Niško preduzeće „E-reciklaža“ je za proteklih pet godina, koliko se bavi reciklažom starih frižidera i drugih električnih i elektronskih aparata, izvezlo skoro 100 tona otpadnog freona na spaljivanje u specijalizovano postrojenje u Nemačkoj, rekao je vlasnik „E-reciklaže“ i direktor preduzeća “Jugo-impex” Vujadin Šćekić.
Zahvaljujući savremenoj tehnologiji koja izvlači freon iz starih frižidera i drugih uređaja, napravljen značajan pomak u zaštiti životne sredine u čitavoj našoj zemlji.

“Ispuštanjem u atmosferu freona iz samo jednog frižidera, a u tim uređajima ga ima između 140 i 200 grama, ozonskom omotaču napravi se šteta jednaka onoj koju pravi jedan automobil za godinu dana. Izvlačenjem i pravilnim tretmanom freona, napravili smo benefit kao da u Nišu ni jedan automobil nije vožen tri godine“, rekao je Šćekić.

Stari elektronski i električni aparati dovoze se na reciklažu u Niš iz svih krajeva naše zemlje, a „E-reciklaža“ je i dalje jedina firma na Balkanu koja ima specijalizovanu liniju za izvlačenje freona iz frižidera i drugih uređaja.

“U našoj zemlji još nisu iskorišćeni veliki potencijali za razvoj reciklažne industrije koji će biti moguć tek kada se napravi stabilan, predvidiv sistem. S obzirom da se radi  o ekonomski neisplativom poslu, recikleri moraju da dobijaju nadoknadu za reciklažu, ali država i dalje plaća jednom godišnje zbog čega oni tokom čitave godine moraju da se zadužuju”, istakao je Šćekić.

U „E-reciklaži“ godišnje se reciklira  između 12 i 14 hiljada tona elektronskog i električnog otpada

Ukoliko se napravi stabilan sistem u ovoj ili narednoj godini, Šćekić kaže da bi već za godinu ili dve u našoj zemlji imali sigurno tridesetak novih postrojenja za preradu koja bi mogla da uposle više od 50 hiljada ljudi.

“Naša zemlja i dalje izdvaja značajna sredstva za tretman i spaljivanje opasnog otpada, a mogla bi da ima sopstvena postrojenja i da otvori nova radna mesta”, dodaje Šćekić.

U toj oblasti, nedostaje edukacija i podizanje svesti ljudi, jer kako dalje priča Šćekić, kada se kaže “spalionica”, svi odmah “skoče sa svih strana”, jer smatraju da će da se otruju ako je nešto prerađeno.

Međutim, sve spalionice moraju da imaju sisteme koji mere izduvne gasove, a one postoje  usred Beča i Milana i u njima se spaljuje najopasniji otpad, dok se energija koristi za zagrevanje stambenog i poslovnog prostora.

“Naša zemlja mora da napravi državnu strategiju razvoja zelene industrije u odnosu na trenutne procenjene količine opasnog i neopasnog otpada i procene njihovog uvećanja u budućnosti”, objašnjava on.

Takođe, potrebno je da se eko dinar vrati tamo gde nastaje i gde mu je mesto, jer za sada ekologija dobija sredstva po nekom ključu, a ne onoliko koliko se sakupi.

Zeleni fond je formiran, ali još nije dobio svoja sredstva, takse ili nadoknade za zaštitu životne sredine idu direktno u budžet, umesto u fond, što za posledicu ima da recikleri umesto na tri meseca, nadoknadu za reciklažu dobijaju jednom godišnje, zbog čega se tokom čitave godine bore da prežive uz pomoć bankarskih kredita.

Šćekić je podsetio da recikleri sami finansiraju sakupljanje, transport i pripremu otpada, tako da nekada “ubace” i više od 100 dinara u mašinu za reciklažu, a dobiju sirovine vredne 40 dinara.

“Kod nas još svi vide problem kriminala u ekologiji, a zapravo je kriminal ne baviti se ekologijom i ne baviti se na pravi način, a to je dugoročni kriminal koji ostavlja posledice na naše zdravlje. Za zdravstvo se svake godine izdvaja sve više i više, jer su bolesti poput karcinoma sve rasprostranjenije. Zaštita životne sredine je prva preventiva i u nju treba ulagati. Pod hitno moramo da rešimo problem otpadnih voda i onoga što se baca u vodotokove”, kazao je Šćekić.

Zagađenjem vode, objašnjava on, mi posredno zagađujemo i hranu, a onda narušavamo zdravlje, i zato moramo kompletno da prerađujemo sve otpadne kanalizacione vode i to do nivoa da one imaju PH vrednost 5.

“Projekti za preradu otpadnih voda rade sada u mnogim mestima u Srbiji, ali da moramo da idemo i korak dalje i da već razmišljamo kako da prerađujemo otpadne vode u selima”, ističe Šćekić.

Kao uzor bi mogla da nam posluži Grčka, u kojoj sva seoska domaćinstva imaju hermetički zatvorene septičke jame, koje se redovno prazne i čiji se sadržaj prevozi na preradu, a sve to, dodao je Šćekić, zahteva ulaganja, ali je to ulaganje u zdravlje ljudi, a poznato je da preventiva uvek mnogo manje košta od lečenja i izgubljenih ljudskih života.