U Lebanu je egzodus stanje. Nije pojava. Nije nešto što se dešava s vremena na vreme. Egzodus se kao pridošlica i uljez utrpao, a zatim se udomio i ne samo to nego je postao i glavni „dasa“.

Divljak je oterao pitome i sada je u fazi da posao dokrajči. Nema više ko da odlazi. Lebana pola nema. Završio divljak posao.

Pitanje je da li je tako moralo biti.

Lebane je na popisu 2011. imalo 26 hiljada stanovnika, 2022. oko 18 hiljada i manje, a sada teško da ima više od 15 hiljada – cela opština.

Što bi se reklo, Lebane ostarelo preko noći.

Prosek je 45 godina. Ne jemčim da je baš tačno, ali je svaki peti stanovnik stariji od 65 godina.

Ko je kriv za odlazak mladih? Lebančani ili neka viša sila?

Vođa sigurno nije. To ni na kraj pameti. A ako vođa nije, nisu ni satrapi. Viša sila opet nije… Možda je doprinela, ali da je glavni krivac – nije. Lebančani da priznaju krivicu – nema šanse. Ćute, trpe i još da su krivi!?

I ne plaču više kada im mladi odlaze. Stoički sve podnose, a da budu krivi i da snose krivicu – ne ide.

Ali mladi odoše, a da nema ni krivca ni krivice – i to ne ide.

I ranije su mladi odlazili, ali nije bilo naglo i u ovolikom broju. Sada se za nepune dve decenije ispraznilo. Zato i jeste egzodus.

Egzodus je masovno iseljavanje – preciznije masovni izlazak. U antičkim tragedijama predstavlja završni čin i završnu pesmu kada hor odlazi sa scene, što je i kraj drame. Tom činu su prethodile katastrofa i katarza. To su bili činovi za suočavanje sa istinom i za emocionalno pražnjenje. Imali su svrhu i poruku i pouku.

A je li bilo takvih ili sličnih činova u Lebanu?

Bilo je Lebanu svakojakih činova u kojima su carstvo imali i zlo i patnja i nemaština i beda i sve nesreće i nevolje, ali to nikako nije moglo da dopre do spoznaje da je međusobno poverenje ključno i da je odgovornost nužna za budućnost zajednice.

Nikako da Lebančani to shvate i prihvate, kao što su stari Grci u tragedijama gledali zlo u oči i morali i takvu stvarnost da prihvate i iz toga izvuku nauk pre nego se oslobode balasta i dožive neko pročišćenje i izbistre svoj um.

Lebančanima je uvek bilo lakše da to breme odgovornosti prepuste nekom drugom. Zato su masovno birali vođu. Da im vođa odredi ko će da ih vodi i ko će u opštini biti glavni. Ako zbog toga ne snose nikakvu krivicu, onda nisu krivi i niko nije kriv. Krivice nema, pa tako nema ni ono što se pola prašta, kao što nema ni pola Lebana.

Ostaje da Lebane zakorači u budućnost bez mladih i da čeka.

Lebančani čekaju. Umeju da čekaju i to stoički. Lebane je već sada pravi dom za čekanje. Najviše čekaju svoje oko praznika. Da se vide. Lebančani čekaju i Ristu – odavno. Rista je turista. Nije Godo, ali bolje da jeste pa da im svakoga dana šalje glasnika koji će im reći da gospodin Rista danas neće doći, ali sutra dolazi sigurno. Da ne izgube nadu.

Ali u svakom slučaju, čekanje će Lebančanima biti olakšano jer će Lebane biti gospodsko mesto. U to nema sumnje.

Već sada imaju modernu stanicu i trg i modernu glavnu ulicu i pasarelu i hotel i modernu pokrivenu pijacu. Imaju i izletište na Čukljenik i čudo neviđeno koje se zove Centar za posetioce.

Imaju i taksi – moderan i novi.

Nobles, brate.

P. S.
Ako neko ovo nobles poveže sa Femom i njenom čuvenom rečenicom „To je sada u noblesu“, to radi na sopstvenu odgovornost.