GOREŠNJAK I SABOR – BEŠE NEKAD

Jul se kod Srba i slovenskih naroda naziva i Ilinski mesec, Žarki, Gorešnjak, Srpanj i Žetvar. 26. jul je, po crkvenom kalendaru dan Svetog Arhangela Gavrila. Neki ga smatraju za zaštitnika poštara, jer je on prvi javio radosnu vest Devici Mariji. U mom kraju 26. jul  je crkveni praznik. Sabor.

Izašao sam na terasu na potkrovlju kuće da vidim ima li koga kod crkve i video dva velika ringišpila i par manjih,  namemnjenih deci.  Veliki šator po sredini crkvene livade nalazio se između dve stare kruške. Pod hrastom par suncobrana, prepoznajem ih, došao je i Ivan kafedžija, tu je par stolova i skara za roštilj.

Iako je bilo tek 14.30 na livadi se već tiskala masa ljudi, a uz dva puta išle su grupice novih posetilaca.

Kao i svake godine obukao sam najnoviju majicu, na bose noge navukao papuče i krenuo ka crkvi gde je trebalo da se nađem sa  drugom.

Prašina od julske suše lepila se za papuče i znojave, bose, noge.

Prošao sam kroz šljivik profesora Srbe, i ubrao desetak šljiva. Požegača ponovo nije izdala. Biće rakije.

Zvonko  je već na dogovorenom mestu. Bela majica, na njoj piše Sidnej  i koncert neke poznate rok grupe . Prilazi nam jedna devojka, pita ga da li je bio na koncertu a on odgovara da mu je majicu  poslala sestra od tetke  koja živi u Australiji. Stojimo pred crkvom i gledamo  devojke. Lepe, mlade, nasmejane. Pune nam oči.

Zvuci truba sa jednog kraja livade  mešaju se sa zvucima harmonike na drugom kraju, sa ringišpila se čuju pozivi za zauzimanje mesta dok još ima, najhrabrijim vozačima sleduje nagradna vožnja…

Autor teksta

„Hoćemo li da idemo da pogledamo?“, obraćam se Zvonku.

„Naravno,ajmo“.

Mladi cigani sviraju, a oko njih uveliko, u krug, ide kolo.  Neki od igrača iz kola pružaju crvendaće trubačima. Vrti se, igra se čoček, trešti truba, gočobija malo malo pa podigne teški instrument, znoj mu kaplje i niz lice i niz leđa.  Lepe mlade devojke obučene po poslednjoj modi, u nanulama. Malo starije žene unarodnoj nošnji sa jelečićima izvezenim srmom i tkanim šarenim pojasevima.

„Vidi onu…“, guram laktom  Zvonka

„Ma vidi ti onu pored one matore u narodnoj nošnji“, odgovara mi.

!liiiiiii, pusti  njih, gledaj onu što ide u crnogorsko oro!“

Pedesetak metara dalje od kola sa trubačima Crnogorci iz susednog sela igraju svoje oro.

Spustili se sa svih pet bregova iznad mog sela u opštini Bojnik.  Igraju u kolu poznata lica ali ima i nekih koje ne poznajem. Verovatno neki koji su došli na godišnji odmor.  Crnogorke vitke kao jele ponosno obukle svoje narodne nošnje.

Odjednom neka gužva. Smejemo se, znamo unapred šta se desilo i usmeravamo se ka starom hrastu. Spasa je ponovo probušio gume na policijskom stojadinu. Dvojica policajaca u uniformi  vuku ga po zemlji a on se, pijan, otima…ubacuju ga u auto, i vode u stanicu na trežnjenje. Svake godine ista priča.

Blizu ringišpila smo. On bi da se vozimo, ja ne. Ne bojim se, ali mi je muka od vrtenja u krug. Momak iz Đinđuđuše  je po ko zna koji put uspeo da osvoji nagradnu vožnju za sebe i devojku. Hrabro, nema šta. Ona ga nogama odbaci a on uspešno uhvati plastičnog Paju Patka koji visi na kanapčiću. Čuje se aplauz za njegovu hrabrost!

Na ivicama šume grupe mladog društva. Momci i devojke. Piju klakere, jupi, koktu. Neki od njih udarili po pivu, ima i onih koji piju vinjak, neki čist, neki ga razređuju koka-kolom, rasprostrli ćebad, sede, grle se, pevaju…smeju se. Oni hrabriji zalaze dublje u šumu darazmene neki poljubac.

I onda….

Idem sa decom polako prema crkvenoj livadi. Šljivik pokojnog profesora Srbe urastao je u šiblje, grane na starim šljivama popucale, a opet na granama koje su ostale puno plavo-ljubičastih šljiva. Ne maše, svake godine rode. Stotinak ljudi šeta po crkvenoj livadi. Nekoliko mlađih  bračnih parova stoji pored malog, dečijeg ringišpila,  a na njemu se vozi četvoro dece. Tri dečaka i jedna devojčica. Par prodavaca džidža-midža imam para i jedan sa šećernom vunom nude svoju robu.  Pod starom kruškom  gde je nekad bila šatra sada stoje dva stočića sa po četiri stolice i skara za roštilj. Na njoj tri pljeskavice i dve kobasice. Pred crkvom  moj kolega Dine,  penzioner,  prodaje ikone u duborezu, brojanice, sličice svetaca

„Kako je majstore“,  pitam ga.

„Ne valja, slabo ide, niti ima ljudi, niti ima para… ali eto, navikao sam, ne mogu da ne dođem“.

Pred crkvom me čeka Zvonko  sa supugom i ćerkama.

Pogledasmo levo desno…pustismo po neki uzdah, žene se pogledaše upitno, verovatno se pitajući što li, kao po dogovoru, uzdahnusmo.

Idemo u crkvu, kukpujemo sveće, potom na groblje da upalimo sveće očevima a ja i svom dedi.

Prolazimo pored bagremovog šumarka. Tu gde je nekad sedelo na desetine mladih i smejalo se, tek dve grupice, prilično udaljene jedna od druge. Gledam ih. Svi u rukama drže neke zelene i crne limenke energetskih napitaka.  Neka nova muzika sa njihovog kasetofona. Pratim tekst pesme, “sistem…korupcija…represija…hajdučija…mi smo.. Revolucija” to  su reči koje raspoznajem.  Druga grupa, njih trojica. Bez devojaka. Puše,  a oči im na pola koplja.

Opustili se, baš uživaju…

Nigde trubača….nigde harmonikaša.

Nigde kola…i nigde ora.

Kupio sam ćerki neke nove šnalice i rajf za kosu, sin, supruga i ja uzeli smo po jednu crvenu, šećernu jabukui krenuli kući. Usput sretosmo matorog harmonikaša. Na leđima vuče staru Dalapa dugmetaru. Obilazio je kućei trudio se da zaradi neku paru.

„Majstore, ima li posla?“, pitao sam ga

„Nema, nema sinko…retko ko želi da čuje pesmu i proveseli se. Nego, čiji ti ono beše, ne poznajem te a ti me, vidim, znaš?

„Znam, znam…pamtim kako si nekad pleo po harmonici. Ja sam sin pokojnog majstor Mileta“

„Eee, moj sinko, ja sam tvom ocu svadbu svirao, a tebe pamtim kad si bio dete. Vodio te otac po kafanama….nego, ajd u zdravlje, imam da obiđem još par sokaka, možda me neko i posluša“.

I ode…sunčevi zraci odbijali su se od cirkona koji su ukrašavali orla sa raširenim krilima na harmonici.

Samo je, još, sunce sijalo na isti način kao svakog 26. jula.

Gorešnjak…nekad beše!!!!

Zašto sam vam ovo rekao, evo, upravo razmišljam. Gorešnjak nekad i gorešnjak sada imaju jednu zajedničku stvar. Dugogodišnju traciciju i posećenost. I dalje je to najposećeniji sabor u pustorečkom kraju a aktivnosti koje je prošlih par godina uradila opština Bojnik, Turistička organizacija i Dom kulture, u saradnji sa mesnom zajednicom Pridvorica, uticale su na to da broj posetilaca bude znatno veći. Naime, izuzimajući prošlu godinu, zbog poznate epidemiološke situacije, prvi dan manifestacije Bojničko leto, proticao je u Pridvorici, uz koncerte estradnih zvezda, pred više hiljada posetilaca sa teritorije bojničke opštine ali i okolnih opština.

Potpisnik ovih redova mišljenja je da se u okviru sabora, i “Bojničkog leta” može organizovati Sabor narodnog stvaralaštva Puste Reke, kao bitan kulturni događaj, koji će  podsećati na stvaralaštvo, tradiciju ovog kraja.

Pre slanja komentara molimo Vas da pročitate sledeća pravila:
Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije portala juGmedia. Komentari koji sadrže psovke, uvredljive, vulgarne, preteće, rasističke ili šovinističke poruke neće biti objavljeni. Molimo čitaoce portala juGmedia da se prilikom pisanja komentara pridržavaju pravopisnih pravila. Takođe je zabranjeno lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni. Redakcija ima pravo da ne odobri komentare koji su uvredljivi, koji pozivaju na rasnu i etničku mržnju i ne doprinose normalnoj komunikaciji između čitalaca ovog portala.

vaš komentar