Vrata svoje časovničarsko – zlatarske radnje otvorio je i dvadesettrogodišnji  Vranjanac Mihajlo Jović, nakon ublažavanja mera koje je Vlada Republike Srbije uvela sa ciljem da spreči širenje pandemije korona virusa.

I njemu je po otvaranju, prvi i osnovni zadatak bio da očisti radnju i pripremi je za dolazak standardnih mušterija u novim uslovima.

Pomeo je i trotoar ispred radnje, a kada je sve zablistalo i zamirisalo na čisto, on se latio zaostalog posla, a to koliko mu je on nedostajao proteklih dana, video je kada je u rekordnom roku sastavio pokidani zlatni lančić.

Zahvaljujući odmornom oku i veštim rukama uradio je to iz prvog pokušaja. Preciznost u radu je osobina, koja na svoj način, krasi mladog Mihajla, a tome ga je naučio otac koji je u gradu, u kome se rodio, bio jedan od najboljih časovničara i zlatara.

Tu ljubav prema zanatu otac mu je prenosio od malih nogu i zato se on kada je završio osmogodišnju školu odlučio za zanat, za razliku od nekih svojih vršnjaka koji su nastavljali školovanje ili sa roditeljima odlazili u inostranstvo, trbuhom za kruhom.

Danas je Mihajlo najmlađi zanatlija u Vranju. On se kvalitenim radom izborio za svoje mušterije, ali i mesto u esnafu.

To mu nije bilo nimalo teško jer je zanat učio od najboljih.

„Moj deda je bio časovničar u Prokuplju. Kao dete sam se igrao u njegovoj radnji gde je on radio svoj posao. Gledao sam kako on popravlja časovnike i istovremeno učio kako se to radi. Sada časovnici rade po drugom principu i retko ko mi u radnju donese na poprvku neki stari sat, jer delova za njih više nama“, kaže Mihajlo.

On je zlatarski zanat učio od oca. Iako je ocu bilo drago što se sin opredelio za porodični zanat, on nije verovao da je u potpunosti savladao ovaj posao sve dok nije trbalo da poprave jednu skupocenu ogrlicu.

„ Da sam spreman da se bavim zlatarskim zanatom pokazao sam mu kada sam rekao da ću sam da je popravim. Popravka je bila toliko komplikovana da je samo jedan loš potez mogao da je u potpunosti uništi. Kada sam počeo da radim na njo,j otac je izašao iz radnje jer nije imao hrabrosti da to gleda. Međutim, kada se vratio i pogledao šta sam uradio, bio je prijatno iznenađen i odao mi je priznanje“, priča Mihajlo.

Za ovakvo majstorstvo mladom Mihajlu su bile potrebne tri godine mukotrpnog rada. Znanje koje je za to vreme pokupio od majstora je po nejgovom mišljenju vrednije od zlata i to se ne može naučiti ni u jednoj zlatarskoj školi koju pohađaju neki današnji đaci.