Sparina i neprijatni osećaj koji štipe nozdrve nežnom Evropljanu, jak parfem lepih žena izvajanih tela sa držanjem neobičnog ponosa, ulični lopovi koji ti istrgnu iz ruke šta god držao, meso prekriveno muvama koje se satarom seče na pijaci… I sve to ti postane blisko i drago kroz šta osećaš ćelije svojih predaka od kojih nikada ne bi opstao da nisu bili baš takvi kakvi su bili. Kao ljudi u Africi.

Proveo sam dve godine u Africi. Nigde nisam bio bliži životu i čoveku nego tamo. Možda je to onaj isti rusoovski osećaj kojim su nas doktori Lindermajer i Arčibals Rajs posmatrati pre sto-sto pedeset godina.

I dok me pamet služi i noge nose ništa od toga ne bih da zaboravim osim jedne stvari – Vodu.

Dragocenijeg bogatsva od dijamanat, zlata, uranijuma, nafte…, koje im znači taman toliko koliko bi mogli da prodaju pohlepnim belim ljudima da bi nekoj sojki stajalo oko vrata. I da bi neka muška sojka mogao da pokaže svoju vrednost.

Dugo mi je dete bilo pred očima

Bili smo blizu Darfura. Na granici između Sudana i Čada. Sahelsko prostranstvo pokriveno peskom, šiljatim stenama i rastinjem kožnih iglica koje prkosi pustinji, tmo gde ljudi prelaze kilometre da bi magarcima iz nekih bunara donosili vodu. Ostavljamo prašinu iza džipova mimoilazeći karavane kamila i magaraca.

Oči žedne vode

I bilo smo blizu jednog sela. Žene i deca su izašli da vide bele ljude, koji su nosili boce flaširanih voda plašeći se da ne budu poraženi od Sahare. Takva je bila instrukcija: nalivati se vodom i mineralima.

Iako sam iz Srbije gde je samo moje rođenje bilo vezano za epove o nepravdi moćnih nad slabijima, i gde mi je odrastanje bilo vezano za nemaštinu i ratove, ali uvek je bilo šanse da se nešto nađe. Ako si gladan, ubraćeš i pojesti, ako si žedan, napićeš se vode sa potoka.

I sedeli smo sa meštanima. Jedna devojčica, nije joj bilo više od tri godine, mi je prišla i sela mi u krilo. Ručicama mi je pokazivala da je žedna. Vodu nisam imao kod sebe, ali su naši džipovi bili puni vode.

I bila je zabrana da se meštanima daje voda jer će se potući. Takva su pravila UN-a. A UN je bio tu da se oni ne tuku. Drugo dete mi je pokazivalo da je gladno. Imao sam keks u džepu koji, isto tako, nisam smeo da dam. Da se ne potuku, govorio je UN u meni, a ja sam tek spoznao čari pravila te krovne organizacije civilizovanog sveta. Mrvio sam keks u džepu i bežao od pogleda deteta koje rukicama pookazuje da je žedno.

Ušli smo u džipove ostavljajući ih u prašini naših točkova koja su tračala za nama tražeći vodu.

Dugo ovu malu nisam mogao da izbijem iz glave.

Dete je samo tražilo ono što joj po prirodi stvari pripada.

Seksualno zlostavljanje za kap vode

Doživeo sam tada i da vidim seksualno zlostavljanje za flašu vode. Muškarac muškarca. Cena-sitnica, dve flaše od po litru i po. Jedan je bio neki šef radniku sa sklonostima ka muškom dupetu. I što bi stari dobri vic o Muji i Hasi rekao, nije da nema pedera nego nema sredstava.

Posle izvesnog vremena sam otišao u tropski deo Afrike. Trgovci bi nam nudili dijamante, zlato, zmijsku i aligatorsku kožu. Imali su sve, sem onoga što život čini životom-vodu. Meštanima se voda prodavala u nekim kesicima i oni idu ulicama i iz kesica piju. A punili su je u kanisterima iz vodovoda koji smo mi, bogom dani, koristili samo kao tehničku vodu.

Za flašu vode 250 dinara

Onu skuplju, u flašama od litre i po prodavali su Libanci koji drže trgovinu. Bio sam u toj fabrici vode. Sa mikrobiološkom labaratorijom za ispitaivanje vode u srcu Afrike. I sa postrojenjima koja su kao u bilo kojoj ekonomski jakoj zemlji. Ali džaba.

Flaša vode košta 250 dinara. U Srbiji je 50. I možete je, ili mogli ste je,  piti na skoro svakom izvoru. Ne treba ti mikrobiološka laboratorija. Ili sa reka koje je elita pravljena gladnim k*m razbucala praveći MHE.

A možeš je još uvek piti sa slavine. Ustvari možda ćeš još malo moći da je piješ iz vodovoda.

Gladna elita

Jer elita gladnim k*m pravljena je upravo da bi prodala zemljište u prestonici da neki muzikanti grade zgrade. I to muzikanti koji su svoju zemlju na Kosovu prodali.

Narod ćuti!. Narod ne zna! Narod meće novogodšnje čestitke na fejsbuku i instagramu. Žele jedni drugima mnogo sreće u sledeću godinu, ne shvatajući da sreća nije ono ispred vas, već ono što ste ostavili iza vas.

Dvadesetogodišnja reforma obrazovanja kroz ubijanje tradicionalnih zemaljskih vrednosti je uzela svoj danak. Čestitam predsedniku. I onom pre njega. I onima pre, pre, njega.

Iskreno, baš me zanima da li je sadašnji čitao Plodove Zemlje Knuta Hamsuna.

U kome nekada siromašni Norvežani ne prodaju brdo na kome je nađena zlatna žila bogatim Šveđanima. Ješće oni još jedan vek krompir i služiti Šveđane, ali će zato njihova deca postati najbogatiji stanovnici planete zemlje. Uporavo zbog Plodova zemlje.

Naša premijerka, siguran sam, ne samo da nije čula za Knuta Hamsuna, nego nije valjano pročitala ni čitanke iz osnovnih škola. Bar bi znala da se Domovina brani lepotom i ne bi dozvolila da se za 4 % rudne rente proda zemlja po kojoj su grobovi naših predaka. Ona i ostale glavišine, dođe mi da se pitam: Imaju li oni pretke u zemlji Srbiji?

CEO sam tim se dičim

Još tužnija je objava na Linkedinu izvesne gospođe Vesna Prodanović da je promoted in generalnog menadžera Ria Tinta u Jadru. Pogledam njen profil. Ne sumnjam da je vrhunski inženjer. Ne plaćaju stranci ošljaroše. Njih podplaćuju.

I pade mi pred očima film Hajrudina Krvavca Most. Inženjer koga glumi veliki Cica Perović. I koji ubija svoje čedo koje godinama stvarao mosteći obale kanjona reke Tare. I sa njim nestane i on.

Mnogo godina kasnije saznaću da taj inženjer nije bio glavni koji je završio u nemačkom logoru ali je iz poštovanja prema žrtvi svog potčinjenog kolege prepustio njemu slavu neimara.

I taj spomenik je za mene spomenik svim našim neimarima koji su iz ničega stvarali nešto.

Bilo je to vreme časti.

Gospođo Prodanović, eto obraćam vam se, ako ikada ovaj tekst dospe do vas. Ne znam ništa o vama. Ne znam da li imate dece kojoj bi ste sve što ste stekli ostavili. A i da nemate, ostavlja se našoj deci koja dolaze iza nas. Verujem da ste vaše znanje unovčili shodno sposobnostima.

I treba se znanje unovčiti.

Ali gospođo Prodanović da li je zarađeni novac bogaljenjem Jadra i Rađevine, uništavanje Drine može  uopšte vrednovati? Verujem da ćete podići rudnik. Otićićete možda na Zanzibar. Čitaćete knjige, ispijati koktele, nositi tašne Guči, mirisati se parfemom možda istog robnog znaka, ali nikada nećete biti neimar. Neimar gradi, ne ruši. Ostavićete pustoš iza sebe i neku novu, sada belu decu, koja će trčati za nekima da im ručicom pokazuju da su žedna.

Drine više biti neće.

A narode moj preostali, od nas zavisi da li ćemo im dozvoliti!

P.S. Dugo sma hteo da napišem ovakav tekst. Ali čekao sam slike grumena zlata kog je majka mog prijatelja u Africi iskopala u bašti. Na žalost tamo su rebelsi, tj pobunjenici. Ne zna se ko koga plaća. Svi bi hteli samo njihovu rudu…