ISTRGNUTO IZ ZABORAVA

KUĆA DUHOVA: Još se čuju jauci iz podruma?

U napuštenoj prostranoj kući nekadašnjeg autoprevoznika Spire Milosavljevića iz Lebana živela je srećna sedmočlana porodica, roditelji s petoro dece, a kada su odatle istereni uselili su se Oznaši i njihov podrum pretvorili u zatvor, mesto jauka.

Kuća, koju su neki novinari prozvali i ukletom, prazna je skoro 60 godina, ali njome šetaju duhovi jednog zlog vremena, pomešani s radosnom cikom i vriskom prekinutog detinjstva.

Ova kuća nalazi se na početku ulice Stojana Ljubića, četrvta s desne strane u nizu kada se pređe prvi most, idući iz Leskovca, preko reke Jablanice. Spolja gledano vidi se da ovde davno nije kročila ljudska noga, da su neki prozori polupani, ali sveukupno, dom sa četiri sobe, kuhinjom i kupatilom, i prostranim podrumom, naravno, još se „drži“ iako je zidana početkom četvrte decenije prošloga veka.


U oduzetim kućama osnivača Lebana Milutina Dragovića spava istorija


„Ta kuća se decenijama prodaje i niko ne sme da je kupi jer je ukleta. Pričaju da se noću čuju jauci iz podruma“, ispričao nam je Lebančanain kod goga smo se rasptivali dok nismo došli do pravog sagovornika.

Ispalo je, međutim, da je reč samo o lokalnoj legendi.

„Njeni vlasnici nikada nisu želeli da je prodaju i to je činjenica. Moja porodica i ja živimo uz nju i nikada nismo čuli jauke iz podruma, a pretpostavljam da ih je bilo kada su partizani preuzeli vlast“, objašnjava Zoran Turanjanin.

Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna porodica, nesrećna je na svoj način, pisao je Lav Tolstoj, što se i u slučaju lebanskih porodica koje su stradale ili su doživele nepravdu posle Drugog rata, pokazuje na delu.

Spira Milosavljević bio je jedan od viđenijih Lebančana pre rata i imao veliku i srećnu porodicu, kako je to onda bilo kod Srba. Sa nekoliko autobusa držao je liniju Niš – Sijarinska Banja i imao i nekoliko kamiona i sem te kuće sa velikim placem i voćnjakom iza, nije imao drugu imovinu. Nikada se, priča Turanjanin, nije bavio politikom.


 Kuća sorbonskog studenta doktora Mitića krije ljubav, bol i tugu


No, to novopridošlim „šumcima“ ništa nije značilo. Na meti su bili svi koji su imali malo veće kuće od njihovih udžerica, pa su tako i Spirinu kuću konfiskovali i sedmočlanu porodicu izbacili na ulicu.

„S obzirom da u Lebanu i okolini nisu imali gde, pokupili su se i otišli u Beograd. Živeli su u jednoj šupici, baraci. Našli su neke poslove, radili su. A kasnije su imali sreću da neko otkupi te udžerice i sazida  hotel, pa svi iz porodice dobili su stanove“, objašnjava naš sagovornik koji je kao student odlazio kod svojih lebanskih komšija Milosavljevića.

Dok su se oni potucali po prestonici, kuću u Lebanu su okupirali pripadnici zloglasnog Odeljenje za zaštitu naroda – OZNA, koja već 1946 dobija naziv Uprava državne bezbednosti (UDBA).

Posle 2000. godine bilo je reči da se ova kuća duhova pretvori u zavičajni muzej, ali česte promene vlasti u Lebanu su to onemogućile, a kada su vlast uzurpirali potomci udbaša, ta ideja je zaboravlejna.

Iako u Lebanu za vreme rata nije bilo rata niti su se Lebančani mnogo zanimali za politiku, valjalo je po svaku cenu pronaći neprijatelja. A da bi taj neprijatelj priznao moguću i, češće, izmišljene krivice, one su se morale „priznati“, batinama i ostalim pomagalima.

Turanjin se ne seća jauka jer je bio mali, ali su mu kasnije pričali da su se mučenja po pravilu događala noću kada bi veći deo stanovnika utonuo u san.

„Kada sam odrastao naslušao sam se raznih priča o tom podrumu, ali nisam mogao da proučavam. Neke žrtve koje sam poznavao nisu htele da pričaju, neke su svoj život ispustile tu u tom podrumu“.

I umesto da zločinci i mučitelji ljudskih duša odsluže bogu kaznu, njihove grehe odživela je Spirina porodica, jer je prošla kroz tragediju. Od petoro dece, tri sina i dve kćeri, sem Gordane, niko se  nije ženio ni udavao.


Kuća trgovca i Solunca Kostadina Popovića još pleni svojom lepotom – LEGENDE O BALKONU


Prema priči Turanjanina, jedan sin se obesio u Beogradu, a drugi je psihički oboleo.

„Isterivanje iz sopstvenog doma i odlazak u ništa je verovatno ostavilo veliki stres i velike rane na dečju psihu“, komentariše ovaj hroničar prohujalih dana.

Krajem šezdesetih, UDBA je, verovatno, završila svoj „posao“ pa je na iznenađenje komšiluka, Milosavljevićima vraćena kuća. Međutim, oni se nikada više nisu vratili u Lebane jer su svoje živote vezali za Beograd.

„Stari Spira, koji je umro pre desetak godina, dolazio je često. Podrum je detaljno oprao i dezinfikovao, sredio i utegao kuću, a kada on to više nije mogao, dolazio bi jedan od njegovih sinova, pa je posle i on zaboravio na kuću.

Potomci i naslednici, tvrdi, nikada nisu želeli da prodaju kuću svog oca, predratnog autoprevoznika.

„Neću je nikada prodati jer mi to nedaju suze mog oca koje je lio suze dok su nas izbacivali iz nje“, rekla je jednom Gordana koja ima dve kćeri i one su zapravo naslednice kuće i malog placa jer im je nekoliko ari oduzeto i na njihovom imanju su sada privatne kuće i kroz njega čak prolazi jedna mala uličica.

Pratite JuGmediu na društvenim mrežama Facebook, Instagram i Twitter!
Budite uvek u toku dešavanja!

Pre slanja komentara molimo Vas da pročitate sledeća pravila:
Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije portala juGmedia. Komentari koji sadrže psovke, uvredljive, vulgarne, preteće, rasističke ili šovinističke poruke neće biti objavljeni. Molimo čitaoce portala juGmedia da se prilikom pisanja komentara pridržavaju pravopisnih pravila. Takođe je zabranjeno lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni. Redakcija ima pravo da ne odobri komentare koji su uvredljivi, koji pozivaju na rasnu i etničku mržnju i ne doprinose normalnoj komunikaciji između čitalaca ovog portala.

2 komentara

  • U Leskovcu je to kuća u kojoj je firma Infodata. Prethodni vlasnici, te kuće u Leskovcu, su bila dva brata od kojih je stariji umro sa 43 ……..

  • Jesu li stare lebanske kuće, obrasle u u korov i bršljan, samo ruine i simboli prolaznosti i zaborava ili su i svedoci vremena koje je iza nas. Mogu li da služe kao pouka? Jesu li one samo beleg od velikih rana? Kako Lebančani te kuće gledaju i kako ih „vide“? Jesu li ravnodušni ili im možda unose neki nemir ili samo odvraćaju pogled? Razboritost je sećenje na prošlost u vremenu sadašnjem dok se razmatra i stvara vizija sutrašnjice i kuje i oblikuje budućnost. Ne preskače se istorija. Lutanja bi bilo manje. Da je bilo drugačije i da je Lebane imalo drugačiji stav i odnos prema sopstvenoj prošlosti verujem da sada ne bi imalo upola manji broj stanovnika a pogotovu ne vlast kakvu ima.

vaš komentar