U rodnom Vlasotincu preminula je u 77. godini života pesnikinja Nevenka D. Popović. Bavila se pisanjem i prevodilaštvom sa francuskog jezika. Bila je član Udruženja književnika Srbije i Književnog kluba „Rosulja“.

Objavila je tri zbirke: Februarsko sunce (1975), Oblak u puplinu od senke (1995) i Jabuka sestrinstva (2004). Zastupljena u pesničkim zbornicima pesama u Srbiji i regionu. Dobitnik je Oktobarske nagrade opštine Vlasotince. Nagrađivana je na mnogim  književnim konkursima širom Srbije.

Od Nevenke su se emotivnim porukama na društvenim mrežama oprostile njene sestre po peru, Svetlana Pešić iz Vlasotinca i Gorana Vlajić iz Pančeva.

„Neno, znamo da se za tebe na nebu čuva počasno mesto među pesnicima – stradalnicima i jasno nam je da ćeš nastaviti da nižeš stihove, jer su oni bili tvoj način da dišeš i postojiš i njima da nas savetuješ, tešiš i hrabriš. Zvezde će biti tvoje reči, sunčani dan osmeh, oblaci – lekovite obloge za naše životne groznice.

Izražavam saučešće, ne samo Neninim najbližima, porodici, njenim sestrama koje su je sa toliko predanosti pazile i negovale a koje je toliko nežno volela, već svima nama: u Vlasotincu, u Leskovcu čiju  je gimnaziju pohađala, književnom klubu „Rosulja“, Udruženju književnika, Francuskoj alijansi (na francuskom je pisala dobro kao na srpskom), pesnicima i ljubiteljima poezije. Saučešće dobri ljudi, gde god da ste, saučešće! Ostali smo bez jednog bitnog, svetlog dela sebe, bez Nevenke“, zapisala je Svetlana Pešić.

„Otišla je Nevenčica, duša dečja, Bogougodnica jurodiva. Valja nam dugo plakati. Ne zato što više nije ovde. Jeste i biće. Već zato što mi koji naizgled ostajemo, u stvari ne svetujemo. Opipljiva je samo naša raslabljenost. Vidljiva je jedino naša klimavost. Njeni su nam stihovi bili zavet i zavetrina“, objavila je Gordana Vlajić.