Legenda o kući koje nema

Niska mala kuća od tugala okrečena u belo, sa ulaznim vratima od grubog drveta, neotesanog i sa gvozdenim ručkama iskovanim kod seoskog kovača. Oko ručki uglačano drvo od stalnog otvaranja rukama. Ispred vrata, omanja veranda a od nje do zemlje vodi samo jedan stepenik. Dva prozora sa obe strane ulaznih vrata sa drvenim ramovima pocrnelim od kiše i izbrazdani na dnu od raspuklina. Krov se mogao, ako se podigneš, prstima dohvatiti.

Crvene ćeramide naslagane jedna malo preko druge. Omanji dimnjak sa leve strane krova iz koji je povremeno izlazio tanak beličasti dim.

Takva je bila kuća mojih predaka, babe i dede po ocu. Takvih kuća je pri kraju četvrete decenije prošloga veka bilo u večini u mom selu kraj Leskovca, doduše kod sirotinje, dominatnog društvenog sloja.

Te kuće više nema, ostala je da živi u uspomenama mojih roditelja i tetaka i njihove dece, a uspomene su se preselile u legendu. Njen detaljan opis živi u meni jer je moja baba taj svoj nesrećno izgubljeni dom znala svojim pričama, u zimskim danima pogotovo, da dočara kao kuću iz bajke za kojom je žalila do kraja života.

Autor teskta

Za moju babu Mladenku, energičnu sitnu i otresitu ženu, i dedu Trajila, život je je bio težak od samog rođenja. Živeli su svoje recesije i svoje tranzicije kao nešto što je prirodno i tu malu straćaru u kojoj su podigli tri ćerke i sina čuvali kao najepšu palatu.

Ali ta kuća nestala je u plamenu za nepunih pola sata. Baba je stavila hleb u crepelju pod jakom žarom pored otvorenog i jako naloženog ognjišta i na trenutak skoknula do komšija. I tada  je u kući buknuo plamen. Gubitak te svoje “palate” nikada nije mogla da prežali iako su se kasnije tu pokraj ruševima napravile još dve kuće za njenog života.

Mnogo decenija kasnije kada sam se izvukla iz bakine bajke shvatila sam da za gubitak nije bila kriva neka natprirodna sila, već nepažnja, jer kuća je bila napravljena od lako zapaljevih prirodnih materijala.

A po bakinim sećanjima, pre nego je sve nestalo u vatrenoj stihiji, njena kuća, da njena kuća, govorila je, iako se ona udala u tu kuću, bila je još ovakva:

Iza ulaznih vrata, ako se ne pripazi, noga pada u oniži pod ispod nivoa praga. Oči upadaju u mračni hodnik, noge na zemljani pod. Toliko puta pregažen hodanjem ukućana da je postao sjajan uglačan, ali sa neravninama kao pregibima.

Drveni sto na kome je sve što treba ukućanima, posudje, so, brašno, šećer, paprika, tanjiri, čaše, kašike, viljuške, lonac, kutlače što vise okačene na zid od pečenih zemljanih tugli, na ukucani ekser . Iako  okrečeni u belo, zidovi posiveli od dima koji se iz onog ognjišta širio po celoj kući. Na zidnim ekserima viselo je  još  koješta, veza osušenog kantariona, majčine dušice bosiljak…

Preko puta stola do drugog zida dugačka drvena klupa, pokrivena šarenom vunenom čergom. Iznad klupe dedin čiviluk na razvlačenje, obešen na dva kraja na deblje eksere. Na čiviluku stvari za novo, ali ne gostinsko, to je u babinom sanduku, već za “po selo”.

U sobu sa desne strane ulazilo se kroz niska vrata od četiri dasaka, sa po dve poprečne gredice, gore i dole.Tamo gde je trebala da bude ručka za otvaranje, zjapila je rupa u drvetu i sa obe strane i spoljne i unutrašnje, po kanap koji se uvijao oko eksera .U sobi na zemljanom sjajnom podu dva drvena kreveta sa prostirkama od upletene slame, a pokrivene ručno tkanim ćilimima, čergama. Za pod glave jastuci punjeni slamom. Prostirke ispod ćilima od tkane konoplje, prtene.

U sobi do prozora babin mirišljavi sanduk sa novim stvarima. Pamtim taj miris čistih, lepo sklopljenih i poredjanih stvari jer je nekim čudom sanduk preživeo požar.

U uglu sobe mala tronoška stolica, na njoj zemljana testija sa vodom i slavska sveća, jedina svetlost kada padne mrak. Ova je soba uvek mirisala na čisto, na suve šljive i kruške nanizane na kanap i okačene na zid. Mirisala je na voće poređano na polici pored prozora, na med u malim zemljanim ćupovima na polici i na najnižoj daski poređani ručno izrađeni sapuni, četvrtaske sive kocke od masti i sode.

Tavanica u ovoj sobi je bila niska, od dasaka i gredica, okrečena i ona belim ugašenim krečom.

U najvećoj sobi u kući, gde je buknula vatra, tu je bilo ognjšte, ozidano pečenom tuglom od zemlje, sa vršnjikom i crepuljom za hleb pored. U toj sobi se najviše boravilo, tu se kuvalo, grejalo. Zidovi su bili skoro crni. Do prozora je bio veliki drveni krevet sa slamaricom, na sredini sobe sto uz koji se obedovalo, na drvenim stolicama. U jednom uglu je uvek stajala uvezana poljska metla, koja se sadila u bašti sa paprikom. Na zidu okačen peškir o ekser. Blizu je visela i gasna lampa sa pocrnelim staklom.

Ovde je zemljani pod imao sjajne udubljene staze kojima je hodala moja baba. Pored ognjišta najviše.

Na stolu je uvek stajala velika zemljana testija sa kapljicama koje su se slivale niz jer je voda morala da bude hladna, deca nisu patila od angine

U velikoj drvenoj izdubljenoj posudi, karlici, baba je u toj sobi mesila testo za hled. On bi kad testo staše bio preručen u crepulju posutu predhodno brašnom i stavljen potom na užarene drvene komade poklopljen zemljanim poklopcem.

Mirisao je taj hleb najlepše, onako brašnjav sa tvrdom crvenkastom ispucalom korom. Toga se i ja sećam jer sam imala sreću da mi baba kasnije u drugoj, ne mnogo većoj, ali kući od drugačijeg građevinskog materijala, mesi isti hleb. U toj sobi, doduše, bila je i crna gvozdena peć na drva, ali niko od ukućana nije hteo hleb pečen tu. Samo ispod vršnjika.

I tako jednoga dana moja baba, po ustaljenom ritualu, umesi hleb, stavi u crepulju, dobro naloži vatru i stavi da se peče. I ode do komšinice , tu preko puta. Zaboravila se u priči…Presekla je vika i dreka od spolja: „Vatra, Denina kuća izgore…!“

A kako to na nesreću biva..jedna varnica iz ognjišta odlete tu blizu do slamarice na krevetu. Rasplamsala se vatra na krevetu, suvo drvo gorelo, slama, vuna i plamen je očas zahvatio nisku daščane tavanice od greda, pa celu kuću.

Moja baba, jadnica, pričala mi je, noge je nisu nosile jer su se odsekle, utrnule. U trenu je shvatila svoju krivicu. Bespomoćno je gledala u crni dim i krov koji se obrušava i crep koji pucketa, u zgarište u koje se pretvorio njen dom, njen “saraj”, kako je kasnije pričala od toj udžerici. Suze su se slivale niz obraze, vrele i teške. Ali glasa nije bilo.Stajala je nemo, lomila prste i gledala metež od ljudi koji su pokušavali da ugase vatru.

Kasnije se na kratko cela pordica preselila u Leskovac, kao podstanari jer je deda radio u fabrici, ali su se vratili nazad čim se prikupio malo novca za novu kuću.

Ova priča i dans živi kao legenda u mojoj porodici. Prenosi se s kolena na koleno.

 

Stavovi izneti i podržani u medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa, grada Leskovca,  koji je dodelio sredstva. 

Pre slanja komentara molimo Vas da pročitate sledeća pravila:
Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije portala juGmedia. Komentari koji sadrže psovke, uvredljive, vulgarne, preteće, rasističke ili šovinističke poruke neće biti objavljeni. Molimo čitaoce portala juGmedia da se prilikom pisanja komentara pridržavaju pravopisnih pravila. Takođe je zabranjeno lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni. Redakcija ima pravo da ne odobri komentare koji su uvredljivi, koji pozivaju na rasnu i etničku mržnju i ne doprinose normalnoj komunikaciji između čitalaca ovog portala.

2 komentara

  • Ne znam, ovoga mi krsta, sta je lepse – autorka teksta ili sam tekst? Portal „Jugmedija“ ima, van svake konkurencije, najbolje novinare: Emiliju, Suzanu i naravno Gazdaricu. Malo li je!? Sve ovo napisano meni je i daleko i strano, (Babine babe baba rodjena je u Leskovcu), ali je … Da ne preteram u hvalospevu, nemam reci. Neka na tome i ostane.

    • Divna priča…osetim miris dunje na kredencu i jabuke…da je više ovakvih priča…
      Sve čestitke autorki teksta

vaš komentar