Iako je naselje Pavlovac kraj Vranja fizički podeljeno u dve mahale sa leve i desne strane starog puta prema Bujanovcu i pružnom barijerom, ljudi u njemu udišu isti opori vazduh koji dolazi iz septičkih jama i kanala, punih smeća.

„Taj miris septičkih jama bude toliko oštar leti, da čoveku pripadne muka u svom dvorištu. Volimo da na terasi uz zrake Sunca popijemo i kafu, a u čemu da uživamo, kada ni prozore ne smemo da otvorimo od smrada“, jada se Goran Ajdarević, pedesetogodišnji muzikant  dok koračamo ulicom među kućama.

U ovom naselju žive Romi, bez vodovodne mreže i kanalizacije, a svaka kuća pod svojim krovom ima višečlanu porodicu.

„Zbog nepostojanja vodovodne mreže, moram da idem do Vranjske Banje da se okupam. Nekoliko puta nedeljeno, nezavisno od godišnjeg doba, sednem u auto, prelazim desetinu kilometara samo da bih se osetio kao čovek. Živ sam, radim, moram među ljude, a kako ću ako ne održavam higijenu”, pita se naš sagovornik.

VODA I KANALIZACIJA NASUŠNA POTREBA

Slika domaćinstava šarenolika, od domova sa novom stolarijom,  betonskim, gvozdenim i drvenim ogradama, do nazidanih spratova i trošnih kućeraka. Svima je zajedničko to da imaju poljske klozete u svom dvorištu. Ulicom nas prati neprijatan miris koji dopire i iz rečnog kanala koji se paralelno proteže ulicom.

U selu, prema rečima meštana, barem kada se radi o Romima, tek dvoje je u radnom odnosu, dok  se veći deo populacije bavi muzikom, ostatak živi od sezonskog nadničenja po Šumadiji i Vojvodini

„Nama nedostaje voda i kanalizacija, uslovi života su nikakvi. Niko iz grada da nas poseti, da predloži rešenje za naše probleme. Sete nas se samo pre izbora kada ih zanimaju sopstveni interesi. Ovde polovina kuća nema kupatila, a i šta će im, kada ne mogu da ih koriste“,  priča Žika Bećirović koji se pita kako je moguće da u susednom selu na tri kilometara postoji vodovodna mreža, a u njihovom naselju je nema.

Život bez vode nije moguć, pa muka tera čoveka da se snalazi kako zna i ume. Zbog toga veliki deo žitelja ima svoje bušotine u dvorištu iz kojih pumpama crpe vodu.

„I mi što imamo vodu ne znamo da li je ispravna za upotrebu. Kada točimo u flašama taloži se neki sitan pesak, a to nam piju deca. Zamislite da crpete vodu koja izvire u blizini WC-a.  E, to je ovde svakodnevnica“, razočaran  je Sebastijan Rašitović, dok deca iz naselja dobacuju da moraju zbog nedostatka vode da piju sokove od kojih još više ožedne.

ŽUTICA

Meštani iz dve mahale žale se i na česte prekide u snadevanju električnom energijom, što dodatno problematizuje snabdevanje vodom, a sve zajedno rezultira i čestom pojavom – žutice.

„Ovde struje ne bude i po dva dana. Kada nemamo struje nemamo ni vode, ali ima žutice. Prošle godine su bile zaražene četiri ili pet kuća, možda je to i zbog đubreta koja je razbacano oko tri jedina kontejnera u ovom selu. Prazne se jednom nedeljno, a mi za to mesečno plaćamo 550 dinara, šta plaćamo ako đubreta ima kao da kontejnera i nema“ retoričan je Bećirović.

Vapaji da priča o njihovoj teškoj sudbi nađe put do rukovodećih ljudi državnih institucija, prožeta je revoltom zbog ponašanja nadležnih, koji su, kako tvrde, postavili polupane kontejnere, a koje su pak nakon izbora hteli da izmeste, zbog čega su se meštani usprotivili i sada oni leže prevrnuti, kao i đubre pokraj njega.

