Kad je Leskovac bio deo unije, veće od današnje Evropske

Glubočica, Dubočica, Hisar i na kraju Leskovac je kroz svoju istoriju, dugu 8.000 godina, nekoliko vekova bio deo carstva, unije zemalja sa bescarinskom trgovinom i kretanjem bez pasoša, daleko veće od današnje Evropske unije u koju Srbija nikako da uđe. Bilo je to u vreme vladavine Otomanske imperije, koja je početkom 16.veka proširila svoje granice od Persijskog zaliva na istoku do Mađarske na severozapadu, i od Egipta na jugu do Kavkaza na severu.

Za razliku od današnje želje, kojoj podređujemo svoje zakone i diplomatiju, Srbija je u tu veliku osmansku uniju ušla preko mnogo odbrambenih bitaka i mnogo prolivene krvi naših predaka, dakle, silom osvojena. Leskovac će biti pod vlašću Turaka 424 godine, od decembra 1454 do decembra 1877. godine, ali će u jednom periodu vladavine Osmanlija, postati trgovački centar sa svojim čuvenim panađurom (vašarom), drugim po veličini na prostoru današnje Evrope i tadašnje velike turske unije, koji će trajati sve do sredine 20.veka.

Panađur se održavao na prostoru od današnje železničke stanice do stadiona Dubočice

Nebojša Dimitrijević

„U početku Turci nisu bili baš tako loši prema hrišćanskom stanovništvu, koje je bilo srećno jer više nije bilo građanskih ratova. Pre dolaska Turaka Đurađ Branković i Stefan Lazarević su ratovali međusobno iako su bili rođaci. Kasnije su se pomirili, pa je Đurađ nasledio Stefana, ali ljudi su bili umorni od ratova. Kada su Turci osvojili Srbiju otišli su na sever da ratuju sa Austrijancima, a ostavili su ljude da se bave svojim poslom i da u miru stvaraju vrednost i plaćajući porez, što je Turcima odgovaralo. Zahvaljujući konoplju, koje je ovde raslo, i poljoprivrednim proizvodima, turski putopisci kažu da svaku turski oficir i vojnik jedanput dođe u Leskovac da se snabde kvalitetnom konjskom opremom. Kroz Leskovac su tada prolazili mnogi putopisci, među njima i Edvard Braun, lekar engleskog kralja. Zbog toga su se kod nas doseljavali Jevreji, Grci, Cincari i na kraju i Dubrovčani, a gde su Dubrovčani tu je i novac. Leskovac je na početku i na kraju vladavine Turaka bio, zapravo, kosmopolitski trgovački centar, odakle se kasnije nagomilano znanje i iskustvo kroz vekove reflektovalo do takozvanog leskovačkog Mančestera, industrijskog uspona i ono što u novije vreme nazivamo – zlatno doba“, priča za juGmediu kustos i arheolog Narodnog muzeja Leskovac Nebojša Dimitrijervić.

Strahovlada počinje 1689. godine posle tursko-austrijskih ratova kada je Srbija stala na stranu Austrije, pa je Leskovac spaljen do temelja te godine, kao i mnogi gradovi i sela.

Ime Leskovca prvi put se u istoriji pominje u povelji Kralja Milutina iz 1308. godine, ali leskovački istoričari nisu još sigurni da li je ona original ili falsifikat. Ono o čemu nema spora jeste originalan dokument, onaj koji se danas čuva u manastiru Hilandar. U oba slučaja je to selo, ali jednom se Leskovac pominje i kao grad.

„Prvi put se Leskovac, po sigurnim istorijskim podacima, pominje 1347. godine u decembru mesecu kada je car Stefan Dušan, bežeći, poveljom poklonio posede u Dubočici među kojima i selo Leskovac, manastiru Hilandar, kako bi se ova svetinja izdržavala. Ne bio on dao neko siromašno selo našem najznačajnijem manstiru, što znači da je Leskovac već bio formiran kao selo i imao svoje dobre prihode, ali mi nemamo zapise kakav je Leskovac bio tada“, priča Dimitrijević.

Pre Turaka Leskovcem je vladalo 12 Nemanjća, 2 Hrebeljanovića i despot Đurađ Branković. Pre nego što se Leskovac pominje pod današnjim nazivom, imao je tri imena – Glubočica, Dubočica i pod Turcima jedno vreme Hisar.

„Kao grad se prvi put pominjemo nakon Kosovskog boja. Milica Hrebeljanović, supruga kneza Lazara, poklanja gradove, a na spisku tih gradova pominje se i Leskovac. Poklanja ga manasatiru Sveti Pantelejmon“, dodaje naš sagovornik.

1884.

Istoričari tvrde da su današnji južni krajevi Srbije, pa i Leskovac, prvi put ušli u sastav srpske države za vreme Stefana Nemanje, rodnonačelnika dinastije, odnosno, da je romejski car Manojlo Komnin, darovao Dubočicu Nemanji i njegovim potomcima u nedogled. Nemanja je izgubio Dubočicu kada se posvađao sa Komninom, pa je posle ponovo dobio

Glib i leska

Pre 1347. godine prostor na kome je danas Leskovac, zvao se Glubočica i Dubočica, izvedenih od reči, glib, odnosno, blato i duboko.  Pet, u to vreme neukroćenih reka, često su plavile područje i iza sebe ostavljale močvare, a pri tome ne treba gubiti iz vida ni jezero ispod Leskovca. Kada je močvara isušena, izrasle su šume i leske, odnosno, lešnjaci.

“Za samao ime Leskovca se vezuje lešnik zato na gradskom grbu imamo umesto četiri slova S, četiri 4 lešnika”, objašnajava Dimitrijević, dodajući da su ostaci nekadašnjih močvara sačuvani sve do 20.veka, kao i nazivi pojedinih delova današnjeg grada, poput Rupe.

Malo je zapisa o srednjevekovnom Leskovcu, o 600 godina unazad, od kojih su više od 400 provedene pod Turcima.

“Leskovac je rušen, paljen i bobmbardovan, i ti stari tragovi su nestali. Zato ne možemo sa sigurnošću da kažemo gde se tačno nalazi stari Leskovac i odakle je počeo. Možda ima samo nekih delova, kao Podvorce – ispod dvorca. Možda tamo gde je danas Svetoilijska crkva. To mesto se nekada zvalo Kuline, po staroj kuli koja je kontrolisala put prema Donjoj Jajini. Ispod današnje Svetoilijske crkve nalaze se ostaci stare Romejske crkve iz 6.veka, tako da je moguće da se u tim nekim delovima traži taj srednjevekovni stari Leskovac. Ono što verovatno jeste to je da je na Hisaru postojalo utvrđenje, vremenska kapsula Leskovca. U to vreme imali ste utvrđenje i naselja koja su ga štitila”.

U velikim seobama Srba, u bežaniji zbog turskog zuluma bili su i Leskovčani, posle njegovog spaljivanja. Leskovčani su se iseljavali i i posle Prvog srpskog ustanka i posle Niške bune. Krajevi koje su Srbi napuštali zauzimali su zaslužni Arbanasi.

“Ljudi koji su prolazili pored spaljenog Leskovca u to zlo vreme pišu da Leskovac, nekada od viđenijih gradova na reci Veternici, leži sada opustošen. Izvesno je, međutim, da se Leskovac oporavio i da krajem 18.veka postaje sedište pašaluka. 1850. godine Leskovac je drugi grad po veličini u Srbiji, posle Beograda, sa 16.000 stanovnika, 10.000 hrišćana, 6.000 mulismana, 8 džamija, crkva Odžaklija, ima kataločku kapelu, sinagogu i jevrejsku školu. I posle oslobođenja od Turaka Leskovac je imao mnogo više Jevreja sa strane, koji su dolazili kako bi učili tekstilnu školu, nego samih leskovačkih Jevreja. Jevreji su u to vreme imali svoje pevačko društvo i udruženje. Leskovac je, dakle bio mali kosmopolitski grad – Srbi, Turci, Jevreji, Cinacari, Romi, Grci… I danas imate u Leskovcu njihove potomke”, priča Dimitrijević.

Za dve noći decembra 1877.godine Leskovac je izgubio skoro 5.000 stanovnika, Turaka. Srbi, naučeni zanatstvu i trgovini u onoj velikoj turskoj uniji, će za par godina početi da prerađuju konoplje, ono konoplje po čemu je Leskovac bio poznat još u vreme Dardanaca, a manuelnu proizvodnju zameniće čarkovi, koje su krajem 19.veka lukavi trgovci prokrijumčarili preko srpsko-bugarske granice. Od tih čarkova (1984.) do mašina za predenje i tkanje neće proći mnogo, pa će Leskovac još pre balkanskih ratova početi da razvija tekstilnu industriju, iz koje su se posle Prvog velikog rada rađale druge grane. Tako će period između dva rata ostati zabeležen kao vreme ekonomskog procvata grada.

“Ti stari leskovački trgovci bili su veoma promućurni, umešni, učili su od najboljih. Umeli su od dinara da naprave 5, 6. Iako nisu bili pismeni, ta prva generacija posle oslobođenja od Turaka, jeste se mučila za svaki dinar. Nije menjala način odevanja iako je imala para. Oblačili su se starinski ali su svoje sinove slali u Nemačku, Austriju u Češku, pa bi njihovi sinovi doneli tu evropsku kulturu i menjali Leskovac, njegov duh”, priča Nebojša Dimitrijević.

 

(Nastaviće se)

Pre slanja komentara molimo Vas da pročitate sledeća pravila:
Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije portala juGmedia. Komentari koji sadrže psovke, uvredljive, vulgarne, preteće, rasističke ili šovinističke poruke neće biti objavljeni. Molimo čitaoce portala juGmedia da se prilikom pisanja komentara pridržavaju pravopisnih pravila. Takođe je zabranjeno lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni. Redakcija ima pravo da ne odobri komentare koji su uvredljivi, koji pozivaju na rasnu i etničku mržnju i ne doprinose normalnoj komunikaciji između čitalaca ovog portala.

15 komentara

  • Lep članak. Može još?

    27
    2

  • I pored svih ratova, na ovoj slici starog Leskovca ima vise ljudi nego na Rostiljiadi.

    25

  • Pitajte Olgu Zirojevic! Mada bio je selendra i ostao je selendra.

    5
    11

    • Da. Slažem se sa vama. Gospođa Zirojević zna! Zato ću pokušati da kažem ponešto u njeno, a i u svoje ime o gornjem tekstu, i molim Vas da mi ne zamerite što to činim ispod vašeg komentara.

      Citiram Jugmedijin tekst:

      „Ime Leskovca prvi put se u istoriji pominje u povelji Kralja Milutina iz 1308. godine, ali leskovački istoričari nisu još sigurni da li je ona original ili falsifikat.“

      – Budimo realni, Leskovački istoričari se oko originalnosti pomenute povelje kralja Milutina pitaju otprilike onoliko koliko se pitaju i za američki svemirski program. To su isti oni „istoričari“ koji još uvek ne znaju da nam kažu tačnu godinu izgradnje crkve Odžaklije. Ja kao što je poznato nisam istoričar, ali sam ubeđen da je ova povelja čist falsifikat. Kako? Pa odgovor je relativno prost.

      – Tačno sedamsto godina nakon te famozne 1308. godine, je naravno bila 2008. Do polovine te godine je Vladan Marinković bio predsednik opštine Leskovac, a juna iste godine Goran Cvetanović je postao gradonačelnik Leskovca.
      Za Marinkovića ne znam, ali za Cvetanovića sam ubeđen da ni u ludilu ne bi propustio priliku da organizuje jedan takav jubilej. Dakle povelja je milion posto fejk!

      A sad malo o pitanju selo-grad.

      – „Grad“ je poreklom staroslovenska reč. Njeno prvobitno značenje je zid, ograđeni prostor u kome žive ljudi, utvrđenje sa posadom, tvrđava… Taj prostor uopšte ne mora biti veliki i za takvim primerima se ne mora ići daleko. U neposrednoj blizini Leskovca postoje baš takva utvrđenja, koja su pre Osmanlija smatrana gradovima, kao što su Korvingrad (Koprijan) i Skobaljićev Zelen-grad. Otprilike sličan „status“ grada je imao i Leskovac kada su ga monahinja Evgenija i njeni sinovi Stefan i Vukan darovali Svetom Pantelejmonu. Dakle, utvđenje sa posadom, oko koga je postojala veća ili manja naseobina. Darovnicu su potpisali „6908. godine od nastanka sveta“. To po Jugmedijinom sagovorniku zapravo znači da su ga „oteli“ od srpskog Hilandara kome ga je Dušan Silni darovao samo pedesetak godina ranije, da bi ga poklonili ruskim monasima?!

      – Pa nije bilo baš, jer se u ovom slučaju radilo samo o „darivanju“ pojedinih sela oko Leskovca manastiru Pantelejmonu, ali nećemo sada o tome.

      – Da budemo načisto, Leskovac je postao grad (u današnjem smislu te reči) tek nakon dolaska Osmanlija i to kao grad sa izrazito islamsko-orjentalnim obeležjima.

      A sad malo o imenu.

      – Nikada mi se nije dopadala ta „Nutela“ verzija o nastanku imena Leskovca. U njoj nedostaje još samo mrmot koji zavija „čokoladu“ i veverice koje mu dodaju lešnike. A leskovački današnji grb je tek priča za sebe. Umesto četiri ocila, imamo četiri lešnika?! Znači mi Leskovčani sudeći po svom grbu i nismo Srbi?! Mi smo izgleda one već pomenute veverice?!

      – Kao što sa velikom sigurnošću znamo, u davnoj prošlosti neki Dardanci su ovde gajili konoplju. A onda ide priča o močvarama koje su se isušile same od sebe (?), i „plantažama“ lešnika koje su iznikle tek tako?! Tu čudesnu „hidromelioraciju“ neću komentarisati jer ko dokaže nju, dokazaće i gde je nestala voda sa Marsa. Lešnici su već nešto sasvim drugo. Naime:

      – Nigde na svetu ne postoji, niti je postojala šuma u kojoj preovladava ova biljna vrsta! Ona nikada nije dominantna i uvek je samo „pratilac“ moćnih hrastova, grabova, i bukava. U takvim šumama, leske su prisutne u tragovima, bez obzira da li se radi o „mečjoj“, ili „običnoj“ lesci. Plus, u pitanju je vrsta koja je najčešće samobesplodna, pa su plodovi divlje leske prava retkost. A toponim nikada ne postaje nešto što se odnosi na „statističku grešku“. Sasvim druga priča je recimo u slučaju leskovačkih velikih sela, Grabovnice, Lipovice i Brestovca npr. koja svoja imena duguju dominantnim biljnim vrstama u kojima su nastala.

      – Toponim „Leskovac“ (ili slično) je jedan od najprisutnijih toponima na Balkanu i slovenskom govornom području uopšte. I u nijednom slučaju se ne odnosi na biljku lesku, niti njen plod. „Les“ na staroslovenskom (a i u mnogim živim slovenskim jezicima) znači šuma, lug, gaj… „Lesnik“ je bio šumski duh u staroslovenskoj religiji.
      Zar zaista neko misli da je najveći srpski arhitekta Bogdan Bogdanović, svoj predivni monument u leskovačkom spomen-parku, tek tako nazvao „ŠUMSKA BOGINJA“, iako se lokalna komunistička vrhuška iz petinih žila trudila da mu nametne ime „Boginja pobede“? U vreme podizanja spomenika, kao uostalom ni danas, tu nije bilo šume. Ali profesor Bogdanović je izgleda jedan od retkih koji je znao ono što je očigledno!

      Pre četrdesetak godina sam još bio dete. I još uvek mogu da čujem reči svoje prababe Ljube:

      – Zapni lesu babino, da ne iskočiv piliki!

      Mnogo kasnije, istu tu „lesu“ sam čuo i video i u mnogim mestima bivše nam domovine, a i šire. U Bugarskoj, Makedoniji, ali i na ostrvima Pagu i Braču. „Lesa“ je zapravo drvena kapija ispletena od grana i pruća, to jest od „šume“.

      Dakle, moj grad Leskovac (kao i Šumadija), svoje ime duguje gustim šumama koje su nekada dominirale ovim područjem. Verovatno je tu bila i po koja leska, ali su svakako bile u dubokoj senci hrastovih i bukovih stabala.

      „Reči pamte, ljudi zaboravljaju!“ Tačka.

      O Podvorcu.

      – Moram da priznam da prilično fensi zvuči ova priča o imenu starog leskovačkog naselja Podvorce. „Ispod dvora“ kaže Jugmedijin sagovornik?! Nemam ništa protiv, ali postoji i druga, mnogo realnija priča. Doduše, mnogo manje fensi.

      – Naselje se u stvari ne zove Podvorce, već PODVRCE. Ime je nastalo na osnovu izraza „pod vrce“, što znači mesto na kome se prerađuje konoplja i prodaju proizvodi od nje. „Vrce“, tj. konopljina (kudelja, kučina) vlakna i konopci su tu na sve strane. A tu je u blizini i Veternica i obližnje bare u kojima je ta ista konoplja potapana. I dan-danas leskovački poljoprivrednici za svoje oranice u zavisnosti od kulture koja je zasejana ili zasađena kažu, pod žito, pod mumuruz, pod krompir, pod lojze…

      Ko što već rekoh, „reči pamte, ljudi zaboravljaju!“

      – Ne bih naravno želeo da ovo moje „razmišljanje“ bude shvaćeno na pogrešan način. Na kraju krajeva, ništa od ovoga nije lično moje, već sam sve to čuo ili pročitao od učenijih od sebe. I ja kao i svi oni koji su pročitali ovaj naslov, volim ovakve tekstove. Ja eto npr. nisam komentarisao raznorazne „Đilase“, „džipijade“ i slične „lepkove“ za muve i botove. Ponekad ipak ne mogu da odolim da se na takvim tekstovima sprdam, ali ovaj tekst zaslužuje pravi komentar. Ovakve tekstove smatram veoma važnim, jer stvaraju pozitivne posledice, bez obzira na greške koje se vide iz aviona. Greške kao što je na primer:

      „Pre Turaka Leskovcem je vladalo 12 Nemanjića, 2 Hrebeljanovića i despot Đurađ Branković.“

      – Ovo ni u ludilu ne može biti tačno! Kao što znamo, Dubočicu je pod svoju vlast stavio već sam rodonačelnik dinastije i tzv. „svetorodne loze“ Nemanjića. Dubočica je sve do kraja te dinastije bila u sastavu njihove države. A ta dinastija je za vreme svog trajanja od Nemanje do Uroša Nejakog, imala desetoricu (10.) vladara! Doduše, bio je tu i jedan nepriznati samozvanac kao jedanaesti, ali ko je po Jugmediji i njenom sagovorniku taj dvanaesti???

      – Ili ste ipak malo pomešali vladare Nemanjiće, sa svecima Nemanjićima, kojih jeste bilo dvanaest?

      Vidim biće još nastavaka. Jedva čekam. Ali molim vas… Oprezno!

  • Korišćenje pojma „unija“ je prilično diskutabilno. Tursko Carstvo se teško može okarakterisati kao unija.

    10
    4

    • Izvinite, Harry, voleo bih da ćujem tj da pročitam čime obrazlažete da to nije bila unija i šta za Vas znači pojam unije? Najpre, to nije bilo „Tursko carstvo“ već „Otomansko carstvo“, jer je bilo sačinjeno od najmanje trideset naroda svih konfesija.
      Navešću Vam samo jedan primer da je u „Otomanskom carstvu“ bilo bezbednije je biti jevrejin ili pravoslavac u nego u Evropi. Čitajte, ako već niste, kako su u su u XV veku Osmanlije poslale brodove i sve Jevreje koje je Inkvizicija proterala iz Španije doveli u „Otomansko carstvo“ i pružili mi sve privilegije koje je u tom momentu moglo da dobije nemuslimansko stanovništvo, ako pričamo o osnovnim stvarima kao što su stanište i posao.
      Austrougarska je prisilno pokatoličila stotine hiljada, možda i milione pravoslavaca, osmanlije to nisu radile na silu. Za kraj bih voleo da čujem koliko ima pravoslavaca danas tamo gde je bilo Otomansko carstvo, a koliko tamo gde su vladali Nemci i Ugari?
      PS
      Ako se rešite da mi odgovorite na ova pitanja, molim Vas da pre toga u sopstvenoj glavi razgraničite šta je Turska a šta Osmansko carstvo, Osmanska imperija ili Otompansko carstvo.

      11
      3

      • Tako bre jugmedijo! Dajte sto vise tekstova ovog gospodina iz Narodnog muzeja. Dajte nam ljude koji nešto znaju, nemoj da nam promovišete moćnike i poltičare za koje svi znamo da su bili loši đaci i nikakvi studenti.

        6
        1

  • Zanimljiv tekst, i ovaj i prethodni o Caričinom gradu. Gospodin Dimitrijevic ima sigurno još puno zanimljivih priča, pa iskoristite to.

    12
    3

  • sta ti je srbin ,pod tursku docekali progres a posle bili za austriju i uhvate turci sve spale

    7
    3

  • Hvala za ovaj odličan tekst. Samo nastavite jer o istoriji našeg Leskovca, malo znamo. Barem ja i ljudi bliski meni.

    11
    2

    • Izgleda da ste mlađi ili niste pažljivo slušali nastavu Prirode i društva u IV razredu osnovne škole, jer su ovakve i slične pričice obrađivane u okviru nastavne jedinice Iz prošlosti moga kraja. No, nikad nije kasno iznova se upoznavati sa svojim korenima, ako mogu tako da kažem za ova izvrsna predavanja našeg kustosa muzeja.

      1
      4

  • I po ovim istoriskim arhivima se vidi koliko je Leskovac bio jak u bivsim vremenima,a koliko je nazadovao vremenom,zahvaljujuci bivsim ljudima koji su upravljali gradom,,,ja pamtim i Leskovac iz 70 tih,kada je po meni bio najlepsi

    8
    4

    • Jooj, pa tad su vladali oni komunisti koji su nam sve uzeli, sve pokrali i sve uništili. Tad nismo imali za leb i sol 🙂
      Ništa nismo imali a onda došli komunisti i uzeli nam sve

      9
      1

  • Urednice, 8000 godina?! Ako nije greska, onda je bezobalna glupost.

    5
    1

vaš komentar