Godine 1933. Vlasotince je posetio leskovački novinar i prvanik Aristomen Ristić. On je svoje utiske o varoši na Vlasini objavio u članku „Vlasotince pod snegom – impresije sa jednog kratkog boravka u njemu“, u leskovačkim „Nedeljnim novinama“ (broj 7, 31. decembar 1933).

Ristić je bio urednik opozicionih „Nedeljnih novina“, а posle Drugog svetskog rata prvi urednik „Naše reči“. On tek na kraju priloga o Vlasotincu pominje ono o čemu su detaljno pisale novine bliske tadašnjoj vlasti. Godine 1929. završen je Narodni dom i formirana je Državna građanska škola (prva srednja škola), a tri godine kasnije podignut je spomenik palim borcima od 1809. do 1918. godine i podrum Vinogradarske zadruge (18. septembar 1932).

– Možemo li ?

– Izvolite, gospodo. Sve je u redu.

Uđosmo. Automobil krenu. Drum, pokriven debelim snežnim pokrivačem, vijuga. Sneg škripi, točkovi klize, kola se drmusaju. Naš šofer pod teretom svoje sopstvene težine, brekće kao lokomotiva. Njegove snažne ruke čvrsto su obgrlile volan i održavaju pravac. Dobrog je raspoloženja. Šta više, s vremena na vreme, pravi i šale masnog kolorita, što izaziva opštu veselost.

Uprkos rđavog terena, kola idu priličnom brzinom. Za sobom ostavljamo grupe seljaka koji teraju drva na pijacu. Vreme neosetno prolazi. Već smo pred ciljem: pojavljuje se Vlasotince, najveće naselje u blizini Leskovca.

Uzana i krivudava ulica, načičkana kućicama, vodi nas u centar varošice. Silazimo. Svraćamo u obližnju kafanu da se zagrejemo kakvim toplim pićem.

Razgovor u kafani

U kafani puno sveta. Nekoliko dečaka, sa kaputima od zakrpa, sede nedaleko od peći i čekaju da ih ko pozove za kakav trenutan posao. Oko peći stoje dva kršna starca i greju ruke trljajući jednu od druge. Za susednim stolovima, uz obavezno prepiranje, pljušte karte na kojima se jedva raspoznaju slike. Iz zatvorene sale dopiru zvuci muzike i pesma nekog veselog društva. U jednom uglu, tri starija čoveka čitaju dnevne i nedeljne listove. Jedan od njih šćućuren, drži ,,Nedeljne novine“ i guta njihovu sadržinu.

– Otkud vama ,,Nedeljne novine“, stari? upućujem mu pitanje pošto sam prišao.

– Dobio sam ih od jednog svog prijatelja. Dobro pišu. Sa zadovoljstvom ih čitam, odgovori on i nastavi započeti članak.

Takvi su Vlasotinčani: otvoreno i jasno izraziće vam svoje mišljenje o nekoj stvari. Trgovina u zastoju, a zanati propadaju

U međuvremenu za naš sto je prišao jedan ugledni vlasotinački zanatlija. Moj kolega već se sa njim upustio u razgovor. Inteligentan, on sa razumevanjem govori o stvarima koje nesumnjivo dobro poznaje.

– Kako se živi u Vlasotincu ? pitam ga.

– Rđavo. Sirotinja smo. Trgovina je u zastoju, a zanati propadaju. Jedino se opančarski zanat dobro drži.

– Znači, vi se vraćate natrag, opanku, šalim se.

– Ne, to ne znači. Cipela se i dalje nosi. Ali, nešto zbog privredne krize, nešto, opet zbog jake konkurencije fabričke obuće, obućarski zanat je u opadanju.

– A kako stiji stvar sa vinogradarstvom?

– Kako koje godine. U poslednje vreme međutim, i tu se oseća izvesna stagnacija. Pa ipak, ono će i dalje ostati kao naše glavno zanimanje, jer je Vlasotince, u kome danas žive oko tri hiljade duša, pretežno vinogradarski kraj.

Dosta Vlasotinčana žive van svog mesta

Razgovor teče u srdačnom tonu. Prelazimo na druge stvari. Pored ostaloga, interesujem se za migraciju stanovništva.

– Sele li se danas Vlasotinčani ?

– Još kako! I danas se sele. A mnogi su se davno otselili. Mahom su intelektualci. Zaista ima dosta Vlasotinčana koji žive van svog mesta. U Beogradu ih ima takođe. Mnogi od njih, šta više, zauzimaju visoke položaje u državnoj službi. Inače, Vlasotinčani su vredni ljudi. I prepredeni.

Smeli su i dinamični. Ponosni su na svoju istorijsku prošlost. Nacionalno osetljivi, oni su u više mahova uzeli aktivnog učešća u pokretima za oslobođenje od Turaka (od 1809. do 1841. god.).

U Turskoj imperiji, Vlasotinčani su bili jedan od najotpornijih i najbuntovnijih elemenata u ovim krajevima.

Kuće bivših narodnih poslanika i bogatih trgovaca

U kafani, usled londonske magle od dima, atmosfera postaje neizdržljiva. Izlazimo da razgledamo varoš, odevenu u zimsku odeću.

U nizi malih zgrada, izdvaja se po koja svojim dimenzijama i arhitekturom. To su kuće bivših narodnih poslanika i bogatih trgovaca, objašnjava nam jedan Vlasotinčanin.

Glavna pijaca dosta prostrana. Nasred pijace diže se spomenik palim borcima u ratovima i nacionalnim pokretima za oslobođenje od 1809. do 1918. godine.

Nedaleko od glavne pijace nalazi se Narodni dom, gde su smeštena sva prosvetnokulturna društva i ustanove. Zgrada je lepa i velika. A malo dalje je podrum Vinogradarske zadruge, čiji je pretsednik g. Jovan Jović, učitelj u penziji. Podrum je prostran. Daje vino odličnog kvaliteta.

Snabdeven savremenim spravama, on je jedan od najmodernijih u Vardarskoj banovini. Sem Narodnog doma i podruma Vinogradarske zadruge, drugih kakvih ustanova od većeg značaja u Vlasotincu nema. Ali u naknadu za to, Vlasotince ima zgodan geografski položaj i planinsku bistru reku Vlasinu, koji mu leti daju fizionomiju odlične vazdušne banje.

Ovaj sadržaj je deo projekta koji je sufinansirala opština Vlasotince. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.