Život iz Principa

Najbelja bela svetlost, prolomi se iznenadno kroz moju zagaslu svest.

Baš kao rukom odnešena, nestade nepodnošljiva bol. Olakšanje neizmerno, naglo mi otvori oči.

Bunilo nestade.

Budim se. Vidim.

Straža oko mene.

Lazaret.

Ležim.

U dnu mojih nogu, uspravan stoji. Samo meni vidljiv.

Gleda me.

Božanstven. Nasmejan. Lep.

Spuštenih krila.

Arhangel. Blagovesnik. Sila Bozja.

On!

Imenjak moj.

Po mene došao. Da me vodi. Sa braćom mojom, da me sastavi.

Umorne zatvaram oči.

Ozaren.

Srećan.

Radostan sav.

Umreću danas.

Konačno!

Al’ ipak…

Voleo bih da sam živeo i druge živote.

Voleo bih da sam bio mornar na malom brodu za Braziliju.

Voleo bih da sam bio mudrac na planinama Himalaja, vlasnik bara u luci gde bi me budile sirene brodova i sunce nad vodom.

Voleo bih da mi se sada rađa dete.

~:~

Selo Obljaj. Zemlja bosanska.

Gorešnjak.

Vrelina letnja. Najvrelija.

Majka moja. Mila moja Nana. Bezglasno rađa mene.

Kroz stisnute zube, škrgut tihi čuje se samo.

Ne sme se raditi ništa, u ovaj saborni dan. Samo se rađati sme.

Mora!

Jedino to, Gospod veliki prašta.

Tišinu znojavu, plač prekide! Kroz malene grudi, prvi uzdah se širi.

Leto gospodnje 1894. 26 Jul.

Zapisano osta tada. U knjigu života. Za sva vremena.

Ime moje.

Gavrilo.

~:~

Reka. Plitka. Miljacka.

Ćuprija. Kamena. Latinska

Sarajevo srpsko. Divno. Gizdavo.

Vodovdan srpski. Praznik najsprskiji.

Tuđe barjake ruke vijore. Tuđeg vojvodu dočekuju.

Stojim.

Čekam i ja.

Pritajen. Strpljiv. Uporan.

Znam da ce doći. Osećam.

Dete sam sreće.

Preda mnom tiranin banu!

Krv.

~:~

Pucao u čoveka! Kažu?

Ne! Ne u čoveka.

U tamnicu naroda! U bravu njenu.

U zlotvora! U zver što ranjene srne, golim rukama davi.

Ubio budućeg cara! Kažu?

Da! Ubio cara u njemu, jesam!

U čoveka pucao, nisam.

I ženu ubio! Noseću?! Kažu?

Da. Greh moj usputni. Veliki.

Poćoreka gađah! Zmiju ogavnu.

Zadrhta ruka. Dabogda ostala suva.

Dečak sam još.

Za vešala premlad. Na život osuđen. U pakao ispraćen.

Kriv!?

~:~

Terezin tvrđava. Kazamat surov.

Ruke mi okovane iznad glave. Lanci. U zid uzidani.

Raspet visim.

Ćelija mala. Hladna.

Bez otvora. Bez sunca. Bez života.

Tmina nesnosna. Gadna.

Nestrpljiv, iščekujem smrt. Željno. Jos od onoga dana.

A ona? Ne haje.

Primiče mi se sasvim lagano. Ne žuri. Tromo se vuče.

Baš kao zbunjena da je? Nesvikla da nekome, dobrodošla bude. K’o da se plaši ona mene?!

A noći svake, iz tame izranjam.

Sanjam.

Samo lepe snove.

Sanjam da borim se za narod svoj. Ginem za njega. Na bajonete grudima skačem. Jurišam.

Sanjam Srbiju moćnu.

Ponosnu. Jaku. Nepokornu.

Sanjam majku, oca. Braću moju. Sanjam Nedeljka mog.

I sanjam nju.

Najlepšu. Najmiliju. Ljubav moju voljenu. Iz školskih dana.

Ne poljubljenu. Ne dodirnutu. Ne zaboravljenu. Nikad!

Ona će biti, moj zadnji san. Poslednji damar, života mog. Znam.

