GRADNJU SABORNE CRKVE U LESKOVCU ZAPOČELA SIROTINJA, ZAVRŠILI INDUSTRIJALCI

Hram koji je ujedinio Leskovčane i čija kripta i ikonostas čuvaju tajne

Ova pravoslavna svetinja sagrađena je između dva rata za nepunih 10 godina, od kripte, od temeleja do kupole, sa oslikavanjem, što je u današnje vreme skoro nezamislivo, ako se, na primer, uzme u obzir hram Simenona u Dubočici, koji se gradi od 2001. godine, kada je položen krst na mesto budućeg hrama

Saborna crkva Svete Trojice i posle skoro 90 godina jedna je od najlepših i jedna od retko sačuvanih građevina u Leskovcu koja svojim stilom i lepotom i danas dominira centrom i jeste još uvek, pored „Odžaklije“ simbol grada na Veternici, iako su je tokom decenija zaklanjale socrelističke stambene zgrade i još u poznijem dobu nešto što liči na zid li plato „Rupe“ na Širokoj Čaršiji.

Ova pravoslavna svetinja sagrađena je između dva rata za nepunih 10 godina, od kripte, od temeleja do kupole, sa oslikavanjem, što je u današnje vreme skoro nezamislivo, ako se, na primer, uzme u obzir hram Simenona u Dubočici, koji se gradi od 2001. godine, kada je položen krst na mesto budućeg hrama.

Radovi su započeti u septembru 1922., osvećenje temelja izvršeno je 15. oktobra 1922. Hram je završen 1931.

Ideja za gradnju hrama rodila se odmah posle oslobođenja od Turaka pošto u Leskovcu nije bilo velikih građevina, a crkva „Odžaklija“ bila niska.

„Leskovčani su rešili da podignu veliki hram, da se vidi da je grad hrišćanski. Prvi je tu ideju izneo Sreten Dinić, prezentovao je gradskim vlastima i bio koordinator između crkvenih i gradskih vlasti. Međutim, izbili su balkanski ratovi, pa Prvi svetski rat, što je omelo gradnju“, priča za Jugmediu sveštenik Miroslav Jovanović.

Iz centra grada, sa Široke Čaršije, crkva je delimično zaklonjena

Srbi smislili, Rusi realizovali

Hram je projektovao Vasilij Mihailovič Andosov, arhitekta, isti onaj koji je projektovao hotel „Dubočicu“ u Leskovcu i zgradu u kojoj je danas sedište Vlade Srbije u Beogradu, a oslikoa je takođe Rus – Andrej Bicenko. Obojica su kao Belogardejci bili izbeglice u Srbiji.

Istoričari tvrde da je u kripti od komunista skrivana bista kralja Aleksandra, koja je volšebno nestala i čija se fotografija danas nalazi u leskovačkom muzeju

Čim se Leskovac malo podigao na noge krenulo se u gradnju. 1921.godine na čelu sa Milunom Stojadinovićem, arhijerejskim namesnikom formiran je odbor i počela je izgradanja. Leskovčani su na osvećenje pozvali čitav Sinod Srpske pravoslavne crkve sa patrijarhom Varnavom Rosićem i kraljem Aleksandrom Drugim Karađorđevićem, koji se tu zadržao samo pola sata jer je svratio usput, ali su fotografije iz tog vremena ostale kao uspomena.

„U vreme gde vlada potrošački mentalitete, dobročinstvo se negde danas zagubilo. U to vreme crkveni hram bio je čuvar i nacionalnog i verskog identiteta. Za Leskovčane je to bio najveći posao u Leskovcu, pa je celokupno društvo bilo okupljeno oko tog cilja“, objašnjava naš sagovornik.

Ipak, nije sve teklo tako glatko, što se može videti i u jednom od izdanja „Leskovačkog glasnika“, koji je prozivao leskovačku gospodu.

Sirotinja prva donirala

Naime, najveća prepreka za njen završetak bio je manjak novca. Tadašnja leskovačka javnost apelovala je na bogate privrednike iz grada na Veternici da daju novčani prilog i tako potpomognu izgradnju hrama.

