Pre dva dana jedna vrata smo zatvorili za sobom i otvorili druga, nova, ali um ljudskog bića, još neotkrivena tajna, ne zaboravja lako. A i kako zaboraviti? Jer za zaborav nisu dovoljni vatromet, petarde, trubači, ručak u krugu porodice, flaša piva, putovanje… Na kraju svega toga, ostanete sami sa sobom, s prenesenim mirisima, brigama, strahovima, problemima, ali, naravno, i srećnim trenucima.

Ima, podrazumevano, i onih koji se ne osvrću, onih koji rade, trpe i bore se, ne stižući dane da mere mislima, ali i onih kojima je život uvek lep, onih koju su se rodili pod srećnom zvezdom, oni koji se ne osvrću. Možda zbog stida, možda što kratko pamte, možda…

A dva dana u Novoj 2023. godini nisu dovoljna da nas učine ni boljim ni pametnijim ni srećnijim od onoga kakvi smo bili prošle godine, ni one pre nje…

Kakva će nam, zapravo, ostati u sećanju tek zamakla 2022. godina? Da idemo na opšta mesta, pa da ova prisećanja ispadnu kolektivna, kako bi se ja ogradila, ili da je posmatramo iz mog ugla? Pa pošto pišem samo ja, bez vas, ajde da pišem svoje viđenje i osećaje, prisetim se sama. Mada, moje ja, moje stavove, moje mišljenje, moje poglede, krojite upravo vi.

Da krenemo!

Tek što smo predahnuli od jakih naleta korone, na klackalici između delta i omikron soja, koji će nešto kasnije ludovati, pojavio se rat u Ukrajini, čiji se miris proširio Evropom.

Srbija i narod u njoj ovaj rat dočekali su s nevericom, ali ne i zabrinuti, jer od mogućih posledica prioritetnije je bilo navijanje za braću Ruse. Čak nas je i vođa uverevao da smo ekonomski džin i da ne brinemo. No, kako to biva, put od euforije do brige na njegovom licu je kratak. Ubrzo su počele najave o sibirskoj zimi, o štednji, o osudi onih koji letuju van Srbije, jer, zaboga, pa on svaku sijalicu gasi za sobom?!

Sve to pomešano s pritiscima zapada i sa dramskim nastupima svako drugo veče, bacalo je naciju u šizofreno stanje, pa je dolazilo i do nestašica ulja i šečera, a onda je ON ponovo rekao da ne brinemo jer ni zima neće biti sibirska. I tako, vrteo nas je u krug cele godine.

No, džaba, cene su rasle ko lude, pa sada namirnice kupujemo po duplo većim nego pre godinu dana. Iako je „njegovo veličanstvo“ delilo jednokratne pomoći i najavljivalo povećanje plata i penzija, po 100 puta samo u jednom mesecu, inflacija je devalvirala svaku reč, koje, po statističarima gotovo i da nema, ili je najmanja u Evropi.

I Kosovo i Metohija! Naša duboka rana! Jedna u nizu godina u kojoj smo strepeli od (ne)mogućeg rata!

Mada su nam se džepovi otanjili, malo je onih koje znam da negde nisu letovali i to po dva puta, jednom u inostranstvo, čekajući satima na graničnim prelazima, drugi put po banjama, zahvljujući vaučerima, najavljenim odmah po ulasku u 2022., kao i danas, dok brojim teretne dane minule. Kao da je sudnji dan, ili je narodu pukao film, pobegao od dramaturške svakodnevnice.

A u Leskovcu nikada lepše i bogatije!

I sada ćete da kažete kako se ja šalim. Ne, ne šalim se. Nicale su stambene zgrade kao pečurke posle kiše, na svakom ćošku, odmah pored trotoara, bez mesta za parkiranje. A gazde se hvalile kako je sve rasprodato još dok se kopao temelj. Jagma za stanovima je neobjašnjivo rasla, uporedo sa cenom kvadrata. Otkud u, statistički najsiromašnijem gradu u Srbiji toliko novca, nepoznato je, ali moji drugari psiholozi kažu, ako im je verovati, da u svakoj krizi raste cena nekretnina, pa su tako porasle i cene kuća koje su se dve decenije nudile za bagatelu.

Asfaltiralo se. Obnovljeni su putevi prema Lebanu i Vlasotincu, završen Bulevar Nikole Pašića, po koja ulica i sokak, pevalo se na trgu kao nikada pre, gradnja fudbalskog stadiona se privela kraju… Vlast zadovoljna, narod srećan. I sve je naizgled idealno ako se tako gleda.

A šta se iza bejk stedža dešavalo?

Pa, produbljivao se jaz između bogatih i običnog naroda. Dok su radnici u fabrikama gde se motaju kablovi i gde domaći biznismeni eksploatišu svoje komšije, s mukom razvlačili platu do kraja meseca i utapali se u kredite da bi školovali decu, vlasnici su, istovremeno, rasli i debljali se, mislim, njihovo bogatstvo. Zidali ili doziđivali svoje leskovačke vile, povećali lične vozne parkove, umnožavali kapital širom Srbije, neki se ispružili čak do Pariza i Londona, u smislu ličnih nekretnina, ređe biznisa.

Gradonačelnik nam se u prošloj godini odmorio, čini se, više nego ikada, što na putovanjima, što na odmorima. Ako, grehota, i treba. Zaslužio je jer se naradio. One 2021. godine odneo je ubedljivu pobedu na političkim izborima, krajem minule takođe na mesnim izborima. To što se takmičio sam sa sobom, najmanje je važno. Važan je rezultat. I to što nije osvojio Dubočicu i to nije važno. To je tek jedna od 139 mesnih zajednica.

I tako zadovoljan opet je, moguće je, i ovu Novu dočekao u zanimljivom društvu, te nije stigao da pozdravi okupljene na trgu, onaj famozni koji još ne dobi ukrasno osvetljenje. A ni Karleuša nije cvrkutala. Da, pa šta će onda tamo?

Pre 20, pre 15 i pre 10 godina mnoge sam od današnjih predstavnika vlasti u Leskovcu, kao i njima bliskih taze biznismena poznavala. Neke kao opoziciju, druge kao vlast. Sada su svi u jednoj stranci. Mnoge i mnogi od njih danas su, bar meni neprepoznatljivi. Promenili se. Više ne pazare u prodavnicima za siromašne, već tamo gde je firmirana garderoba i obuća. Frizer, šminker, pedikir i manikir su obavezni. A nekako su se i opismenili. Pojedini za šest meseci. Biznismeni, oni taze, i dalje piju vodu šerifu iz ruke, a nekako se s njim zbližili i oni sa firmama starim po 30 godina.

Dok jednom ne smrkne, drugom ne svane, a imati u Srbiji vlast u rukama, ne znači samo gazdovati našim novcem, već gazdovati i našim dušama. A opozicija u Leskovcu, osim one dvojice, nikako da se pojavi. Već 10 godina krije se i priča o strahu. Neka ih, neka i ovu prespavaju u tom strahu!

I ja se raspisah kao da vi to ne znate, a kesteni mi izgroše u rerni. Skroz, dim mi zamagli monitor. Dok čekam da se kuća provetri, stiže poruka od prijatelja. Požalih mu se. Kaže da je i on juče kupio kestenje ali da neće da ih peče jer su buđavi, isto kao godina iza nas.

Ja naknadno otkrih njihovu buđavost kada se onako pocrneli ohladiše. I zaista me njihov buđavi i izgoreli miris vrati u 2022. godinu.