Iako pravoslavna srpska crkva decenijama apeluje na vernike da ne iznose hranu na groblje i služe je za pokoj duše, taj prastari, paganski običaj, čvrsto je ukorenjen pa se za pomene i zadušnice sprema kao za slave.

Ovu temu ponovo je aktuelizovao prvi čovek Leskovca Goran Cvetanović kada je na Gradskom veću, prilikom usvajanja plana generalne regulacije za humana groblja na teritoriji grada, rekao da je takav običaj – neprihvatljiv.

„Razmena hrane je potpuno antihrišćanski  običaj, nema veze sa hrišćanstvom, to je paganski običaj i to je potpuno pogrešno tumačenje hriščanske religije. Znam da ću posle ovoga imati velike osude i velike kritike, ali istovremeno znam da neko mora prvi da krene  i da se drugačije ponaša, da poštuje postulate hrišćanstva i ono što mi ovde zastupamo u ovom visokom domu“, kazao je Cvetanović.

Starešina Saborne crkve u Leskovcu Vladan Ranđelović kaže za Jugmediu da je dobro što je neko i iz civilne vlasti progovorio o tome.

„Gradonačelnik je rekao ono na šta naša crkva decenijama ukazuje. Stav Crkve je da je iznošenje hrane u velikim količinama na groblje paganski običaj, iz vremena pre nego što smo prihvatili hrišćanstvo i da bi konačno na taj običaj trebalo staviti tačku“, kategoričan je Ranđelović.

Uprkos tome, sveštenstvo toleriše obilje hrane koja se na parastosima i zadušnicama postavlja preko groblja i služi okupljenima.

„Naše je da apelujemo, da podsećamo, savetujemo, ukazujemo…Mi ne naređujemo“, veli svešenik.

Služenje hrane na groblju, objašnjava, je najprostiji oblik verovanja da je i u zagrobnom životu potrebna telesna hrana. A potrebna je samo – duhovna hrana.

MOLITVA, SVEĆE, ŽITO I VINO

„Čin parastosa je zapravo molitva kao duhovna hrana, doprinos i prinos za pokojnika za koga se molimo. Za parastose, pomene i zadušnice, pored molitve sveštenika kao duhovne hrane, potrebni su samo kuvano žito „koljivo“, crno vino kao simbol prolivene Hristove krvi za oprošataj grehova živih i mrtvih i sveća kao simbol svetlosti, simbol vaskrsenja, a neosveštane sveće koje se kupuju van crkve nemaju nikakav značaj u tom smislu“, objašnjava Vladan Ranđelović.

Cvetanović je mišljenja da je lepljenje umrlica na bandere takođe hrišćanski neprihvatljiv običaj, a otac Ranđelović kaže da crkva o tome nema stav

Takođe je obavezno, dodaje i kađenje groba, koje može da se izvede i bez sveštenika, a dozvoljena je i mala pogača „prosvora“, u narodu poznatija kao „liturđija“, koja se daje svešteniku da bi se on molio za pokoj duše.

„Sve ostalo je neprihavtljivo“, dodaje.

Običaj nošenja hrane u velikim količinama posebno se razvio u vreme komunizma, tvrdi otac Ranđelović.

„Tada je na tu masovnu pojavu naše sveštenstvo gledalo ćuteći iz bojazni da ne ostane i bez ono malo vernika. Sada možemo slobodno da kažemo da hrana na groblju nije hrišćanski običaj i da se crkva protivi tom paganskom običaju“, zaključuje starešina Sabornog hrama u Leskovcu.

POTREBNA REČ PATRIJARHA

Pre nešto više od decenije današnji srpski patrijarh Irinej, tada vladika niški, žestoko se usprotivio cveću u obliku venaca, tvdeći da to nije u duhu pravsolavlja, što su vernici u velikoj meri uvažili, bar u gradu na Veternici, pa se danas retko vidi venac na sahrani.

I sami vernici u Leskovcu, prema istraživanjima Jugmedie, smatraju da je hrana nepotrebna na groblju, „da je teret“, da „nema duhovno značenje“, ali da se ne usuđuju da prekinu stare običaje zbog „osude većine“.

„Kada bi Irinej, naš patrijarh, ponovo stao hrabro pred vernike i jasno i glasno rekao da je hrana na groblju huljenje na boga, možda bi se ovo mučenje i prekinulo“, smatra Savo Perović kome je, kako kaže, deo života prošao u punjenju gepeka sa hranom jer je za 30 godina  sahranio petoro iz svoje porodice.