ВЕСЕЛА МАШИНА

ВЕСЕЛА МАШИНА
Podeli:

Седео сам са великим друштвом за округлим столом. Јела и пића било је превише, музика тиха – могло се чути како појединци разговарају између себе, чаробни звуци кристала одзвањали су заједно са сударима виљушака и тањира. Одједном, устао сам – сви су заћутали и погледали према мени. Искористио сам пажњу и јасно и гласно изговорио реченицу „Зовем се Александар Ђорђевић и ја сам алкохоличар“. Након тога, смех који је кренуо, трајао је неколико минута. Несвесни да смо скоро сваки слободан тренутак, бесповратно просипали, уживали у ограниченом свету, саможивом, са циљем да побегнемо од стварности и учинимо се важним, божанским!

Добар део своје младости, дао сам алкохолу. Рано почео, уз помоћ добрих пријатеља, рано завршио, пре тридесете.

Да ли сам нешто научио из тог периода…?

Не!!!

Неприхватљиво ми је и да неко не проба, да се не проводи у младости, али да му живот буде томе подређен  – пропаст. Једноставно, био сам толико културолошки неписмен и лењ, да ми је за паљење хипоталамуса и лимбичког система, најлакше било да посегнем за алкохолом.

Поштујем људе који могу изгустирати квалитно пиће, волео бих да и сам тако могу, али за мене је боље – затворена чесма. Понекад, појаве се жмарци када осетим мирис пресечене вотке, али имам далеко квалитетнији и духовно богатији живот од како не пијем.

Завршена прича!

Гледано из историјског угла, алкохол је старији од настанка човека. Старији је од настанка многих данашњих живих бића. Алкохол је, дакле, природна тековина, нешто што није требало изумети, нешто што смо наследили. Не може се са сигурношћу тврдити када су људи почели активно конзумирати алкохол, али је сигурно, у некој мери, било готово у равни са нашим настанком.

Пуно је чињеница које указују на лековит учинак алкохолних пића, али је увек тај учинак везан за узимање веома малих количина вина или неког жестоког пића. Конзумирање велике количине алкохола, никада није сматрано за друштвено корисно, чак напротив.

У Спарти су пијанцима одсецани удови. Хипократ, који је заговарао лековито дејство алкохола, написао је „Пијанство је умишљено, самовољно изазивање лудила“. Римска држава је забрањивала пијанке за особе млађе од 30 година, а pимљани су алкохоличаре сматрали болесним особама.

Срби су, испрва, спознали за пиво, мало касније за вино, док је оно чиме се поносимо, оно за чим плачу гастарбајтери, код нас постало популарно тек у „турско доба“.

Надам се да неки патриота неће да рикне када спозна да казан није српски изум. У то време, били смо земља са највећим бројем стабала шљива. Жестине је било у изобиљу. Aли, шљивовица нам није узвратила љубављу истом мером, није донела цивилизацијску предност.

И пре широке појаве ракије, у Душановом законику, било је речи о кажњавању пијанства. Многе смо и битке изгубили, због пијаних војника.

Иако смо порок задржали до данашњих дана, иако је он нарастао до невиђених размера, узрочнику нисмо успели да сачувамо име. Као што можемо бити радосни због лесковачког ајвара или роштиља, нисмо били те среће што се тиче шљивовице.

Бренд је сада чешки, нама остају последице.

Ове, скоро памфлетске, познате историјске детаље о алкохолу, циљано сам изнео, да бих  могао схватити одакле таква сила у нашем генетском коду, одакле наслеђе да још и малу децу окуражујемо да пробају по једну љуту!? Ниђе везе!

Увек, када изнова прочитам податке о Лесковцу из „златног доба“, у очи ми упадне податак о броју кафана. Лесковчани и даље одржавају култ кафана, али.. Кафана као чувар разбибриге, већ је поражена у модерном времену, писао сам о томе. Више од тог пораза, боли – дух из боце је пуштен. Алкохол се из кафана преселио у домове, школе, канцеларије, институције, превозна средства – алкохол је попут најгоре заразе заузео свако могуће место у нашем друштву.

Ако узмем у обзир да су се покушаји прохибиције, у свим деловима света неславно завршили, схватам да би га забрана само скренула у сиву зону, ојачала. Шта је то што је познато, везано за алкохол у Лесковцу?

Алкохол је главни узрочник саобраћајних незгода, највећи растурач породица.

Не постоји порок, а има их много, који је проћердао толико талента у нашем граду попут алкохола. Не постоји порок који је однео више живота. Новинари, професори, писци, политичари, лекари, спортисти… у свим битним професијама смо изгубили добре кадрове само због тога што су заувек желели да имају осећај попут оног који добијемо када поједемо коцкицу чоколаде. Хтео сам да напишем – да ли је вредело, знају само они – али, погрешио бих.

Сви смо изгубили од те веселе машине.


Podeli: