DOLINA PLAČA

Na livadi iznad potoka, u kome svakog jula voda jedva prekriva dno korita, sveže pokošena trava, u sredini se baškari veliki stari orah, pored pasu krave, a iznad se šepuri crveni krov tek obnovljene vodenice na temeljima one s kraja 19. veka. Tu gde tiho žubori reka a ogromna stabla prave hladovine, nikada nismo osetile vrućine. Bila je to naša dečja zelena dolina, oaza, mesto gde smo se mi devojčice okupljale, igrale i maštale o dalekim svetovima.

Na tom mestu, gledano iz dubine svojih današnjih godina, rajskom mestu, toga dana smo sestra i ja bile same. Dok je stoka sa punim stomacima lenjo mahala repovima terajući mušice, a poj ptica s vremena na vreme i po koji udaljeni glas remetili tišinu, mi smo čitale školsku lektiru ispružene na travi. Pravilo je bilo da se tokom leta pročitaju sve knjige, doduše tada brojčano skromnije nego danas.

Mene su sve moje knjige posle sat čitanja vodile u san, a tu na tom mestu, u toj zelenoj dolini, najslađe bih sklapala oči dok su se redovi i slova mešala, a likovi knjižnih junaka bledeli.

Iz te nirvane, toga dana me je često vraćala sestra komentarišući smešne junake iz njene knjige. Moja sestra, derište nepresušne energije sa velikim radoznalim crnim očima i s čvrstinom čelika u svojim namerama, bila je dete koje nisi mogao da ne voliš. No, baš tada me je nervirala jer je samo pričala i pričala, pa me na kraju rasanila.

I dok sam je prekorevala, negde u isto vreme spazile smo mladu sadnicu sa punim rodom crvenih šljiva.

„Ko će pre?, pita.

“Ja ću!“, odgovaram dernjavom, znajući za njenu neverovatnu hitrost i veštine pentranja.

Stigla sam prva, teško se penjući uz onu šjivu sa mladim i lako savitljivim granama i pod dečjom težinom, pre nego što sam vešto izbegla koprive oko njenog korena. No, sestra se nije predavala. Kako sam ja išla rukama od jedne do druge grane s namerom da dohvatim vrh sa njazrelijim plodovima, tako me je ona vukla za noge.

I tu, uz žuboreći potok i uz pesmu ptica iz raskošnih krošanja poređanih duž naše, ali i drugih vodenica, uradiću nešto u besu, što će i decenijama kasnije grickati moju savest.

Ne uspevajući da pobegnem, ili da se otkačim od malenih ali čvrstih sestrinih ruku, tražila sam načine da je, kako sam onda govorila, eliminšem iz igre. Jer, bila je to igra. Nismo bile željne šljiva. Rasle su i u julu bile zrele na svakom koraku, sočne, slatke, neprskane. Stići prvi na vrh, bila je neka vrsta nadmoći.

Pogled mi pade na one koprive, čitav pojas. Bez mnogo razmišljanja jednom nogom gurnem sestrinu ruku koja se čvrsto držala za ključnu granu i ona polete ka dnu i pade direktno u koprive. Nije ništa polomila jer je pala s visne od metra, ali su je korpive svu ispekle.

Gledala sam kako vršti, gledala sam sa drveta kako joj se na rukama i nogama stvaraju plikovi, čula bolan vapaj za pomoć, ali nisam silazila. Zakovala sam se za šljivu. Od straha, straha od svoje zlobe. Prikovana i sa izbečenim očima gledala sam moju mlađu sestru u mukama.

Vrtela se od bolova u krug, stoka se uzbunila, utihnuo je cvrkut ptica, ni reka više nije tekla, činilo mi se, nestali su i mirisi. Zaustavio se svet. Zelena, moja, dolina, pretvorila se u dolinu plača.

Trgnem se i skočim. Zagrlim sestru, koja me gura od sebe.

„Šta si mi uradila, šta si mi uradila, majko moja, boli me?, pita s pogledom od kojeg mi se ledi srce.

Izjedalo me kajanje i sestrina bol, nemoć da joj pomognem. Ostavila me je trčeći ka kući i dozivajući majku. Nisam krenula za njom jer sam znala šta me čeka, a čekale su me – batine!

Gore iznad doline na 200 do 300 metara čula sam mešavinu plača i majčinog glasa.

Iako je davno prošlo podne i vreme ručku i dalje nisam smela da vratm krave. Negde pred sumrak sišla je baba. Prvo sam čula njen štap kako udara u suvu zemlju, pa onda videla nju kako polako kao s tegovima na nogama ide ka meni,  potištena, razočarana.

„Zašto?“, samo je to pitala.

Nisam umela da objasnim, nisam ni pokušala. Nisam ni plakala iako me je od stresa bolelo celo telo. Ostale smo ćuteći još sat, dok baba ponovo nije progovorila.

„Ajde, sakupljaj stoku“, rekla je. „Idemo“.

„Ne smem od mame“, odgovorila sam dok su mi creva zavijala od gladi.

„Neće te dirati, ubedila sam je, prošao je bes“, ubeđivala me.

Zapravo, nisam se bojala eventualnih batina, bilo me je sramota da sestri izađem pred oči, bilo me je sramota svog gnusnog i danas meni neshvatljivog poteza. A nisam više bila mala. Bilo mi je 12 godina.

Moj ulazak u kuću propraćen je okretanjem glave. Glavu je okrenuo, čak, i naš mali brat. Ništa bolja atmosfera ni naredne nedelje. Mučnina se otapala u onoj iza nje. Nevina duša moje sestre je oprostila, iako su se još videli ostaci velikih plikova.

Često smo se kasnije kroz godine koje su nas odvele na suprotne strane sveta, vraćale na taj događaj. U tim našim retkim susretima, zajedničkim odmorima, zapravo njenim povratcima u Srbiju i Leskovac, uvek pomenemo koprive iz zelene doline.

I sada, dok pišem, osećam da joj se nisam dovoljno izvinila, da nisam priznala krivicu, trenutni bes koji se pretvorio u nameru da je povredim.

A moja sestra, daleko od svoje rodne, sada već nepostojeće kuće, šibana egoizmom stranaca, razvila je svoj borbeni duh, ali i blagost prema bližnjima. Prašta, opravdava, miri, spaja. Ali ja još ne znam da li je meni oprostila.

Pre slanja komentara molimo Vas da pročitate sledeća pravila:
Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije portala juGmedia. Komentari koji sadrže psovke, uvredljive, vulgarne, preteće, rasističke ili šovinističke poruke neće biti objavljeni. Molimo čitaoce portala juGmedia da se prilikom pisanja komentara pridržavaju pravopisnih pravila. Takođe je zabranjeno lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni. Redakcija ima pravo da ne odobri komentare koji su uvredljivi, koji pozivaju na rasnu i etničku mržnju i ne doprinose normalnoj komunikaciji između čitalaca ovog portala.

vaš komentar