Ovo što pišem o Demokratskoj stranci u Leskovcu, o njenom rukovodstvu, odnosno predsedniku Slobodanu Kociću-Bojti, samo je jedan sud, lični sud, koji ne izražava toliko razočarenje, nego više čudenje, kao što nije ni moja taktička vežba građanske hrabrosti.

Za pisanje o Njima nije potrebna lična i građanska hrabrost, zato što su Oni  sada “laka meta”; Stranka je dobila oko 4% glasova  birača u Leskovcu, i nije  na vlasti ni u Leskovcu ni u Srbiji, a On je bivši robijaš.  Međutim, moralna odgovornost je sada, zbog svega navedenog, kudikamo veća   jer dovodim sebe u poziciju da mi  Leskovčani kažu: „na mrtvi kučiki ne vadi  se nož”. Već sam taj osećaj odgovornosti za napisanu reč tera me da budem mnogo pristojniji u izražavanju i koristim “blaže”reči u kritici DS u Leskovcu i SK-B. Ali, da znate: moja pristojnost nije moja slabost. Reći ću ono što mislim. Ništa više.  Ali,ni manje!

**********

Nije SK-B  samo zla kob  DS u Leskovcu, nego je on jedna opšta pošast našeg grada; čovek koji je doneo opšte sivilo u odnosima među političkim strankama, čovek koji je uništio demokratsku reč  u svojoj stranci, i u odnosima demokrata sa svojim političkim partnerima. Uveren sam, a na lična uverenja imam pravo, da su članovi  DS u Leskovcu morali, u sedam ujutru, da budu spremni da se postroje i čekaju da im On saopšti dnevnu pamet. Dotle je išla njegova arogancija i narcisoidnost. Ne želeći da se bavim ni psihom, ni dušom SK-B, za šta nisam stručan, hoću da samo prikažem šta je American Psychiatric Association 2000.g. zvanično obznanila kada je uvrstila narcisoidnost u mentalne smetnje.

1.  arogantno ubeđenje o svojoj važnosti i očekivanje da bude priznat kao superioran;
2.  zaokupljenost fantazijama o ličnom neograničenom uspehu, moći, briljantnosti, lepoti i ljubavnoj snazi;
3.  budući tako specijalni i jedinstveni, prihvataju druženje samo sa sličnim osobama;
4.  smatraju da im pripada opšte divljenje i ne trpe intimizaciju sa običnim svetom;

5. smatraju da su iznad zakona, jer su  a priori iznad svih i svega;

6. odnose se bezočno prema drugim ljudima da bi istakli nadmoć i postigli cilj;

7. potrebe drugih zapažaju jedino kada je to korisno i u službi njihovog uspeha;

8. žele da im drugi zavide i bolesno zavide uspešnijima od sebe;

9. otvoreno stavljaju do znanja potčinjenima da mogu biti „gadni“ ako im se nečim ugrožava moć;

Kao da su stručnjaci pišući ovaj tekst gledali i posmatrali SK-B  i AV, a možda i jesu?  Šta ga znaš?

Takvog čoveka demokrate u Leskovcu su dobile za predsednika, da bi ga njegovi istomišljenici i klimoglavci, njegovi evet efendi počeli da “obožavaju” i doživljavaju kao pripadnika čedne, poštene, jedino ispravne amiško-mormonske sekte. Dok je B. u stvarnosti samo jedna jako usijana glava, bahat, razdražljiv i nenormalno sujetan. I što je najgore – nema meru. Takav B. umislio je da demokratija i politički život u Leskovcu počinju i završavaju se s Njim, i da svi, pogotovu članovi DS u Leskovcu, moraju bespogovorno da ga slušaju i slede; On je početak i kraj; alfa i omega celokupnog: kulturnog, obrazovnog, privrednog, političkog života Leskovca i Leskovčana! Takvim načinom vođenja Stranke i Grada, upropastio je i jedno i drugo. Obezglavio je Stranku jer su je najumniji ljudi, ne prihvatajući njegovu unutar stranačku diktaturu, napustili. Ono što je ostalo je:  poslušno, neinventivno, nesnalažljivo, podvodljivo, uplašeno za ličnu egzistenciju pa samim tim i  lako za vladanje i manipulaciju. To se je najbolje videlo kada je DS  u Leskovcu  odlučivala o izlasku na izbore za članove saveta mesnih zajednica u Leskovcu. Takva i ovakva DS u Leskovcu  nije htela da izađe na megdan SNS.

**********

Elem, jedini razlog postojanja političkih stranaka je želja za vlašću. Hoću reći, političke partije postoje jedino i samo da bi osvojile i bile na vlasti i tako sprovodile svoju ideologiju odnosno politiku, a ne kao klub Kalimera, baba narikača i plačipički. Da bi se došlo na vlast mora da se  izađe na izbore i da se izbori dobiju. Bar u parlamentarnoj demokratiji je tako. Mora da se izađe  na izbore, pod bilo kakvim uslovima. Bilo kojim.  I dok su pojedini komentatori, u velikoj manjini, ovde na jugmediji, davali brilijantne političke analize i pisali da bojkot ništa ne donosi već će samo odmoći DS u Leskovcu (Djura); da se mora na izbore (Agnus dei); da DS u Leskovcu mora da izvrši introspekciju i oslobodi se trenutnog rukovodstva, ako se nada nekom povoljnom rezultatu na izborima (MZ CENTAR); dotle je tadašnje i sadašnje rukovodstvo donelo katastrofalnu odluku da se ne izađe na izbore za članove saveta mesnih zajednica u Leskovcu. „Naša odluka o bojkotu nije povlačenje u ilegalu, već  način da se izrazi protest zbog neregularnih predizbornih uslova i čin ohrabrenja, ne samo političkim organizacijama, nego i građankama i građanima, da o problemima govore bez straha“, kazao je Miladinović. Ovo je glupost, bez presedana, i nedostatak osnovne političke logike i razumevanja postojanja političkih stranaka. “Mici je ponudio rešenje koje je najbolje i za njega i za sve one koji neće da rade” napisao je Vaši članovi . Gospoda iz DS u Leskovcu su izbore i vlast u mesnim zajednicama u Leskovcu  PREDALA “par-forfe”. Kada se utakmica preda“par-forfe” leti se iz Lige; bar to se zna! Koliki je ovo bio “čin ohrabrenja, ne samo političkim organizacijama, nego i građankama i građanima, da o problemima govore bez straha“ pokazali su republički izbori gde je DS u Leskovcu dobila oko 4% glasova i nije prešla cenzus. I otišla u ilegalu. Debelu! Toliko su građanke i građani bili ohrabreni da su “zaledili” DS u Leskovcu, koja se od tada nije ni oporavila. I ne samo građani i građanke nego i dobar broj odbornika iz redova     DS u Leskovcu u leskovačkom parlamentu, bio je toliko “ohrabren” da je napustio DS i prešao u neke druge odborničke grupe. Da budemo  iskreni: velikog udela u ohrabrivanju da demokrate u našem gradu ne izađu na izbore za mesne zajednice imala je i ogromna većina komentatora na jugmediji: 133, pa 128, pa 147, koji su podržali svoje rukovodstvo. Ali, rukovodstvo stranke nije tu da sluša komentatore na jugmediji već je tu da vodi, a ne da bude vođeno, da ono donosi odluke, bez obzira koliko bile u prvo vreme nerazumljive, hrabre i teške. Od izbora za članove saveta mesnih zajednica u Leskovcu,  B.  i njegovi apologetic povukli su se na rezervni položaj, otišli su  u ilegalu, zaćutali i nisu se oglašavali , ne shvatajući da onaj ko ne može sam sa sobom da se dogovori, taj ne može, nikako, da bude vodeća demokratska snaga u Gradu.

**********

Ta omerta B. i ostalih članova rukovodstva DS u Leskovcu nastavila se je i pred izbore za republički parlament. B-na abulija dovela je do toga da se je samozatajio, a ostalo rukovodstvo DS u Leskovcu, đuture, isterano na čistinu i obezglavljeno, nenaučeno da samo, bez velikog Vođe, odlučuje o bilo čemu, uhvatila je panika i nedostatak kuraži.  Navikli na B. diktaturu misli, navikli na jednoumlje, navikli da slušaju, da kidišu i laju na slabije od sebe, da se nahuškavaju i napujdavaju međusobno, da budu B. poslušnici, navikli da donose odluke po B. dekretima imalo je za posledicu bezvolju, apatiju i nesnalaženje članstva. Rezultat svega toga je: DS u Leskovcu dobijao ko 4%, i ne prolazi census. Čak ni tada niko nije bio kriv za katastrofalan izborni poraz. Čak ni tada nije urađena analiza republičkih izbora, introspekciju DS u Leskovcu niko nije pominjao, a za sve poraze su bili drugi krivi. B. kao predsednik stranke, a i ostalo rukovodstvo demokrata u Leskovcu, mudro je ćutalo. A, preostalo članstvo zaklane stranke? Isto! Šunel, bato! Da ne poveruješ. Demokrate, a da pisnu nisu smeli? Da dignu svoj glas i da sve te nesposobnakoviće smene, ma ajte molim vas. Ostalo je sve po starom? Čak i to nije tačno: na izbornoj skupštini DS privoleli su se gubitničkoj strani. Glasali su za Djilasa, a pobedio je Pajtić. Toliko su bili sposobni da predvide predvidljivo. I ponovo niko ne dade ostavku. Pa se pitam: zašto neko ne pomogne ovom čoveku, zašto neko ne ubedi B. da odmah da ostavku; zašto članstvo DS u Leskovcu ne smeni Slobodana Kocića, brilijantnog skupštinskog govornika Žiku Stankovića, Miladinovića, Kaldi Perišića. Da im kažu: dosta je bre bilo, idite i ne vraćaj te se više. Da im poželi: laku noć prazne glave, šilibajzeri,bivši gologuzani, gulanferi, nesposobnjakovići, prodavci taštine. Ili rečeno vokabularom blažim od povetarca u praskozorje: Iš, bre!

NešićVjačeslav

(P.S. Redakcija Jugmedie se u potpunosti ograđuje od ocena iznetih u ovom, trećem delu autorskog teksta  Vjačeslava Nešića, koji predstavlja celinu analize i povezuje sa četvrtim, poslednjim nastavkom)