Leskovački glasnik je u maju 1923. godine ošto kritikovao priložnike, a tekst vam prenosimo u celosti:

„Pričalo se i pre kako Leskovac ima najbolje fabrike u Srbiji, a najgoru crkvu. Sad će opet da se priča kako je Leskovac počeo da zida novu ucrkvu, pa napustio da stoji započeta i da propada. I taj temelj ne bi se otpočeo još da nisu nekada ostavili pobožni ljudi njive i dućane, te se to upotrebilo na to. Po današnjim priložnicima ni to se ne bi imalo.

„Ali započeti posao treba nastaviti. Čime? Kad baš najveće gazde još ne daju svoj prilog. Iako im je toliko puta pisano i traženo. I najsiromašniji ljudi su ispunili svoju dužnost i dali koliko je ko mogao. Ali velike gazde lakše će se odvojiti od duše nego li od para. Žale se na novčanu krizu. Šta će reći sirotinja na to? Zar ta kriza ne pogađa i nju, pa je i ona dala prilog prema svom stanju. Krize je uvek bilo i biće, a neće biti ljudi“

U četvrtak je odbor za podizanje crkve učinio poslednji pokušaj, zvao je te gazde da se dogovori sa njima šta će da se radi sa crkvom dalje. I znate koliko je došlo njih: pet – šest! Šta onda ima odbor da radi kod ovakvog stanja stvari? Da li oni misle da je taj odbor uzet pod ajluk pa da svakog dana ide i moljaka i bira momenta kad gazde nisu ljute ili će da objavi celom građanstvu da napušta započeti rad, pošto su iscrpljena sva sredstva za traženje novca.

Svete Trojice su pod zaštitom države kao kulturno-istorijski spomenik

S toga se odbor ovim i poslednji put obraća svim građanima koji nisu dali prilog da odmah donesu, kako  bi se crkva nastavila zidati, jer će započeti temelj i spremljena cigla propasti ako se ovako ostavi za zimu.

Od sviju velikih gazda, koji bi u stanju bili sami da podignu crkvu, cvega su dali velike priloge po 10-20.000 dinara, njih trojica: Kukar, Vasilije Milenković i Lazar Jovanović. Novčani zavodi još ništa nisu dali“, pisali su i kritikovali tadašnji hrabri leskovački novinari, čija se reč uvažavala.

Posle tog teksta, kako pričaju istoričari, gazde su odrešile kese, pa je hram naglo počeo da raste.

„Naravno, da bogati ljudi, trgovci industrijaslci, bankari i drugi nisu priskočili u pomoć, hram ne bio završen tako brzo. Odjednom se okupila čitava zajednica“, komentariše sveštenik Jovanović.

Zato je danas ovaj hram prepun pločama sa imenima donatora, a u njegovoj kripti, namenjneoj za večnu kuću najvećih donatora, danas su posmrtni ostaci samo troje Leskovčana, Đorđe Cekić Lešnjak, trgovac i kmet opštine Leskovac koga su mučili i ubili Bugari jer nije hteo da izda pobunjenike i heroje Topličkog ustanka i Božidar i Katerina Kukar.

Ikonostas gradio katolik

Zanimljivo je da je ceo ikonostas izradio katolik Ante Frank iz Splita, i to kamenom koji je dovožen iz njegovog rodnog mesta.

Pored glavnog, u crkvi se čuvaju i dva rezervna ikonostasa koja se koriste prilikom velikih svetkovina. Jedan je na spratu, na ulazu u levu kapelu i posvećen je spaljivanju mošti svetoga Save, a na drugoj kapeli je ikonostas posvećen svetom Nikoli.

Nevidljivo groblje

Inače, dvorište hrama, gde su na dnu još vidljivi stari grobovi, bilo je gradsko groblje. Tako je, na primer, pomoćna crkvena zgrada, škola „Josif Kostić“ pa i zgrada u kojoj je do nedavno bio smešten Centar za ekonomiku domaćinstva „Danica Vuksanović“, bio pod grobljem.

Saborna crkva Svete Trojice ostala je neoštećena u nemačkom i savezničkom bombardovanju kada je ceo grad porušen, a „Odžaklija“ je oštećena na jednom ćošku 1941.godine.

Stara sveštenička odora

Karakteristike crkve (Wikipedija)

Crkveni barjak iz 104.

