Posle dvočasovne filmske ljubavne priče između Coneta i Zorke, koju je reditelj Petar Ristovski smestio u Leskovcu odmah po završetku Prvog rata, odnosno, na početak industrijalizacije “srpskog Mančestera”, sportskom halom “Partizan” odjeknuli su aplauzi, a i članovi cele filmske ekipe nisu krili zadovoljstvo klanjajući se publici.

Film “Bilo jednom u Srbiji” je jedna topla priča o ljubavi, o časti, o dostojanstvu i vizionarstvu, to je priča o ljudima koji su voleli i stvarali, priča o našim precima koji su od kasabe napravili grad na Veternici.

U glavnoj ulozi je Viktor Savić koji u liku Stojana Coneta Jovanovića personalizuje sve ono što je odlikovalo taj poslovni i bećarski duh Leskovca koji se podiže preko tekstilne industrije, a njegova ljubav je Zorka, uloga koju je na svoja pleća iznela Teodora Ristovski.

U pozadini je još jedan nenametljiv ljubavni par, Dine, vlasnik kafane i bioskopa koga igra Nemanja Oliverić i sirota devojka koju je oživela Sloboda Mićalović, glumica koja je večeras dobila najjači i najduži aplauz jer je rođena Leskovčanka.

Publika je s pažnjom pratila ovu ljubavnu i poslovnu bajku sa srećnim krajem, a kada se smejala uglavnom je to bilo kada je na platnu bio Conetov suparnik Aćim Prokić, koga je zaista maestralno odigrao Radovan Vujović.

Ostarelog gazda Mitu igra majstor srpskog glumišta Miki Manojlović, za koga gledaoci u svojim reakcijama kažu da je samo svojom pojavom i kostimom dočarao ono staro, a reditelj je zapravo, u njegovom liku sublimirao one pionire i utemeljivače tekstilne industrije po odlasku Turaka iz Leskovca, čiji su polet prekinuli Balkanski i Prvi svetski rat.

Po izlasku iz prinudnog bioskopa u glavi ostaju scene i ponajviše dve rečenice: Ja na malečko stoliče sedim ali u veliko nebo gledam”, koje izgovara Cone, i  “Džabe pare i moć, ako nemaš familiju”, savet koji Conetu daje ostareli industrijalac Mita.

“Mogao bi ovaj film da bude hit”, komentariše Leskovčanka, a da li će ostaje da se vidi. U svakom slučaju, ovo je prvi film čija je radnja smeštena u Leskovcu, prvi film u kome se poprilično solidno govori leskovačkim govorom i prvi film koji je oživeo njegov duh s početka dvadesetog veka, iza čega će i u realnosti uslediti procvrat, ne samo tekstilne, već i ostale industrijske grane, nići hotel i banke, a Leskovčani u tom “zlatnom dobu” postati evropejci.

Ipak, večerašnju čaroliju pokvarilo je loše ozvučenje, zapravo, neakustiča sala sa više od 500 gledalaca. Narator, na primer, se skoro nije ni razumeo, pa je pretpostavka da će užitak biti bolji u bioskopskim dvoranama.