IZ KECA U DVOJKU

Pisao je Profesor o kafanama. I to je jedna od institucija u našem društvu. Nažalost urušena. Izgubile su svoju svrhu i težinu, barem većina njih.

Nisu ni nestale u potpunosti, još uvek ima po koja, ne daju se zubu vremena. Sve im je teže. Uvukao se turbo folk svuda, pa i tamo gde mu nije mesto. Kroz porodicu, kroz školu, polako je čeprkao po umovima današnjih mladih ljudi, još dok su bila deca, napravio štetu.

Možda je kičeraj kao poslednju stanicu odabrao baš kafanu, ali kad je tu stigao, više nam nije bilo povratka.

Prave kafane, koje su ostale, moramo čuvati kao malo vode na dlanu.Trebaće nam za onaj dan, dan kada kultura uzvrati udarac.

Kod tih jataka se kriju poslednji hajduci, frustrirani i pri kraju snage, umorni od čekanja Đurđevdana, koji nikako da dodje.

Ima i njihove krivice za situaciju u kojoj se nalazimo, njihova je možda i najveća, ali neću sada o tome. Red je da spomenem nešto, što iako je zamenilo ljudima kafanski ambijent, nema integritet da bude v.d. kafana, dok stvari ne dodju na svoje mesto.

Veliki broj starih ljubitelja kafana, a i onih novih sličnih osobina, zamenila je, ili lagano menja, svoja pića sa listićima. Sada račun plaćaju odmah, gustirajući sadržaj sve do završetka utakmice, od čijeg kraja i zavisi ukus naručenog napitka. Najčeće popiju pelinkovac, onaj najjeftiniji. Bude tu i po koje pivo, ljuta, nekada i bogata trpeza. Ipak, sve preplaćeno.

Čak i kada nije, kroz onu gorčinu, koja stalno čeka, vraćaju se u minus. Nije minus samo finansijski.

Nema ni onih kafanskih draži, orkestra, recke, grljenja, zajedničkog pevanja. Kući se stiže ranije, ali pitanje je i dalje isto, gde je plata?!

Ima i pluseva, konobaricu sada gledaju odozgo, dekolte je na izvolte. Nema razbijenih čaša, nema straha od alkometra prilikom vraćanja kući, ni u wc se ne ide često. Umesto u pevačicu, bulji se u televizor.

Teme za razgovor su ostale slične, samo što se sada uz politiku češće prošvercuje i sport. Svadje su opstale, tuče su se proredile. Ne oko pesme, sada je bitan program ili strana na teletekstu.

Nije retko ni da se poslovi sklapaju. Cene ne postoje, tu su kvote. Predvidjaš budućnost, verovatnoću da se desi novčano vrednuješ. Mnogi ne shvataju. Nekada je i 99% malo, a nekada je i 1% puno. Sve je fikcija, do poslednjeg sudijskog zvižduka.

Kada stvarnost dodje u goste, trežnjenje je momentalno, gužvate istu i predvidjate novu. Onako otrežnjeni počnete da vidite duplo, paradoks, ali tu ni piće posle ne pomaže. Kada pogodite, kruna je na glavi, momentalno postajete centar pažnje. Velika je emocija, dopamin je na vrhuncu.

Ne traje dugo pa njeno ponovno traženje ima i medicinski naziv, zavisnost. Jeste, može da bude i od alkohola, međutim, kafana ne pravi alkoholičare. Labilnost tamo upropasti čoveka. Ovde je mnogo gore, padaju i jači karakteri. Sličnije je heroinu, a mnogo je bliže društvu od droge.

Skinut je tabu, na izvolte je svima.

Ako ih pitaš, kada se sve sabere, u laganom su plusu, nema razloga za brigu.

Ne pijem dugi niz godina, ponekad svratim u kafanu sa društvom, prisetimo se starih događaja, razmenimo iskustva i izjadamo jedni drugima. Nikada nisam bio pravi ljubitelj, ni u mladosti, ni sada.

Prolazim često pored kladionica. – Iz keca u dvojku – čujem obično kako neko viče. Dođe mi da uletim unutra i razderem se iz sve snage – More marš bre u kafanu!

Pre slanja komentara molimo Vas da pročitate sledeća pravila:
Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije portala juGmedia. Komentari koji sadrže psovke, uvredljive, vulgarne, preteće, rasističke ili šovinističke poruke neće biti objavljeni. Molimo čitaoce portala juGmedia da se prilikom pisanja komentara pridržavaju pravopisnih pravila. Takođe je zabranjeno lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni. Redakcija ima pravo da ne odobri komentare koji su uvredljivi, koji pozivaju na rasnu i etničku mržnju i ne doprinose normalnoj komunikaciji između čitalaca ovog portala.

12 komentara

  • Mislim da bi profesor bio ponosan što ga uzimaš za primer, pominješ ga, skoro citiraš, iako on u sedmoj deceniji o kafani se usudjuje da propiše. Ne kažem da su godine presudne. I iskustvo je. Svaka ti čast na njemu, mora da je veliko, sa ovakvim samouverenjem.

