LESKOVAC – Razbacane su po brdima, mnoge urastaju u korov, kupaca nema, izuzev interesovanja za kuće na turističkom području Vlasine.

U Novom Selu, jednom od najvećih surduličkih sela, nekada je bilo trista domova, 15.000 krava i 30.000 ovaca. Danas ovde stalno žive samo dve porodice, udaljene jedna od druge, ne mogu ni da se čuju, ni da se vide. U leto dođu još dve-tri porodice, proizvedu nešto krompira i raži i u jesen se vrate u grad.

Prazne su kuće i u selima na području Vlasine.

U Vlasini žive stalno samo dve porodice Stojkovića i još jedna dođe u toku zime iz Beograda, u Vlasina Ridu, Vlasina Okruglici, Gadžinoj mahali i drugim ovdašnjim selima i zaseocima živi tek poneka porodica. Najmanja opština u Srbiji, Crna Trava odavno je pusta.

Prazne kuće razbacane po planinskim vrletima niti ko prodaje, niti ko kupuje. Crna Trava oživi tokom leta, jer Crnotravci rado provode odmor u svom zavičaju. U leto se broj stanovnika utrostruči, a pred zimu se svi vraćaju u gradove iz kojih su došli.

U selu Šaince kod Trgovišta nema žive duše, dim se vije tek iz tri-četiri kuće. Prazno je i selo Bitvrđa u živopisnom krajoliku reke Vrle. U selo je došao jedan Jagodinac i osnovao farmu koza i, kako narod reče – čije koze, onoga planina, ovaj farmer je sada, uslovno rečeno, vlasnik celog sela.

Nekoliko ljudi iz drugih krajeva osnovalo je ovde plantaže malina od po desetak ari, uberu ponešto ovog slatkog voća, ali, upućeni kažu da su ovde došli zbog šuma koje pod plaštom plantažera nekontrolisano seku.

Slična je situacija u planinskim selima pčinjskog i jablaničkog okruga. Sve je napušteno, prazne kuće, kojima se ni broja ne zna, razbacane su po brdima, mnoge urastaju u korov, kupaca nema, izuzev interesovanja za kuće na turističkom području Vlasine. Međutim, njihovi vlasnici, iako u njima ne žive, traže visoku cenu, nadajući se da zbog turizma mogu da profitiraju.

Da li bi ovde mogao da se primi vojvođanski „pelcer” kupovine napuštenih kuća za mlade bračne parove. Ovo pitanje postavili smo Miloradu Stajkoviću, predsedniku Saveza zemljoradničkih zadruga jablaničkog i pčinjskog okruga, dobrom poznavaocu seoskih prilika na jugu Srbije.

– To je izvodljivo i na ovom području, ali bi opštine morale da prikupe podatke, da pozovu vlasnike na razgovor, prethodno moraju da naprave projekte za realizaciju takve ideje, pa tek onda da otkupe kuće. Siguran sam da bi se javili mladi parovi. Ako u gradu nemaju posla, a ovde dobiju besplatne kuće, uz njih i koji hektar imanja, ako imaju put do kuća, voda ovde nije problem, jer sva planinska sela obiluju izvorima, ako imaju struju, televiziju i internet, zašto onda ne bi došli u selo – ističe Stajković.

Kao potvrdu interesovanja za selo navodi da je na području Surdulice, Vlasine i Crne Trave osnovano više od trideset plantaža malina, borovnice, ribizle, višnje. Osnovali su ih, međutim, ljudi koji su imali kapital, a mladima je potrebna pomoć da započnu za život na selu.

Jug Srbije sve više postaje ruralno područje. Naš sagovornik navodi da u gradskim sredinama na ovom području živi pedeset stanovnika na jedan kvadratni kilometar, a van gradova tek 10,5 žitelja. To je, dodaje, petnaest puta manje od kriterijuma OEBS-a prema kojima na jedan kvadratni kilometar treba da ima 150 stanovnika, kako ono ne bi imalo status ruralnog.

– Svi ti ljudi su u rasejanju. Čovek nema sa kim ni da razgovara o tome da li je neko zainteresovan da proda kuću ili nije. Problem je neregulisano vlasništvo. Za jednu kuću javi se i po deset vlasnika, dešava se da imaju tek po jedan kvadrat ili čak manje u podeli kuće. U tom slučaju niko ne može da proda kuću bez saglasnosti svih. To je posledica velikog nemara lokalnih samouprava koje ne znaju šta se na njihovom području događa, koliko ljudi tamo živi, kako žive, šta poseduju, da li imaju naslednike i koliko. Od 2003. godine pisao sam svim predsednicima opština i obadvojici gradonačelnika na području jablaničkog i pčinjskog okruga, ukazivao na probleme u selima i predlagao rešenja, ali niko mi nije odgovorio. Razgovarao sam sa predstavnicima lokalne samouprave o Vlasini. Rekao sam – pa vi hoćete da razvijate turizam, napravili ste grad za snimanje filma „Zona Zamfirova dva”, tamo će biti etno-selo, doći će turisti, a oni hoće vlasinski sir, vlasinsko jagnje, vlasinski krompir, a vi ne možete da im ponudite nijedno jagnje, ni kilogram sira ili krompira, jer nema ko da ga proizvede. Recimo, opština Surdulica ima 32.000 hektara poljoprivrednog zemljišta. Išao sam i snimao kamerom, i gore na Vlasini i dole u ravnici. Nije moglo da se nakupi ni sto hektara na kojima je nešto zasađeno. Sve je netaknuto, uraslo u travu, šiblje i žbunje koje se vodi kao šuma, a u stvari to nije ni tehničko, ni ogrevno drvo, već grmovi u koje ne može ni zec da se sakrije, primećuje jetko Milorad Stajković.

Izvor:Politika
Autor:Milan Momčilović