Ne sećam se zašto i kada je počelo, ali ono što znam jeste da su poslednjih nekoliko sednica Skupštine grada Leskovca postale arene za obračun među odbornicima opozicije.

Primer je početak današnje sednice. Budući da se opozicionari svađaju i vređaju već nekoliko sati, sednica do 13 časova nije odmakla dalje od utvrđivanja dnevnog reda.

Umesto da opozicija, kako joj stoji u opisu, oponira vlasti, vlast se ovde pominje samo u kontekstu – ko je blizak vladajućem SNS-u ili SPS-u.

Na sednici se iznosi psihičko stanje kolega iz opozicije i govori se o tome koje lekove piju. Drugi, po ko zna koji put, traže da se uvede testiranje na alkohol i psihoaktivne supstance, ciljajući najpre na kolege opozicionare, zbog niza uvreda iznetih na njihov račun.

Reči „lažov“ i „lopov“, koje jedni drugima upućuju, nešto su najnežnije što se može čuti.

Malo je onih koji ne praktikuju dokazivanje ko je gori i najgori među njima. Ali, kultura, vaspitanje i časno izgovorena reč se ne čuje ako se ne efektira.

Iz onoga što smo još mogli da čujemo, pojedini opozicioni odbornici iskoristili su svoj uticaj pa zaposlili ili sebe ili članove svojih porodica. A u Leskovcu je poznato da bez aminovanja vrha vlasti i SNS-a to ne bi bilo moguće.

Na poslednjim lokalnim izborima opozicija je osvojila 29 od ukupno 75 mandata, s tim što su dva odbornika koalicije koju je vodila Milica Đurđević Stamenkovski brzo prešla u redove vladajućih.

U početku je saradnja bila naizgled odlična. Animozitet se javio zbog nečeg malog, zbog sitnice, kako to obično biva, da bi na poslednjih nekoliko sednica kulminirao, pa se prešlo i na pretnje tužbama.

Sednice Skupštine grada Leskovca prenose se uživo na zvaničnom YouTube kanalu grada Leskovca, pa se mogu gledati širom sveta. Na lokalu ih prenosi samo jedna televizija.

Ovakvo stanje verovatno je razlog što se u gradu na Veternici sve češće čuje pitanje:

„A za koga da glasam?“

I to ne od pristalica vlasti. Oni znaju. Oni su uvek znali.

Ova rečenica čuje se iz redova ljudi koji su mesecima protestovali na ulicama Leskovca, od ljudi koji nisu, ali se ne stide da kažu da je došlo vreme za promene.

Nisam jedina koja je došla do zaključka da srpska opozicija, demonizovana od režimskih medija i dodatno razjedinjena i bez pomoći režima i službi, nije u stanju da promeni vlast.

Zato se piše i zato se veruje da „studenti pobeđuju“.

Koliko će ti mladi ljudi uspeti da se izbore sa iskusnim vukovima, pitanje je o kojem se retko raspravlja.

Kako će protiv „bugarskih vozova“, kupovine i uvoza glasača, kako će protiv mrtvih duša, kako će, konačno, protiv nikada sređenih biračkih spiskova?

Opozicija u Srbiji i u Leskovcu zna sve te trikove. Ne zato što je nužno na isti način dolazila do vlasti, već zato što je među njima mnogo veterana koji poznaju sve predizborne i izborne marifetluke još iz vremena SPS-a.

Za prenošenje znanja nije dovoljna samo jedna grupa, već jedinstvo i mera svih. Ne svađe pred celim svetom, ne ogovaranja koja ponižavaju i slušaoce i gledaoce, ne lična korist, ne kolaboracija i koketiranje s vlašću. Ne prodavanje vere za večeru.

Ali, ko je ikada slušao i pitao narod? Mislim da u modernoj srpskoj istoriji nije niko, bar ne političari.

Zato ćemo i dalje na jednoj strani imati opoziciju koja se javno svađa, a na drugoj vlast koja se sladi, a svoje nesuglasice rešava van dometa javnosti.

Doduše, onako kako kaže – glavni.