Šteta što 1999. nije bilo društvenih mreža. Kaže narod u Srbiji, u danima kad je gotovo izvesno da će EU (nekome) objaviti rat. Ipak, sreća je što danas postoje.

Ma koliko majka prigovarala sinu da „visi“ na Fejsbuku, društvene mreže su danas najveća biblioteka i glavni izvor informacija 21. veka. Hladni rat se danas definitivno vodi i tamo, pa smatram da se odgovori na mnoga naša lična i strateška pitanja, kriju baš na društvenim mrežama.

Ovih dana, ali ništa više nego inače, svedoci smo tragičnih događaja u Evropi i svetu.

Ostavimo po strani naše muke i teške misli za trenutak. Teške misli o tome šta je Srbija propatila poslednjih decenija. Ostavljam po strani i sećanja dečaka, koji je preživeo bombardovanje baš te 1999., pa 20 godina kasnije skreće pogled na svaki čudan zvuk nalik pucnju. Ovde je po sredi nešto drugo.

Pored svih žarišta, sukoba i ratova koji su u toku, sada je u fokusu serija terorističkih napada u Parizu. Tragedija, koja je okončana smrću više od 120 ljudi, dok je više od 350 povređeno. Precizno birani simboli: petak 13., nacionalni stadion, koncertna sala, pariski kafe, ali i reakcija mnogih medija, teraju nas da se dobro zapitamo.

Odgovornost za napade u Parizu je preuzela Islamska država. Mediji u Evropi izveštavaju da su teroristi poreklom iz Sirije, a da su došli tokom migrantske krize. Tvrdi se da su u EU ušli preko Grčke i prošli pola Evrope. Znači prešli su i preko Srbije. Ali mi smo u tom kontekstu manje-više nebitni. Uprkos tome, srpski mediji su iz minuta u minut izveštavali o dešavanjima u Parizu. Broj naslovnih strana i bombastičnih naslova, da ne pominjemo. Ali nećemo sad ni o tabloidizaciji i senzacionalizmu.

A onda je Fejsbuk uveo safety check za sve u Parizu, kao i promenu profilne slike u bojama francuske zastave. To je razbesnelo mnoge..

Ovih dana desio se i teroristički akt u Ankari, u kojoj je poginulo 86 ljudi i ranjeno najmanje 186. Dve eksplozije desile su se u blizini železničke stanice, uoči planiranog marša mira u znak protesta protiv sukoba između države i kurdskih militanata u jugoistočnoj Turskoj.

Ove nedelje desio se i dvostruki napad bombaša samoubica ispred šoping centra u Bejrutu, za koji je odgovornost preuzela Islamska država. Broj žrtava se popeo na 43, a ranjeno je najmanje 239 osoba, u gradskoj četvrti Libanske prestonice, u kojoj je veoma popularan šiitski pokret Hezbolah.

Pre nekoliko dana srušio se i avion ruske kompanije Kolavija na Sinajskom poluostrvu sa 224 putnika i članova posade. Ruski i egipatski zvaničnici su saopštili da je letelica pala zbog mehaničkog kvara, dok su britanski mediji preneli da je verovatan uzrok nesreće eksplozija unutar aviona. Odgovornost za pad aviona su preuzeli džihadisti sa Sinajskog poluostrva.

Dodajmo svemu tome situacije u Iraku, Mjanmaru, Nigeriji, Siriji, Zapadnoj Sahari i drugim zemljama gde svakodnevno gine stotine dece. Ukupan broj vesti i komentara o ovim dešavanjima, manji je ne samo od senzacionalizma oko Pariskih događaja, već i od broja žrtava.

Zar je moguće da, pored selektivne pravde, postoji i selektivna tuga? Zar je moguće toliko licemerje posle svih događaja, koji su trebali da nas nauče drugačije? Zar je moguće da međunarodna zajednica i mediji priznaju samo događaje u Parizu? Zar je moguće da se lako ujedine da osude terorizam u Francuskoj, a zaboravljaju bombaše samoubice u Bejrutu i Ankari, srušen ruski avion u Egiptu, stotine ubijenih Jezida svaki dan ili užasne sudbine dece u Zapadnoj Sahari? Na kraju, zar je moguće da je međunarodna zajednica shvatila ozbiljnost migrantske krize i ratova koje vode, tek posle Pariza? Izgovor ili ne, smešno je razgovarati o bezbednosnim propustima tek sada. Amaterski je misliti da možeš da vodiš ratove na drugom kraju sveta, a da oni neće pre ili kasnije, zakucati na tvoja vrata.

Svestan sam, čoveka u Srbiji, koji ima troje dece, ne zanima šta se dešava u Mjanmaru ili Libanu. Samohranu majku bez posla, ne zanima šta je ISIS i šta se dešava u Siriji i Iraku. Ali onog trenutka kad migranti počnu da prolaze i spavaju pored našeg doma, postaje važno. Važno je znati bar nešto od svega ovoga, kako bi na osnovu međusobnog odnosa drugih država i naroda, mi našli svoje mesto u „koordinatonom sistemu konfuzije“. Moramo da shvatimo da su dupli aršini danas standard i da naša spoljna politika treba da bude čvrstija i odlučnija. Čvrsto i odlučno mora i svako od nas ponaosob.

To što je svetski poredak danas promenjen, ne znači da treba da prestanemo da gradimo dobre odnose sa Amerikom. To što Evropska unija nije više tako čvrsta kao što je bila, ne znači da ne treba da nastavimo svoj evropski put.. To što je Srbija tranzitna zemlja za migrante, ne znači da treba da budemo nehumani. To što je Srbija humana, ne znači da je u mogućnosti da rizikuje da ih integriše u društvo. Slike Srbije, treba da budu slika policajca koji drži bebu sa Bliskog istoka, ali i slika Srbije koja se bori za svoje prijateljstvo sa Rusijom.

Ali to što naši prijatelji ratuju, ne znači da Srbija treba da šalje jedinice u aktivne sukobe i ulazi u vojne saveze. Nemojmo da tražimo naš safety check na Fejsbuku, možda ga i dobijemo.

Miljan Pavlović