Slab sam. Nemoćan.

Ni muke sebi da skratim, ne mogu.

Jektika proždire meso i kosti. Samoća dušu ubija.

Trulim polako.

Desnicu moju odsekoše. Njome sam ubio.

Rekoše da ne pripada meni. Ruka crna. Razboljena.

Apisova, kažu?

Ne! Nije!

Moja je!

I Miloševa!

~:~

Vidovdan ječi. Odzvanja.

Na oltaru srpstva, bog stari žrtvu traži.

Žrtvu dostojnu. Carsku!

Murata.

Ferdinanda…

Pucanj!

Odjek se čuje.

Prasak veliki.

Odjekivaće čitav vek! Odjekivaće večno!

I govoriće ljudi svašta.

Švabe ce lagati.

Neka.

Da ne lažu, čudno bi bilo. Vazda lagali jesu.

Laž njihova, ne boli mene.

Ali  boleće, ako budu lagali moji.

Moji, troverni Srbi.

Ako kažu, da sam potoke krvi pustio. Da sam rat poželeo. Za milione da sam, posejao smrt.

Ako kažu da sam nerođenom detetu, u glavu pucao. Kroz trudan stomak.

Ako kažu da sam sopstveni narod, u crno zavio. Da mi je grob moj, mali.

Lagaće pseta izdajnička! Lagaće kučke rasrbljene!

Jer ja…

Da postanem heroj, nisam hteo. Samo sam želeo, život da dam.

Za slobodu!

Za vas!

~:~

Da li se kajem?

Ne! Nikad!

Žrtvu svoju, ne žalim!

Ja!

Gavrilo Princip.

Od oca Petra i majke Marije.

Umro sam, na današnji dan.

~KRAJ~

 

Autor: Arsenije Aleksić

Pre slanja komentara molimo Vas da pročitate sledeća pravila:
Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije portala juGmedia. Komentari koji sadrže psovke, uvredljive, vulgarne, preteće, rasističke ili šovinističke poruke neće biti objavljeni. Molimo čitaoce portala juGmedia da se prilikom pisanja komentara pridržavaju pravopisnih pravila. Takođe je zabranjeno lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni. Redakcija ima pravo da ne odobri komentare koji su uvredljivi, koji pozivaju na rasnu i etničku mržnju i ne doprinose normalnoj komunikaciji između čitalaca ovog portala.

11 komentara

  • I mene!

  • Gavrilo Princip je pucao zbog principa. Imao je ideal kojem je težio, životom ga branio. Njime nije spasavao sebe i svoj nakot, već neviđenu, nerođenu našu decu. Imao je misiju, jer je imao viziju. Tako izrabljene reči, pa sad zvuče neozbiljno, vrlo, nakon upotrebe od strane šarlatana mnogih.

    Princip je bio visokomoralan. Ali ne egoističan.
    Ljudi koji svojim delima usrećuju druge, ispunjavaju ih, podučavaju, podižu im svest, menjaju mišljenje, održavaju moral naroda, nemaju prava na sebične lične ciljeve, vođene samo ženom i samo svojim potomstvom.

    Princip je bio opredeljen. Nije glumio i mesara i heroja. Bio je moralan. Nije bio dvoličan. Znao je da čuvanjem morala celog društva daje veći doprinos. Svojim primerom. Nije licemeran. Ne dopušta da ga rukovodi sitnointeresna njegova imaginarna porodica. Iako gine, on je stvaralac, na mnogo duže staze, veći od svih koji su nakon njegove smrti, veličali njegovo delo, ne shvatajaći poentu.

    Mali čovek živi za sebe i svoje ukućane. Mali čovek nikada neće izbaciti veliko delo. Samo će pokušavati. On nije principijelan da sledi moral koji kaže da nije lepo lagati, obmanjivati, preživljavati, zadovoljiti se mediokritetom ako imaš kapacitet, nije uputno davati primer sledbenicima kako je licemerstvo zapravo jedini ljudski moral.

    Veliki stvaraoci, koji delima to postaju, ne velikim mišljenjem o sebi, poput Principa hrabro srljaju na juriš, bez kalkulacija šta dobijaju a šta gube. Moralno ih vodi duh, ne matematika.

    Priznanje komentatora ,,jes vala“ je obećavajuće makar toliko da shvatimo da neko umišlja da radi principijelnu stvar, šapnuvši nam da ipak nema ljubavi, bar ne one između muškarca i žene. Iskonske, koja jedina štiti svu decu. Ali, zalud poveravanje, kada nema stava da se retke prilike MORAJU iskoristiti za dobrobit svih, da se njima od sad mora dati prednost u vremenu i prostoru, jer te prilike su svesne da obligacione veze ne znače apsolutno ništa u odnosu na duhovnu povezanost za celi život koja je ispred svih i svega. Te ostale, njegove, valja održavati u životu, samo, jer sebi služe, samo, nikom drugom.

    Posebnost iskrsle prilike može uočiti takođe samo poseban. Zato oni i jesu polovine iste celine. Zato njih ne mogu razdvojiti administrativne veze. Pogotovu ako su sa rađanjem raščistili, na reprodukciju stavili tačku. Njihovo povezivanje traže drugi,tuđa pokolenja.

    Aforističara skoro da znam lično. Odlično piše. Ispod njegovih tekstova uvek su najinteligentniji komentari.

  • Nekada je pucao Gavrilo, sada pucaju ostali principi.
    Nekada je pucao Princip. Sada puca moral.
    Posle Gavrila, izgleda da nema više principa.

    Autor je jedan leskovački aforističar.

  • …dovoljni. Da prežive.

  • Žerajići. Moj rod. I um i duh. Hrabrost. Prepoznaju trenutak. Ne propuštaju ga. Ginu za njega. Zbog drugih. Žrtvuju sebe zarad miliona mediokriteta. A prizemni.
    Izumiru. Vaspitavani nesebični, ne očekuju, misle setiće se drugi, da vide razliku, ne treba nikom napomena, ne nameću se, ne potenciraju,ne prozivaju na odgovornost, misle postoji kriterijum.

    Žerajići.Ironija.

    Izumiru, neposluženi. I oni se ljubavlju hrane. Zaboravili su da ih posluže. Počastvovali su nazdravljajući čašom časti druge netalentovane životne oblike.

    Zato će se u budućnosti pisati o herojima iz 1800 – i neke godine. O onima što ste ih u srce mogli pogoditi iz prve jer su otvoreno išli u susret,bez sakrivanja. Nisu imali unutrašnje vrednosti, jer su ih na izvolte nudili do poslednje kapi. Da se osvežite emocijom, kada vam u braku presahne plitak izvor nežnosti.

    Prvi poljubac sa dvadeset. Sramota me. Kao da sam rođena 1865?! Iako sam tu bila nazadna, u svemu sam ostalom naprednija od svih vaših izbora, koji me ne mogu stići ni u čemu. Dobro je što novi vek jeste era mediokriteta i nikova. Tako smo svi hrabri. Jednaki. Novo vreme briše razlike. Isti smo svi. Izvinite što progovorih o rodu. O Žerajićima. Na ponos. Ali, ako to vređa vas i vaše, evo klečim, ma legla sam, da se savijem ispod dometa vaših bližnjih. Dajem prednost vašima. Nije mi stalo.

    Izumrli smo. Izvinite što nas nema više. Izvinite što žalite za nama. Izvinite što ste sami iako u društvu, sa njima. Ne žalim za sobom. Ne pada mi teško moja smrt. Ja žalim za vašim bednim životom. Uvek ste mrzeli moje istine. Jer ste voleli što pogađam suštinu. Nepogrešivo.

    Čovek ne menja nešto što ima a da je mnogo dobro, da bi dobio nešto jedva malo bolje.

    Nešto osrednje dobro čovek takođe ne menja za nešto jedva malo bolje.

    Ali, nešto što ima a što je sasvim ispod svakog proseka, čovek jedva dočeka da promeni za nešto mnogo, mnogo bolje, iznad svakog proseka sasvim! Ako mu se da, da dobije takvu priliku uopšte.

