Na inicijativu pedagoga Osnovne škole „Branko Radičević“ u Vladičinom Hanu Jasmine  Spasić Tvrtković, inkluzija je uvedena čak godinu dana pre stupanja na snagu Zakona o inkluzovnom obrazovanju. Počeli su sa jednim, a 10 godina kasnije imaju 22-oje učenika.

Dece u inkluziji imaju i preostale tri osmogodišnje obrazovne ustanove,  jos jedna u varoši, „Sveti Sava“ i dve u selima, Stublu u OŠ „Vuk Karadżić“ i Dżipskoj, „Vojvoda Radomir Putnik“. Pored toga, desetak godina u prostorijama škole „Branko Radicević“ radi i Dnevni boravak za decu i omladinu sa smetnjama u razvoju  kao i istureno odeljenje Specijalne škole „Vule Antiç“ iz Vranja.  

„Ove školske godine imamo 27 korisnika, uzrasta od 11 do 30 godina. Dnevni boravak za njih znači ne samo obrazovanje i sticanje  životnih  veština, već i svakodnevno druženje. Za one kojima je potrebno postoje i sprave za vežbanje, pa uz nastavnika fizičkog vaspitanja rade korektivne vežbe. Sve to utiče na poboljšanje njihovog kvaliteta života“, ocenjuje za Jugmediu Sonja Milenković, jedna od dve vaspitačice Dnevnog boravka.

Svi oni su prethodno pohadjali  i školu „Vule Antić“, koja u Hanu ima samo četiri razreda. Sa njima su i drugari iz susedne, surduličke opštine. Neki su završili i srednju u Vranju, mahom zanate.

MUKE S PREVOZOM

Međutim, ima ionih koji su ostali samo sa četiri razreda osmoletke, jer im finansijska ili zdravstvena situacija nisu dozvolile da putuju do Vranja, računajući da hansko odeljenje ima samo četiri razreda.  Dugogodišnji  zahtevi roditelja da se deci obezbedi kombi prevoz, ostali su samo na, do sada, praznim pbećanjima.

Iako lokalna samouprava od pre neko vreme, snosi troškove  putovanja, kako ističu neki od roditelja, upravo priroda bolesti, posebno kada su invaliditeti u pitanju, ih je sprečila da decu svakodnevno vode autobusom do Vranja.

MANJAK LOGOPEDA I DEFEKTOLOGA

To naročito nimalo nije lako i jednostavno sa detetom, recimo u kolicima, ili koje se samo, ali oteżano kreće  u gradskom autobusu, narocito zimi.

Povrh svega, evidentan je i problem nedostatka stručnih saradnika – logopeda i defektologa, ali u većini skolskih ustanova nedostaju i lični asistenti. I ono što je najgore,  još uvek su retki prilazi za invalide u školama, a nemaju ga čak ni Dnevni boravak za decu sa smetnjama u razvoju, pa samim tim ni specijalno odeljenje, koji dele isti ulaz.

INKLUZIJA I SIROMAŠTVO

Na prste se mogu nabrojati poslodavci koji, i pored zakonske obaveze, u redovima uposlenih imaju invalidna lica

To sve ukazuje da je inkluzija, barem u hanskoj opštini, ali naši sagovornici veruju i u Srbiji,  još uvek u povoju i daleko od evropskih  standarda.

Kako ukazuju oni koji rade sa decom sa smetnjama u razvoju, drżava je malo u praksi učinila da se stanje poboljša, jer, nisu samo praznici i podela poklona ono što deci treba, već konkretni koraci kako bi im olakšali školovanje, socijalizaciju ali i šansu, za one kojima zdravstveno stanje dozvoljava, i upošljavanje, što u hanskoj sredini jako teško ide.

Još jedan veliki minus za odgovorne je, każu, i to što samo minorni broj dece sa smetnjama u razvoju može da ostvari pravo na tuđu negu i pomoć. Njihove porodice ne samo da se bore sa bolešću dece, nego su često suočene  i sa teškim finansijskim poteškoćama koje se, u nekim slučajevima, graniče sa bedom.

Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva