Vredne ruke Ljubenke Milosavljević čuvaju tradiciju u Vladičinom Hanu

NIKAD NIJE KASNO U sedmoj deceniji uspešna preduzetnica

U sedmoj deceniji ručno izrađuje i van granice tražene venčanice nalik na one iz srednjeg veka, ali istovremeno pravi i najukusnuju zimnicu iz bakine kuhinje
NIKAD NIJE KASNO U sedmoj deceniji uspešna preduzetnica
Podeli:

Umesto da vreme u poznim godinama vreme provodi mirno i u ispijanju kafice sa prijateljicama, Ljubenka Milosavljević vredna je preduzetnica. Bavi se izradom ručnih radova, ali iz njene kuhinje i tradicionalna srpska zimnica našla je put do mnogih trpeza. Puna je elana, na kome bi joj zavidele i mnogo mlađe žene.

Radni vek sam provela u “Jumku” u Vladičinom Hanu. Pošto mi šivenje nije bilo strano, ali ni izrada ostalih ručnih radova, kada sam otišla u penziju osećala sam da još mogu da radim i poželela sam da od onoga što znam, stvorim nešto korisno.  Bila sam jedan od pokretača rada ogranka Društva srpskih domaćina u Vladičinom Hanu a onda sam preko Novosadskog humanitarnog centra dobila sredstva za kupovinu razboja,  naučila da tkam I otvorila etno-radionicu,” kaže Ljubenka.

Tkanje je bilo jedino među ručnim radovima što joj je bilo nepoznato. Pletenje, heklanje, vez je znala od malena. Pod njenim veštim  rukama nije teško da “Izađe” bilo kakav odevni ili neki drugi predmet upotrebne vrednosti. Ono što je karakteristično za njen rad  je izrada predmeta  od jute. Ima  miljea, stolnjaka, zavesa od jute ukrašene vezom i nekom vrstom “rišeljea”, pa čak  i venčanica.  Rađene u etno-stilu, vraćaju nas u srednjevekovno doba i mogle bi da pariraju i modelima poznatih kostimografa. Trenutno, kaže naša sagovrnica, tka šalove po naružbini, za kojima vlada velika potražnja u prestonici pa i u Bugarskoj.

U svojoj etno-radionici, punoj topline i starinske atmosfere, je svakodnevno i svako ko želi može tu da vidi sve proizvode, kao i na fejsbuku. Međutim, to nije jedini način kako ona prodaje ono što proizvede.

Posećujem sajmove, manifestacije, ne samo u Vladičinom Hanu i okolini već i one među najvećima u Beogradu, Novom Sadu i drugim mestima, svuda gde mogu. To su mesta na kojima se i mnogo nauči od drugih: šta i kako još mogu da radim, kako najlakše da plasiram ono što proizvodim,  gde da pronađem repromaterijal… “ .

Na tim putovanjima stekla je mnoga prijateljstva, što joj je otvorilo i vrata za nove poslove. Tako je počela da priprema i zimnicu, onu pravu domaću, sa mirisom juga i tradicije. Otkriva nam da je najtraženiji  domaći ajvar, ali tu su još i paradajz u flašama,  džemovi, slatka, sokovi i druge đakonije. Nešto starinsko, nešto sa primesom modernog, u originalnoj ambalaži, baš kao iz bakine kuhinje.

Sve to što radim, radim s ljubavlju. Rad me održava i pričinjava mi zadovoljstvo. Volela bih da okupim mlade žene, prvenstveno one bez posla koje žele da uče, i prenesem im svoje znanje. Na žalost sve je manje žena koje poznaju ručne radove i koje žele time da se bave, a tako odlazi u zaborav i naša tradicija”,  kaže Ljubenka, koja ne staje tu gde je sada, već ima planove I za nove poduhvate.

Izrada ručnih radova, doduše, u našoj sredini još uvek ne može doneti neki prihod. Međutim, žene koje su vešte, ako ništa drugo, barem sebi mogu da obnove garderobu – sašiju suknju, prišivanjem neke čipkice, aplikacije da od starog dobiju “novi” komad odeće, da ispletu topao šal i kapu ili ulepšaju dom ručno rađenom zavesom, krparicom, umesto onim kupljenim u kineskim radnjama. Tako će svom izgledu ili kući dati originalni “šmek”, poručuje ova neumorna žena, koja je, kako sam kaže, upravo tako i “ušla” u ovaj posao.

 

 

 

 


Podeli: