KOLEVKA-NATALITET Bračni par Stefanović odgaja petoro dece

Gde se život rađa tu je i zdravlje i blagostanje

Na pad nataliteta često utiče i strah od rađanja, strah od materinstva i očinstva, strah od odgovornosti, strah od ekonomske i socijalne neizvesnosti, strah od gubitka komoditeta, strah od stagniranja karijere posebno kod majki, odnosno, strah od diskrimnicije trudnica i majki koje često koriste bolovanje zbog bolesti deteta, posebno kod majki, i strah od siromaštva. U Leskovcu ne postoji ustanova ili udruženje koje bi se bavilo navedenim problemima, a majke sa višebrojnom decom u našem serijalu pokušavaju da dočaraju svu lepotu rađanja i odgoja dece
Gde se život rađa tu je i zdravlje i blagostanje
Podeli:

Za sedam godina bračni par Tamara i Dalibor Stefanović iz Leskovca dobili su petoro dece, dva dečaka i tri devojčice, božjom voljom kako oboje kažu.

Simeon ima 7 godina, Hristijana -5, Justin -3, Marija 1,5 godinu, a Krstinja 4 meseca.

Prepustili smo božjoj volji, a gospod uređuje sve. Tamo gde se život rađa, rađa se sve: i zdravlje i materijalno blagostanje“, kaže za Jugmediu Dalibor, koji je, inače, prvi paroh u hramu Svete mučenice Paraskeve u Bošnjacu.

Dalibor Stefanović predaje veronauku u Gimnaziji u Lebanu i osnovnoj školi u Bošnjacu

Dalibora i njegovu suprugu Tamaru (29) iz Žednika kod Subotice, spojila je najpre muzika, a potom i tradicionalan način života, naučen od malih nogu. Upoznali su se u Sremskim Karlovcima pevajući u crkvenim horovima, pa je Vojvođanka ubrzo krenula za svojim izabranikom.

Sada njihov veoma skromno opremljen parohijski dom krase petoro veselih glavica sa kovrdžavim kosama, a Tamara je, čak, nedavno postala diplomirani psiholog, prekidajući učenje samo dok deca ne napune par meseci.

Krala sam vreme dok su deca spavala“, kaže.

Uprkos harmoničnom braku punom ljubavi, Stefanovići su se oslonili i na „servis“ bake Zorice i deke Zorana.

Svako naredno dete je nekako bilo mirnije, pitomije. Starija deca čuvaju mlađu. Nekako, kao da su zreliji od vršnjaka. To je verovatno rezultat života u višečlanim porodicama, gde su baka i deka dodatna podrška i stabilnost“, objašnjava otac Dalibor.

Deca odrastaju u spolja prelepom parohijskom domu, unutra u sobama gde je Dalibor jedva nagovorio Tamaru da prostre tepih makar u dnevnoj sobi. Klinci i klinceze ovde ne gledaju televizor jer televizor jednostavno ne postoji u Domu ovog bračnog para.

„To je naša zajednička odluka. Starija deca koriste dozirano internet i nisu neobaveštena, ali smo protiv toga da vreme troše gledajući po ceo dan u ekran. Mi čitamo, pričamo, pevamo duhovne i izvorne pesme i izrađujemo predmete po njihovom izboru. Ne dozvoljavamo da nam televizija diktira život. Jednostavno, pratimo dečje talente“, objašnjava bračni par.

Paroh Dalibor često drži propovede o neophodnosti rađanja i odgoju dece. Njegov i stav njegove supruge je da bi svaki bračni par trebalo da ima makar troje dece.

Previše se sada kalkuliše, a izmiče nam ono što je bitno i što je lepo, pa tako ostane ono što ne ispunjava. Istina je da više dece predstavlja veliki teret, ali ostaje i velika punoća u duši, pa ja mislim da je troje dece onaj minimum kome treba da teži svaki bračni par, onaj ko nema probelma sa začećem“, mišljenja je Tamara.

Mnogočlane porodice upućuju na bliskost i međusobnu pomoć, dodaje Dalibor, koji ocenjuje da je u srpskom društvi zavladao individualizam.

Roditelji žele jedno dete kako bi bili u stanju da mu obezbede baš sve uslove. A kada se usmerimo tom cilju, on nekako izmiče. Treba da nas vode viši ciljevi, služba bogu i narodu kome preti nestajanje. Jedno dete je – sebičnost, dvoje – zavist, a gde su troje tu je već ljubav. Jer, u višečlanim porodicama je zdraviji ambijent, atmosfera za njihovo mentalno i fizičko napredovanje“, mišljenja je Dalibor, koji na konstataciju da mnogi njegovi prijatelji imaju samo po jedno ili dvoje dece, kaže da „mora da se svedoči primerom“.

Dalibor je unuk poznatog leskovačkog sveštenika Save Avramovića, sin njegove najstarije ćerke Zorice, pa je i normalno što on rađanje i rešenje eventualnih problema sa začećem, vezuje za ispovedanje i duhovnu ravnotežu.

Problemi nerađanja nisu samo materijane prirode. Razlozi su u duhovnoj sferi, sve se negde tu najpre odigra. To vidim iz ispovedničkog iskustva“.

A onda govori, naglašava, kao sveštenik.

Tamo gde se abortusima uništavao život, potomci, kao po pravilu, imaju problema sa potomstvom. Zato je važno ipovedanje, opuštanje. To se negde odrazi. Imao sam takvo iskustvo gde su tokom ispovedanja bračni parovi doživeli duhovni preobražaj i bez lečenja dobili decu, jer se to duhovno stanje odrazi i na fizičko“, priča otac petoro dece i sveštenik Dalibor Stefanović, čiju svaku izgovorenu reč podržava i dopunjuje Tamara.

Ostavljamo Stefanovićeve u njihovom malom raju, osećajući da je suvišno pitanje o šestom detetu, gotovo uvereni da bi usledio odgovor o božjoj volji.

Milica Ivanović


Podeli:

Neka su vam blagoslovena. Porašće i svako će od njih naći mesto pod suncem sa svojim porodicama

Лесковчанин

Отац Далибор је заиста добар човек и свештеник. Један од ретких свештеника који не јури материјално већ се потпуно посветио Богу и деци. Желим им све најбоље.

Pozdrav za oca Dalibora, njegovu suprugu, njegove roditelje, a poseban pozdrav za mog druga Simeona i njegovog brata i sestre.

Nek su živi i zdravi i dečica i roditelji. Samo što nismo svi mi te sreće da nam država i crkva pruže dom, a narod (hteo ne hteo, a mora se) – primanja.

ima ih koji idu svetom tvorenih očiju…

od srca za oca Dalibora i njegovu porodicu. Retko dobar covek, pravi duhovnik, pozrtvovan i nesebican.Mnogo nam je pomogao, Bog mu vratio svakim dobrom !
Suzana

Ivan Milosevic Шта коментарисати после оваквог брилијантног текста. Даца нису сувишна и може лепо да се живи. Нажалост човек у савременом друштву сматра да је време и новац примат у животу. Човек је променом начина живота, исхране и појачаног природног и вештачког зрачења. Људска раса је све више угроженија и више стерилна него плодна. У САД због промене начина живота сваки трећи мушкарац је стерилан.Посебно је бела раса угрожена. На жалост у данашње време, када је цивилизација толико ..напредовала“ у сваком погледу, човек је све болеснији, усамљенији и све мање хуман.Криза морала је дефинитивно велика. Човек је заборавио да је… Opširnije »
wpDiscuz