LJUBAV I SMRT

Izašla je iz bočne sobe s poslužavnikom u rukama na kome se preko vezenog miljea pušila vrela kafa s gustom penom u tri šoljice, a pored tri čaše sa bunarskom hladnom vodom. Nije podizao glavu jer ga je, kad god bi svratio kod Jovanovića, posluživala najstarija od tri kćeri, suvonjava i nežnog zdravlja, ljubimica, kojoj se tražila dobra prilika za udaju.

Nije podizao glavu, zadubljen u razgovoru sa sitnim čovekom svetle kose i stisnutim očima i ustima. Bio je to domaćin kuće, Vladislav. Tek na tihi i stidljivi, pomlo drhtavi glas: „Neka vam je prijatna kafa“, momak čija se visina nije mogla odrediti na prvi pogled jer se zavalio u udbonom kauču, podiže pogled sa papira.

I tu počinje istorija jedne velike ljubavi koja je sa usponima i padovima, trajala više od 65 godina.

Nije uspeo da joj vidi lice, jer je devojka brzo okrenula leđa. Dok je iz dnevne sobe odlazila u kuhinju, video je samo njenu figiru. Srednjeg rasta, suknja ispod kolena sa punijim listovima, struk tanji od njegovog ukusa, ali njena prirdno kovrdžava dugačka crna kosa razbacana preko uskih ramena mu je privukla posebu pažnju, kao i uspravan, kraljevski hod.

„Okreni galvu, okreni glavu“, govorio je sebi s prikovanim pogledmom na vrata koja je tiho zatvorila za sobom.

„Ko je ova devojka“, pitao je Vladislava i Katarinu, njene roditelje koji su se pre desetak godina iz sela preselili u Leskovac i kupili kuću sa ogromnim imanjem.

„Iz daleka došla kod komšija, pa svratila kod nas da nam pomogne, ma niko“,  odgovri Katarina, gazeći ispod stola svog tupavog supruga, koji je u komšiluku važio za lenjeg čoveka i velikog ciciju.

Lagala je, ali stasiti momak iz podradanskog sela, koji je sarađivao sa Jovanovićima, to nije mogao znati. Verovao im je jer ga ranije, što se posla tiče, nikada nisu ni slagali ni prevarili.

Kafa po meri

Pošto su složili papire, ostao je još pola sata da uz ćaskanje popiju kafu u moderno opremljenoj i udobonoj dnevnoj sobi. Miris kafe ispunjavao je celu kuću, a iz kuhinje se osećao prženi crni luk. Bilo je pre podne, spremao se ručak. Njemu je prijala kafa. Ovoga puta u kući Jovanovića poslužena je po njegovom ukusu – polugorka i jaka, kakvu je voleo.

„Kao da je ova devojka znala šta volim“, prolete mu kroz glavu, ali brzo prestade na misli na nju jer je do večeri, kada kreće autobus za selo, morao da završi još mnogo posla po leskovačkoj čaršiji.

Katarina je bila čuvena domaćica. Stroga prema ćerkama i blaga prema sinu koji se školovao u Zagrebu na „velikom fakultetu“. Retko je pokazivala svoje emocije kojih njen suprug, gotovo da nije ni imao. Dve od tri kćeri sa završenim osmoljetkama bile su zadužene za obrađivanje voća i povrća i voćnjaka na velikoj njivi iza kuće tokom cele nedelje. Katarina bi im se pridružila kada završi jutarnje obaveze, a Vladislav, koji je kao ratnik dobio skromnu državnu službu, bio je zadužen subotom za prodaju plodova na pijaci, na pijačnom danu u Leskovcu, i to je bila dodatna zarada za mnogoljudnu porodicu.

Kuća Katarine Jovanović bila je oniska, ali prostrana. Mirisala je na čisto jer je svoje kćeri naučila da svakoga dana glancaju nameštaj i ribaju podove, a kuća se krečila svakoga proleća iako su u njoj pušili samo povlašćeni gosti.

Njena mezimica, najstarija kći, bila je zadužena da izgleda lepo, kao i ostale gradske devojke, da veze i plete i da bude učiteljica svojim mlađim sestrama i to stroga, kakva je ostala do kraja života.

Prolazili su meseci i onaj momak što se posle završene srednje škole vratio da živi na selu i tako obraduje ostarele roditelje, svraćao bi redovno kod Jovanovića, nešto ga je teralo da se od one kafe pa nadalje u njihovoj kući grohotom smeje bez vidnog povoda, ali devojku koja je skuvala onu ukusnu kafu nije viđao.

Jednom prilikom prilazio je kući sa bočne strane tamo gde se prostirala velika njiva Jovanovića. Na polju kome se nije video kraj od ranog voća i povrća spazi tri osobe. Zastao je. Nisu mu pogled privukle tri mlade savijene devojke, već plodovi, veliki i sočni među zelenim lišćem.

„A moji su požuteli iako ih svaki dan zalivam“, prozbori sebi u bradu i taman kad je namervao da okrene glavu i pređe na drugu stranu ulice, jedna od one tri savijene osobe se uspravi i pogleda pravo u njega. Nije je odmah pepoznao. Nosila je maramu na glavi, ali mu se odnekud učini poznatom.