Osnova hrama je približno kvadratnog oblika, rešen po sistemu razvijenog ravnokrakog upisanog krsta sa pet kupola. Centralno rešenje, sa dominantnim vitkim kubetom nad središnjim delom naosa i četiri

Planira se obnova kripte čiju su temelji i grede popustili

manja na uglovima, posebno dolaze do izražaja u spoljnjem izgledu hrama. Hram karakteriše bogata dekoracija portala i bifore pod lučnim zabatima. Princip poštovanja stroge simetrije sproveden u spoljašnjoj kompoziciji, primenjen je i na njenu unutrašnjost.

Crkva Sv. Trojice može se okarakterisati kao spoj moravske dekorativnosti i kitnjastosti, kosovsko-metohijske elevacije sa pet kubeta i najmanje prisutnih raških elemenata, u plastici i obliku portala.

U nastavku pročitajte imena ktitora:

Pre slanja komentara molimo Vas da pročitate sledeća pravila:
Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije portala juGmedia. Komentari koji sadrže psovke, uvredljive, vulgarne, preteće, rasističke ili šovinističke poruke neće biti objavljeni. Molimo čitaoce portala juGmedia da se prilikom pisanja komentara pridržavaju pravopisnih pravila. Takođe je zabranjeno lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni. Redakcija ima pravo da ne odobri komentare koji su uvredljivi, koji pozivaju na rasnu i etničku mržnju i ne doprinose normalnoj komunikaciji između čitalaca ovog portala.

6 komentara

  • Прелеп чланак, хвала много!

  • Kao i tada i danas tzv leskovačke gazde i bogataši slabo imaju sluha za dobročinstvo…Pre će partiji na vlasti dati desetak nego pomoći nekoj siromašnoj porodici, bolesnom detetu, udruženju osoba sa invaliditetom. U stvari, cela Srbija je takva, jaka na rečima, a na delu … Oduvek je bilo „Kod bogatog na glas, kod siromašnog na čast“… Svaka čast ktitorima i drugim dobrotvorima, ali ne bi bilo loše malo „pronjuškati“ oko njihovog bogatstva. Kažu da su korupcionaške afere potresale Jugoslaviju posle I Svetskog rata, a u njima glavni učesnici Leskovčani … No, to je neka druga tema. Izgleda da sam propustio da pročitam u tekstu, a negde sam čuo da je naša crkva SV. Trojice kopija Gračanice?
    p.s. Trebalo je da konsultujete pisanje Dragutina Đorđevića, verovatno je više znao od Miroslava 🙂

    8
    1

    • Divan tekst.
      Ktitora ima i danas. Licno ne mogu reci da sam poklonik vere, ali postujem ko jeste.
      Nas gradonačelnik i njegova porodica su ktitori hramova, i evidentno je i ulaganja lokalne samouprave u verski turizam.
      Ne kazem da izjednacavam gradonacelnika sa gazdama i bogatašima, samo da ima ljudi na odgovornim pozicijama kojima je vera vazna.

      11

  • Ispada da ti nalazim mane tekstu. Ali nije. Smeta mi samo nepreciznost.
    „Leskovčani su na osvećenje pozvali čitav Sinod Srpske pravoslavne crkve sa patrijarhom Varnavom Rosićem i kraljem Aleksandrom Drugim Karađorđevićem,“.
    Nije Aleksandar Drugi Karadjordjević, nego Aleksandar Prvi Karadjordjević.
    Onaj Aleksandar, sin Karadjordjev, je bio knez. On je samo Aleksandar.
    A ovaj koga pominješ je sin petra Prvog, i on je Aleksandar prvi.

    10
    2

    • Koga je briga, svejedno je, sve su to Karađorđevići, sem tzv „Čika Pere“ koji je bio ljudina nad ljudinama. Iverje je u ovom slučaju padalo daleko od klade.

      3
      1

  • „Ante Frank iz Splita“ koji je radio ikonostas jeste bio rimokatolik, ali Italijan poreklom a „zanat“ je izučio u Veneciji. Crkva je inače inspirisana Gračaničkom crkvom, da baš ne kažem da je njena kopija.

vaš komentar