    • Ja ne znam šta je profesoru i djuri pa ti lupaju minuse ovde na komentatore? Ako se urednici dopada kako pišeš, a i čiatocima vidim, šta tu ima da se doda više? Zar nije oduvek bilo važno da se svi ,,raspišu“. Zar to nije bio cilj i ,,onih“ kolumnista? E pa evo. Sad i tebi svi pišu. Pa super. Sve je isto. Ti doduše ne montiraš stvari, pošteniji si, iako manje nadaren. Čak ne osećaš da si nametljiv, koliko strasno voliš da pišeš. Ili grešim, možda si fasciniran svojom slikom , da deca viču-Pazi, eno ga tata! Siguran sam da postoji i drugi način, mnogo bolji, da ih zadiviš, pridobiješ njihovo obožavanje tvoga ega i uspostaviš autoritet. I nemoj da mariš na prethodnike što ih nerviraš. Vidi, ovo im se vratilo kao bumerang. Prvo su šurovali s onim, ko sad tebi veruje, pa su omalovažavali sve nas kao svojom iskrenošću. Eto, mi dresirani da nas zamazuju ovde, u tebe sada gledamo kao u Boga.

  • Napokon dobismo postojanog kolumnistu! Svaka čast urednicima. Tako se radi. Ovo me setilo na priču zrelog čoveka koji me dugo ubedjivao da je ta postojanost najbitnija u braku. Jer, kaže on kao manje savršen, sve što zabrljam, oprosti mi. Sve što slažem, poveruje mi. Kad izneverim, ne primeti. Kad je zagrlim, ne namiriše prevaru. Kad drugu želim, vidjam, ne nedostajem joj. Uvek je tu. Sve dodju, prodju, i lepše i mladje i zgodnije i pametnije, i talentovanije, duhovnije, ma bolje, ali odu, jer vrede od mene više, ali ona je tu. Pouzdana. Za sve moje brljotine.

    -Jednostavno rečeno, idealna je ona koja kompenzira sve njegove mane, da bi spoljagledano bili celina, da mu zakrpi rupe. Nisam hteo da ga pitam šta bi sa genetskim proračunom oko nasledjivanja osobina kod potomaka kada je naočitost gospodje Pouzdane u pitanju.

    -Prevedeno na kolumne, zar je važno je li bilo lepših, kvalitetnijih, zanimljivijih, pismenijih? Kome je to važno? Niko se ne seća kvaliteta. Važno je ono što je pred očima. A mi iz dana u dan gledamo kolumnistu koji traje, i to ne zbog vrhunske osposobljenosti, nego upornosti da istraje, da odgleda ledja svima koji se s razlogom dure, a on da zasedne i ostane, pobedi ih upornošću, bez pokrića. Kako mi je poznato da urednik više nema snage da se pravda, moli, objašnjava, već ima želju da se odmori, prepusti u sigurnu luku, za koju ne mora da se bori, jer se sama nameće. Ne odustaje jbt.

    -A za kvalitet, e za to mora da se boriš.

    -Zato valjda retko koji ,,parovi“ šetaju javno zagrljeni, uz stisak ruke, zdušno.

    • Lepota, kako je lako napisati tu rec, sledi i brdo dokaza u vidu slika, koje su slikale lepotu. Pritisnes dugme i postanes vlasnik lepote . Primati imaju slike prirode, pa zivotinje, devojke, cvece i kolaci. To je zatecena lepota, silom prilika oznacena, kao model. Trebalo bi da je covek sposoban da je pravi, imamo li neke dokaze u tom smeru. Nego sta, slikari su slikali istu pricu i stavljali je na zidove lepih kuca. Eto pejsaza, portreta, akta i mrtve prirode. Drvo nije ni lepo ni ruzno, ono je samo drvo. Gde je onda lepota. Lepota se nalazi unutar nas, izazvana misterijom postojanja zivota. Kako je covek izasao iz sebe, opcinjen spoljnim svetom, dugo nisam cuo nekoga kako kaze, lepo se osecam. Ne moze da kaze, jer ne moze vise da se vrati u sebe. Sta je to lepo unutar nas. Nema tih reci da se da jasan odgovor, a da se ne upadne u zamku pateticne barustine. Unutarnja lepota nema ime, nema oblik, ona je stanje nepomuceno bilo kojom spoljnom pojavom i lici na nemusto zracenje, ko zna kakvih svojstava, koje se donekle moze izraziti recima. Lepo se osecam bez ikakvih razloga.

      • Zato što je u nama i ne zavisi od spoljnih faktora, kao što je ova kolumna, nama je mnogo lepo danas i sve kolumne su nam jednako dobre, bez uticaja svojim različitim kvalitetom. I uopšte, ja svemu i svima naredim:

        -,,Od mene bre zavisiš“ i ne obazirem se da nije tako. A lepo mi. Mada bez razloga.

        Podsticaj? Šta je to? Motivišući faktor, okidač sreće? Bezveze.

        -Pa dabogda ti samom sa sobom jedino bilo lepo.

        A meni?

        Neka pridju sve lepote ovoga sveta, ne bunim se, ću se pomučim. Tebi prepuštam unutrašnji umišljaj dogadjaja. Svašta ljudi izmislili kao odbrambeni mehanizam za nedostajuće.

