Čega se pametan stidi…

Gde živimo pokazuje i to što neka osnovna škola smatra da je uspeh što su njeni đaci gostovali u Žikinoj šarenici.

Još se hvali drugim medijima o tome.

#ZemljoSrbijo

Pre slanja komentara molimo Vas da pročitate sledeća pravila:
Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije portala juGmedia. Komentari koji sadrže psovke, uvredljive, vulgarne, preteće, rasističke ili šovinističke poruke neće biti objavljeni. Molimo čitaoce portala juGmedia da se prilikom pisanja komentara pridržavaju pravopisnih pravila. Takođe je zabranjeno lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni. Redakcija ima pravo da ne odobri komentare koji su uvredljivi, koji pozivaju na rasnu i etničku mržnju i ne doprinose normalnoj komunikaciji između čitalaca ovog portala.

  • Gde živimo – znamo. Kako živimo – i to znamo. Pretpostavljam da bi želeli da nam je mesto življena lepše a uslovi bolji. Mesto i uslovi su nam takvi, a gore od toga je da ne činimo ništa da uslove promenimo (i tako mesto učinimo boljim a uslove plemenitijim). Živimo u nekulturi i nekako smo svikli na nju. Postala je sastavni deo nas. Odomaćila se. Štaviše postala je obrazac ponašanja – tako poželjan kao nikada do sada. Nekulturu kitimo kao jelku da šljašti i sija (da se lokalnim vlastima dopadne) za koju oni ni tada ne mare i za koju misle da je samo nepotreban trošak. Lokalna vlast u Lebanu se boji kulture, boji se prosvećenosti, pravih vrednosti i zato slavi nekulturu i svima je nameće. Svako ko je s njima mora da nekulturu prihvati i da živi u njoj. Oni koji je neprihvataju su ljuti neprijatelji. Tako smo došli do STANJE ZA PLAKANJE. Upropasti nas „razum“. Razum neće da pati. Od dva zla bira manje. Stvaranje i umetnost podrazumeva i treću dimenziju koja se zove duh to jest: muku, patnju, istraživanja,velika odricanja… i bez toga nema umetnosti, novih vrednosti. Nije Lebane bez stvaralaca i umetnika ali su oni nevidljivi za lokalnu vlast. Lepo je i korisno da su lebanska deca posetila Narodni muzej u Beogradu, da su se prošetala Knez Mihailovom i videla Kalemegdan – ali, ako je ulaznica za sve to morala biti gostovanje na „Pinku“ u Žikinoj šarenici onda je ta ulaznica paprena. O prezentaciji Lebana od strane direktorice Doma kulture i predstavnika Turističke organizacije mogu da kažem samo jednu reč – katastrofa. Nekultura u Lebanu suvereno vlada. Godi joj podanički mentalitet, siromaštvo i beda. Uputno je ( i poslednji čas) da se deca vaspitavaju i uče pravim vrednostima. Kultura je život. Preciznije, značajan deo ili značajna strana našeg života. Pretstavlja kvalitet, vrednost, visoku svest, moral, etiku – identitet i dušu naroda… Ona druga strana u formi divljačije, prostakluka, neprosvećenosti , neznanja, oholosti, uplašenosti, pokornosti…. nije budućnost – već put bez povratka – put u nestajanje. Svako za sebe mora da odluči a onda zajedno. Razum da odluči. Razum i svest, a ne koristoljublje i linija manjeg otpora. Bogatstvo uma i duha je budućnost. Budućnost Lebančana je u njihovim rukama. Moraju sami da je stvore kako znaju i umeju. Ovako više ne ide. Za početak takvu da je normalna i životnija. Inače deca odoše….

vaš komentar