionsku kartu ….. jer 60 000 eura je puno, ali je i malo kada pomislite da jednom anđelu kupujete šansu da živi.
Ne verujem u uređeni zdravstveni sistem ali verujem u ljude, koji su za samo dva dana pokazali da Srbija ima kapaciteta da se još jednom ujedini i pomogne ovoj devojčici. Na kraju imam utisak da je Anastasija test naše ljudskosti i da Srbija neće pasti na njemu ….. duboko verujem u to.
Jelena Stojković, novinar Večernjih novosti
Pratite JuGmedia portal na društvenim mrežama Facebook, Instagram, TikTok i X (Twitter)!
Budite uvek u toku dešavanja!
Odmah na početku ću reći da malom anđelu želim sve najbolje. Siguran sam da će Vranjanci i svi ljudi dobrog srca pobediti u ovoj neravnopravnoj i bizarnoj borbi sa vremenom. Nadam se i očekujem da će se ovom prilikom i moji Leskovčani odazvati u što većem broju. Jer ljudi moji, male su ovo pare da bi smo dozvolili da nam zlehuda sudbina oduzme još jedan neprocenjivi dečiji dijamant. Zato ako zaista mislimo da smo ljudi, naročito ako smo pri tom i sami roditelji, pogledajmo najpre u našu zdravu decu, pa odmah zatim u dubinu svog srca i na kraju, mašimo se novčanika ako bude trebalo.
Jer sve osim pobede života, u ovom slučaju je nedopustiva opcija. A ishod te borbe sada i od nas zavisi.
A sada bih o nečemu što nema nikakvu direktnu vezu sa gornjim tekstom. Ili možda ipak ima? Duboko se nadam da pri tom neću pogrešiti i da mi zbog toga niko neće zameriti.
Način na koji je napisan ovaj tekst je školski primer pisanja jedne, ovih dana na Jugmedii, često pominjane novinarske kategorije. Za one koji ne znaju, a narocito za one koji misle da znaju, ovako se piše KOLUMNA!
Tekst je napisan u prvom licu i izražava nedvosmisleni lični stav o temi povodom koje je napisan. Pri tom je protkan ogromnom količinom ličnih emocija samog autora, pa čitalac veoma verodostojno shvata i oseća upućenu poruku.
Mnogo toga iz same duše autora je ovde pomešano. I neverica i ogorčenje i nada. Pisanje kolumne zahteva upravo takve, lične pečate. Samo takav način pisanja, pobuđuje pažnju čitalaca. Dakle kolumna u zavisnosti od same teme, mora u sebi da ima nešto što je pokreće. Ona mora da ima svoj bič u zamahu. A taj zamah može da bude satira, ironija, ljubav, strah…
Izbor je potpuno ličan. U stvari to može i mora biti, sve ono sto u trenutku pisanja preovladjuje u samom autoru. Sve ono sto mu može pomoći da dopre do publike i osvoji njenu pažnju. Tema može biti velika i važna. Međutim, ukoliko je ne prati odgovarajuća prezentacija, dobijamo samo isprazan tekst. Na drugoj strani od sasvim minornih povoda, uz znalačko pisanje, može se doći do tekstova koje je pravo zadovoljstvo pročitati.
Da zaključim.
Kolumnu očigledno može da piše svako, ali malo ko zaista može i zaslužuje da se nazove kolumnistom. Meni je neizmerno drago što je moj omiljeni portal konačno dobio svog prvog pravog kolumnistu. Nadam se samo da ćemo šešće imati zadovoljstvo da čitamo njene redove.
Hvala u ime naše kolumnistkinje.
Poziv za vas, javite se!
A mi se učimo u hodu.
U iskušenju smo da vaš teskt plasiramo
dalje od komenetara!
Zaista bi bilo lepo da izdvojite ovaj komentar na neko mesto gde bih mogao da odgovorim na njega a da ne spamujem ovu temu.
Verujem da bi polemika ako do nje dodje isla i u vasu korist.
Draga, Jelena plačem jer si uspela da rečima sročiš ono što svi mi Vranjanci mislimo, nek ti Bog da sve što poželiš a anđelu sačuva život.
Marija Jovanović, učitelj u penziji