        • Koliko hiljada godina je primat verbalne dresure prisutan, noseci sobom papagajske bravure, podeljene na stotine jezika, u bilione izrecenog, dnevno aktuelnog. U prirodi komunikacja je laka i ocigledno idealna u kojoj ucestvuje celo bice jedinke, pri cemu razmisljanje je mali segment reakcije. Covek vise nema osecanje totalnog ukljucenja, stvorivsi proteticne zamene, koje su daleko od etericne, fluidne razmene komunikativnih simfonija. Razlozi blokade leze u izmestanju superiornog bioloskog tezista na mesto u kome covek, vise ne razume sebe, time i drugoga. Gledam svoje kuce i ma koliko se trudio ne mogu da ga razumem, negde u dubini sebe osecam razumevanje, koje je toliko zamuceno da bi ga podelio sa njim, a njegov pogled, kao da kaze, ajde, sta ti je, ukljuci se, kao nekad. Lajanje mu sluzi, kad uvidi da mu bioloska telepatija ne pomaze. a ne mnogo i lajanje.

  • Kada govorim, postojim, kada cutim ne postojim. Ko cuti ne postoji, cim progovori, eto ga, da vidimo sta je rekao, kakvo mu je postojanje. Ubio, ukrao, lagao, bolje da je cutao, ne, ponovo i ponovo govori i to sto govori, to i uradi. Izgovorene reci odu u vetar, onda su se dosetili da ih pisu, tako je postojanje bilo dostupno i kad cutis. Sto napises to i uradis. Kupis knjigu, odes u skolu i naucis kako da ubijes, kako da krades, kako da kuvas, naucis napamet napisane reci i drzis predavanja po mnogim amfiteatrima i kongresnim dvoranama sirom sveta. Vise niko ne cuti, nauce da pisu, pisuci milione knjiga, arhivirane u milionima biblioteka sirom sveta. Kakva lakoca postojanja, ubijes i napises memoare. Usput, reci se dobro prodaju, ciji sadrzaj govori o izmisljenim dogadjajima, kriminalnog miljea sa stotinama mrtvih, a da niko ne ode u zatvor ubijajuci do mile volje, silujuci stotine devojaka, ratujuci sa vanzemaljcima. Ne moras da ubijes sefa u stvarnosti, napises novelu u kojoj to uradis i jos zaradis pare. Stvarnost nije isto sto i fikcija, vec perverzno preuzimanje stvarnosti pretopljeno u fikciju ili bezbolni voajerizam, hrana za one koji nemaju smelosti da fikciju pretvore u stvarnost. Suzdrzani se suzdrzavaju, egzekutori izvrsavaju.

    • Eno i onog drugog. Sta sve ume da uradi, ali i dalje nema onog katarzicnog zadovoljstva, vec neki umilni folirizam, opsteprihvacen, kao model reziranih satisfakcija, demokratski dostupnih.
      Sto da kuvas kad su drugi vec skuvali, sto da pevas kada ce neko drugi pevati, sto da radis bilo sta, kada ce drugi sve uraditi. Uzaludni zadaci su hijerarhijski raspodeljeni specijalizovanim obavljacima zadataka, koji provode zivot kuvajuci i pevajuci za druge.

      • Ma da, što jedeš, kad ćeš ogladniti, što se radjaš kad ćeš počinuti, ne živi, ionako ćeš umreti. Ali, živeti za druge, usrećiti druge, kako je to isuviše nesebično za jednog egoistu, koji svet posmatra okrenut sebi, namesto obrnuto. Ali, to je njegovo vidjenje. Zato i svadje, sukobi. Jer svi ne misle tako. Iako je dugo portal bio zarobljen, zaposednut od djavla koji su proklamovali jednoumlje. Tek je sada živ. Tek sada se čuje drugačije mišljenje i možda jednom postane svrsishodan.

        • Ne petljaj se sa velikim čikama. Ti zbog Besa malo toga možeš da razumeš. 🙂

          • Nema šta da se razume. Ako neko da pare, odmah se pregrupišu. Ako se zamere, predju na konkurentski portal. Ako dodje inspekcija, odma se povuku u ilegalu. Ako država finansira projekat, odma se jave za pare, iako ruše državu. Svak je besan, kad gluplji oće da ga kontroliše. Pa da je pametan, taj što je glup, svetlele bi glave po ulici i njegove i dece mu i familije, od mozak što isijava, ma cvetao bi Leskovac. Ali, neeeee, njemu pamet služi da bude tajni agent šeprtljić. Poza ćošku kad se sakrije od klozeti će vicevi pravi i će se susmiška što je okrio Afriku jerbo je leskovački jezik pun nepravilnosti i zamisli koriste se njime i Leskovčani. Idi mali, što veruješ da si veliki. Čika, reče? A ja mislim da si teta, jedna velika tetka. A to mi baš bedno zvuči. Kakvih sam se profesionalaca nagledao, ti mu dodješ baby varietet.

          • Dobro, neću više. Ako mi daš razlog.

vaš komentar