Mladi jedini izlaz vide u azilu u nekoj od zapadnih zemalja. Kažu da imaju volje da  rade ali nemaju gde

„Javljamo se redovno na biro, ali nas niko nikada ne zove. Zato vežbamo na instrumentima, ovde na ulici, da nas neko primeti, da zaradimo nekako za parče hleba“, priča jedan od mladića uz napomenu da je druženje moguće samo danju, jer noću i pored uličnih sijalica nema rasvete sa bandera.

„Osim pacova, ovde imamo veliki problem i sa psima lutalicama koji kidišu na decu. Po mraku ni mi stariji strahujemo da izadjemo, a zamislite kako je deci koja se vraćaju iz škole“,  kaže Bećirović i dodaje da je prijavljivao problem sa psima ali da niko nikada od nadležnih nije došao da im makar jednu muku reši.

Zima ovde donosi dodatne probleme meštanima, jer se bušotine lede sa prvim mrazom. Zbog nezaposlenosti nemaju para ni za ogrevno drvo pa se snalaze tako što seku vrbe pokraj Morave.

„Imam bolesnu ženu koja je imala operaciju karcinoma dojke, primala je hemoterapiju, a komisija donese zaključak da je sposobna za rad. Meni nisu odobrili socijalno jer posedujem automobil“, ogorčeno govori Ajderević pokušavajući da dočara teret života, njega i romskih sunarodnika.

„Jel treba da zovem taxi kada se dete razboli. Karta gradskog prevoza u oba pravca je 150 dinara. Dakle, da odemo do grada samo do doktora košta nas skoro 500 dinara, a ja za 300 mogu da sipem plin i da se odvezem i dovezem u svakom trenutku“, potencira “nepravdu”.

Prolazak auto-puta na Koridoru 10, neposredno uz stari put , doneo im je kažu žitelji ovog sela samo probleme.

„Deca trebaju da trče preko puta gde kola jure 100 na sat, kako bi otišli do obližnje škole. Strahujemo za njih svaki dan, za njihovu bezbednost“ kaže Bećiri.

VLAST RAZUME MUKE, ALI…

Dejan Bajramović, član Gradskog veća Vranja za  nacionalne manjine, etničke zajednice i nevladine organizacije saglasan je sa problemom komunalne infrastrukture kojom su pogođeni Romi u Pavlovcu. Postojao je, priča, neki projekat iz 2006. godine s ciljem da se unaprede uslovi stanovanja, ali da je na kraju izostala politička volja.

“Sa prolaskom novog auto puta potrebno je da se taj plan projekta revidira, jer jurisdikciju nad nekim delovima sada imaju Putevi Srbije što dodatno komplikuje stvari” kaže Bajramović koji je stava da stvari moraju da se pomeraju sa mrtve tačke, jer se u suprotnom ništa neće rešiti samo od sebe.

“Istina je da obližnji Neradovac ima vodu ali ne mogu da zalazim u neku materiju koju ne poznajem, na koji način se te cevi mogu premostiti do Pavlovca i Rataja. Ono što je izvesno jeste da grad ne može sam da iznese takvu investiciju, za to je potrebno sufinasiranje i pomoć donatora”, ističe Bajramović.

Ovaj gradski većnik priča da se već neko vreme bavi dokumentacijom naseljenih mesta sa Romima i ističe da se trudi da svaki plan upotpuni potrebnom papirologijom kako bi naselja uveo u zakonske okvire usled čijeg odsustva se i generišu problemi.

A dok se taj posao ne završi, meštani dveju mahala u naselju Pavlovac  kraj Vranja će, kao i decenijama pre, živeti bez vode i bez kupatila, u strahu pod mrakom i okruženi smradom.

Milan Zdravković

Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva