Jедан од првих дербија који сам „самостално“ одгледао био је јубиларни, стоти дерби. Био сам код стрица у Реснику. Тада, на Ђурђевдан, одржавао се вашар у оближњој Раковици. Било је двадесетак дечака, другова  браће од стрица, и сви смо били сложни да нећемо пропустити оно што се дешава једном у младости.

Након ударања крушке, балерине, пива и осталих глупости, попели смо се у бус и правац Маракана. Све оно што се дешавало на терену, пре и после утакмице, добро памтим.

Јуче сам чекао да почне неки нови дерби, дерби који ништа не одлучује. У подне сам са супругом ишао да дочекамо ћеркицу са рекреативне. Била је помало љута на мене што нисам могао исто да поновим и када је увече долазио син са екскурзије.

Утакмица ми је била битнија. Не само то.

Неколико сати пре него да почне, стигла ми је порука на телефон. Од Курија „Бата Медо, футсал вечерас, од 20, измај се…“. Опет ми је Звезда скренула пажњу и више механички, само сам рекао да ћу тешко стићи.

Име Александар Микић, за многе је непознато, надимак Кури, познат је мојој генерацији. Сви су га знали, навијач, али попут оних професора у школама које смо највише волели, строг и праведан.

Данас имам посебан однос са њим. Док сам ја у великом фудбалу, он своју енергију троши у, што би један мој познаник рекао, собном спорту.

Никада пре нисам волео да гледам футсал. Ни сада ми не изазива емоцију, ни сада ми ништа не значи, сем када је у питању Куријев клуб. Клуб за који навијам свим срцем. Није само он тај који ме веже за њега, познајем све људе који га воде.

Зашто је онда Кури тако посебан?

Александар Микић је радник на улазној капији аутобуске станице. Чак и ми, који смо његови пријатељи, морамо платити карту, ако мислимо да уђемо на перон у његовој смени. То је онај човек који верује у систем, и нервира ме, нервира ме зато што поштује правила, зато што игра по њима, нервира ме зато што зна да нас је на другој страни много више, нервира ме зато што сам сигуран, да иако је у потпуности у праву, не може да промени ништа.

Ипак, њега не погађају коментари других, своје постулате је применио и у клубу чији је неизоставни део.

КМФ је настао из чисте младалачке љубави, из другарства и породичних вредности – људи који су се скупљали на малим теренима, играли турнире, освајали их, освајајући и симпатије гледалаца.

Временом су од својих победа направили мит, мит који је тражио организацију и професионализацију.

Улазећи у новоформирани клуб чиста срца, Кури је од своје мале плате, као део менаџмента, одвајао трећину за буџет.

Не желим да правим свеца од њега, али сваки познавалац спорта у Лесковцу, зна врло добро колико људи је прошло кроз наше клубове и зна да на прсте руке може избројати оне који су без новчаног интереса водили битке. Прошло их је на стотине сигурно.

Прве сезоне, иако су били шампиони, због реорганизације лиге остали су у истом рангу такмичења. Прошле су због лошије гол разлике у међусобном скору са првопласираном екипом, опет извисили.

Чим се појавио проклети новац, настале су и пукотине у породици и оно што је за Курија било незамисливо почело је да узима данак.

Најбољи играч је отишао у вишу лигу, састав је подмлађен, а од неколико старијих играча тројица су била са тешким повредама.

Нису бриљирали ни у првом делу, ни сада у другом, али су сплетом околности пре неколико недеља дошли у исту ситуацију као и прошле године. Требало је да победе првопласирану екипу са више од пет гола разлике, и на сву радост, уз помоћ многобројне публике, то се и десило. Противник из Ниша је декласиран са десетак голова у мрежи.

Иначе, Микић и ја, талични смо један другом, када год је дошао да гледа утакмицу мог клуба победили смо, када год сам гледао њих, исто би се десило.

Пошто су победили главног конкурента, све се заборавило, и сви смо размишљали само о баражу који би као првопласирани требало да играју.

Последње коло се пало баш на дерби, а играли су са екипом која је на самом дну табеле, и коју би само победа могла да остави у лиги. Победа против најбољих.

На све то сам заборавио, док сам заваљен у фотељу гледао нешто што некада нисам могао да видим ни на оближњој пољани. Тотални антифудбал. Да ли је могуће да они играчи зарађују стотине хиљаде евра, а неки од њих у Звезди и милион? Заиста ми је тешко да нађем, а нагледао сам се утакмица нижих рангова, меч са којим бих упоредио последњи дерби.

Ипак, нешто ме је тргло на полувремену и узбуђено сам позвао Курија. Није се јавио, за десет минута ми је стигла порука „2:1, полувреме“. Само то.

Осетио сам одмах да нешто није у  реду. Након што се завршила пародија намењена широким народним масама, стигао је шок „Изгубисмо, 2:3“.

Знао сам да је то за њега било као да му је неко умро. Звао сам га да се видимо чим заврши протокол. Углавном, добро је прошао, преживео.

Шта смо могли да му кажемо, сви којима је драг? Да батали, доста је више!

Пораз који је доживео Кури, није одраз те последње утакмице. Пораз који је доживео Кури је последица свакодневних шамара које даје и прима сваки грађанин напаћене Србије још од времена распада једне дивне земље.

Изумреле вредности су оставиле своје изданке, изданке који нису спремни за данашњи екосистем, екосистем који постаје још загађенији.

И, не само то, да дођем до личног, пораз који је доживео Кури је и мој људски пораз, јер сам између свог града и пријатеља са једне стране и „златних пајаца“ са друге, окренуо леђа и „уживао“ у представи, завршавајући дан убеђивањем имењака да је све оно што ради, односно оно што су у ствари и радили наши родитељи у фабрикама, дајући себе, градећи будућност, у ствари обична будалаштина, и да би једноставно требао да се прилагоди и буде као ја.

Да завршим писаније са информацијом да мој тим игра првенствену утакмицу у суботу, Кури ће бити ту.