    Za to je potrebna snaga Principa, Žerajića. Oni potrošeni nisu junaci naših priča. Oni su čitaoci i slušaoci, poslušnici života. Često prepisivači istorijskih činjenica. Jedino bi bilo fer da priznaju na koga su se potrošili? Bar svojim školskim ljubavima da došapnu? Na promašene su se potrošili? Zar? Šteta takvih kapaciteta.

    A ja se prosipam po putu bez cilja. Ko neki što za cilj nisu imali svoj interes, nego im je bio opšti, daleki, veći.
    Moj životni cilj je ljubav. A nekome su i brak i deca…

  • ..uspavljivala

  • Čast je posvećivati se.I negativnom emocijom.Komentar je privilegija.

    Heroji nisu imali potomstvo. Nisu, sigurno. Množili smo se mi gmizavi, sve u strahu, da smo bezbedni, pred izazovima života ponizni. Kotile su se majke što ne odgajaju, već ko čedomorstvo prepuste brigu drugome, razmnožavali su se iz porodice odsutni mužjaci, da se samo na rođendanima diče i pohvaljuju- Ja sam tatko! Da, taj što misli o drugoj, a svečano izjavljuje da voli majku svoje dece, a moli Boga da mu skrati muke, jer zna da će do kraja svog života čeznuti za svojom drugom polovinom. Druga polovina nije došla kad je pozvana, nije očekivana. Ne shvatajući dar od Boga, jer se moglo desiti da nikada i ne dođe, on je vratio- Izvinite, sad nije zgodan čas. Za smislom života svi tragaju. Retki se sa njim susretnu. Budale joj saopšte da je zakasnila! Huljenje. Kazna će stići. Čuće se. Bog nagrađuje. Ali i kažnjava odbijanje ispunjenje životne želje.

    Mesar. On po profesiji trupi krtinu i kosti. Odmerava život kilogramima. Nema senzacije u njegovom poslu, ni duha. Dovoljan je oštar nož i vešta ruka. Kao u pisca. Zanat, bato! Izvolite 2 kg poeme. Želite još nešto? Možda pripovetku, samo da uđem u hladnjaču, izaberem komad i odmah dođe. I mesar srećan ode kući, baci se u zagrljaj svojoj ženi, izbroji decu pre no zatvori vrata i svi siti. Za nešto suptilnije, što se dušom tka, srcem piše, što mozak pomera, što se krišom plače, naglas smeje, što zaustavlja vreme, oduzima dah, podiže do neba, zakopava u mestu, što bez noža raspori, što zaljubljenim usnama sašiva ranjeno mesto, za nešto vanvremeno, kao što je školska ljubav, malo je želeti. I sanjati. Za to treba stalno držati otvoreno srce da pogubljeni slavuj slučajno u kapam ne uleti i zaljubi se u svog pesnika želeći da ostane zauvek. Ovaj kavez je mesarov. Nije pesnikov. Slavuj ubijena srca odlazi. I čuje pesmu. Neko danas slavi rođendan.
    Kolumna o dunjama šalje bolju poruku. Ne ubijajte slavuje. Gajite svakodnevne ptice. Ne pevaju raskošno, ali svršavaju posao. Ljubav je, po dunjama, draga deco, kad vas neko voli i kad zbog vas stavi potpis, dobijete decu ko svetlucave nanogice za kućni pritvor, brinete do kraja života, starate se, pronalazite u nevoljama,život dajete do smrti. Odgovornost je ljubav, deco. A školaska ljubav, ona je za posebne duše. Za slavuje. I pesnike. Prave. Takve život nagrađuje.
    Nedavno shvatih reči-Mila žena, mila deca. Nismo isti.Deca se dušom prave. Zato nema Principa.

    Jan Bibijan. Majka me…

  • Lepo!

  • Na danasnji dan su ubili Mladobosanskog Srbina. Nika im necemo oprostiti. Svabsma.

  • Фантастично.

    http://www.dverisrpske.com/sr/prenosimo/4602-pesma-iz-zatvora.html

    …Ал’ право је реко
    пре Жерајић, соко сиви
    Ко хоће да живи, нек мре,
    Ко хоће да мре, нек живи…

Komentarisanje je zatvoreno.