Bila je moj đak u Srednjoj medicinskoj školi „Dr Milenko Hadžić“. A profesor uvek ostaje profesor, ako je to zaslužio. Ne znam da li sam ja to zaslužio, iako me Nina i dalje zove profesorom.

Danas je Nina docentkinja lingvistike na Filozofskom fakultetu u Nišu i jedan od 108 potpisnika sa tog fakulteta koji brane obrazovanje od politikantske zloupotrebe, kojom bi neki, bez imalo obraza, preko noći otvorili takozvani Fakultet za srpske studije.

Naša prosveta, počev od Save Mrkalja, preko Dositeja i Vuka, pa do današnjih dana, stvarala se i branila ličnim požrtvovanjem pojedinaca za dobrobit onih koji to često nisu prepoznavali.

U našu prosvetu utkana je smrt profesora Miloja Pavlovića, koji je ostao da drži čas dok su okupatori pucali. Profesor Miloš Đurić, koji je odbio da potpiše apel Nedićeve vlade, javno je rekao da to ne može da učini protiv svojih studenata koji su u partizanima, iako se možda sa njima nije slagao.

A kada ga je profesor muzike Miloje Milojević nagovarao da ipak potpiše, odgovorio mu je: „Lako je tebi, ti u diple sviraš, a ja etiku predajem.“

Ja sam Ninu učio kako se lekovi prave, a ona danas svoje studente uči kako se reči tkaju. Kao stručni profesor, ako se dobro sećam, držao sam im sedam časova nedeljno. Imali smo vremena napretek, pa smo ga trošili učeći lekcije iz hemije koje nisu bile jasne, tumačeći Anu Karenjinu i igrajući fudbal sa muškom manjinom u odeljenju u zamenu za loše urađen kontrolni zadatak. Dogovor je bio da, ako me pobede, brišemo slabe ocene. Momci iz grupe „Nacionalna klasa“, kako sam ih zvao, nisu znali da je profesor nekada bio dobar fudbaler, pa su na kraju morali da nauče mnogo više nego što je kontrolni zahtevao.

Bio sam tada mlad profesor, još sam mirisao na fakultet i tek sam bio objavio svoj prvi roman o studentskim demonstracijama, ne sluteći da ću se nekih svojih saboraca vrlo brzo postideti.

Danas su većina njih obrazovani ljudi, ne zbog završenih fakulteta, već zbog obraza, jer reč obrazovanje verovatno potiče upravo od obraza.

Pre izvesnog vremena dobio sam na Viberu snimak sa jedne lakrdijaške televizije (one čiji je vlasnik snimljen kako tokom prenosa šmrče nešto), na kome se profesorka književnosti iz Vlasotinca uživo uključuje i napada svoje nekadašnje đake.

Nisam imao stomaka da odgledam ni punih pola minuta.

Želudac mi se okrenuo.

Ta žena, sa kojom sam išao u školu, trebalo je da uči đake o Ilijadi i Odiseji, koje je preveo profesor Đurić. Onaj koji je zbog etike stavio glavu u torbu u vreme kada je ona vredela manje od klipa kukuruza.

Ne znam da li je za tu gnusobu nagrađena, ali meni, profesoru Nine, kao i Nininim studentima, ostaje obaveza da se oglasimo povodom ukidanja budžetskih mesta za studente koji su položili prijemni ispit na Filozofskom fakultetu. To je bio njihov izbor, a vlasnici tog fakulteta smo svi mi, građani Republike Srbije.

Ukoliko ne uspemo, ostaje nam da platimo školarinu svakom detetu koje zna šta je patriotizam, sve dok se fakultetu, iz ruku onih koji sede u institucijama u kojima dame i gospoda imaju moral ništavniji od morala bordelskih dama, ne vrati njegova budućnost.

Dok se u Srbiji ukidaju budžetska mesta za buduće nastavnike srpskog jezika, istorije i ruskog jezika, pod izgovorom da će se praviti takozvani Fakultet za srpske studije, na kojem niko ne želi da studira, naša deca odlaze u Sloveniju da kao budžetski studenti studiraju i kasnije doprinose državi koja nije njihova.

A za to vreme jug i istok Srbije nestaju.

Anesteziraju ih jeftinom zabavom, reke stavljaju u cevi, a rudna bogatstva rasprodaju strancima.

Pa naravno da takvima nisu potrebni mladi i obrazovani ljudi koji znaju šta znače reči Starca Vujadina – da ne budu srca udovička, već srca junačka – nego oni koji neće znati ni ko je bio čovek koji je preveo Ilijadu i Odiseju.

A on, kad su ga odvodili u logor Banjica, reče: “ Više volim da časno poginem, nego da nečasno živim”