Zaljubljivanje

Zastade na trenutak i tada im se sretoše pogledi. Njegov uporan i pronicljiv s krupnim očima ispod velikih trepavice i šešira ispod kojeg je virila skoro žuta kosa. Nije voleo tu svoju boju kose. Tada kosa u boji nije bila u modi. Cenili su se „crnomanjasti“ momci s brkovima, a on nije imao ni crnu kosu ni brkove, ali nije ličio ni na seljaka.

Imao je 25 godina. Jedina muška glava u Dankovića. Njegove četiri sestre su se poudavale i sve, sem jedne, živele u Leskovcu i u Beogradu. Za njega kao da nije bilo devojke u selima pod planinom Radan. Ako se izuzme žuta kosa, a njegovo troje dece je kasnije žalilo što nije nasledilo tu boju, mladić je bio lep: Visok s velikim crnim krupnim očima u kojima se čitala duša, prav „kao puška“, zgodan, obrazovan, praveden, promišljen i uvek nasmejan. Najveću ukars bio je osmeh na licu sa biser belim zubima. I bio je dobra prilika za seoske devojke: Imanje veliko, štale pune bikova i krava, ovaca, svinja, koza i živine, njive velike, vinograd takođe, voćnjaci puni, vodenica u podnožju dugačkog placa, a kuća u centru sela prostrana i udobna, željna dečje graje.

Njegov zaštitni znak bio je šešir i u ormanu je imao čitavu kolekciju. Ne zna se tačno otkud ljubav prema šeširima, ali je njegov otac često govorio, moleći da ga makar za igranku skine, da je isti Aca Zumber.

No sve to bogatstvo nije stizao sam da obrađuje po povratku iz vojske, pa mu je majka stalno prigovarala što se ne ženi. Bilo je tu provodadžisanja i pokušaja da se momak zaljubi, jer je njegov odgovor uvek bio da se neće ženiti ako se ne zaljubi.

„Pa tebi ni jedna ne valja, svakoj nađeš manu kao da si pa ti neki lepotan. Pola od onoga što zaradiš ode ti na nadničare“, govorila mu je majka kako bi izazvala reakciju, ali nije vredelo. Mladić je terao po svome.

Onog momenta kada mu se sa tek uspravljenom devojkom susreo pogled u Leskovcu, znao je da će ona biti njegova žena.

Ponovo se vrati do njive, uđe u nju i kao omađijan pruža korake ka zbunjenoj devojci od nekih 19 godina, ne ispuštajući njeno lepo, znojno i umazano lice. Nosila je na glavi pamučnu belu maramu kako bi je štitila od sunca. Svoju dugu talasastu kosu, koja se nazirala, savila je u punđu.

Pepeljuga

“Sanjao sam je, sanjao sam je kad sam bio u vojsci. Baš ovakvu. Lepotica. Ko je ona?”, razmišlja brzo dok joj se približava.

Ova devojka milog lica i lepe građe bila je drugo dete, druga ćerka, neželjena jer su se roditelji nadali sinu, koji je došao na svet posle nje. Još kao devojčica, dok je bosonoga trčala po livadama s one strane Radana, maštala je o životu u gradu. Nije volela selo pošto je jedna dalja rođaka sa 7 godina odvela u Beograd gde je ostala mesec dana. Ta školovana i imućna rođaka nije imala dece, a jedino je nju volela od četvoro Jovanovićevih.

“Tebe ovde najviše muče. Spasiću te malo, vodim te u Beograd”, šapnu joj je na uvo jedne večeri. No, nije lako dobila Katarinin i Vladin pristanak. Ona starija ćerka nije umela da čuva goveda, a dvoje mlađih su bili mali za taj posao. Ipak, rođaku su poštovali, pa su na kraju popustili i ispratili dete sve ga popreko gledajući.

Tamo pod svetlostima velegrada kao da je postala neko drugi. Nije se čudila lepoti jer je negde gledala album fotografija srpske prestonice koja se u to vreme širila preko Save, ali je volela jutarnju vrevu, popodnevnu tišinu i večernje šetnje. Porodica u kojoj je provela mesec dana bila je sasvim različita od njene. Srdačni ljubazni, bez male dece, obukli su je u gradsku nošnju od glave do pete, učili je kako da govori pravilno, kupili joj lektire i naučili kako da savlada svoju kovrdžavu gustu crnu kosu, pletući joj kike različitih oblika.

Kada je iz autobusa sišla u svoje selo plakalo joj se.

“Da imam čime i da smem vratila bih se odmah nazad”, pomisli dete kojeg niko od porodice nije dočekao na stanici. Kofer pun poklona jedva je odvukla do kuće, tamo gde su je sačekali mrki pogledi. Majka isprazni kofer, okrećući ga naopačke, izabra najbolje komade garderobe i pruži starijoj ćerki.

“Nije to za tebe. Ti si prosta, ovo je za nju, za našu gospođicu”, reče osorno detetu sa suznim očima Katarina, ponižavajući je, onako kako će ostati pet, šest godina pre nego će sklopiti oči jer je ta njena druga kći bila u poziciji da joj kupi drva za ogrev, za da joj „tutne“ po 100 evra u nedra i da joj obnovi garderobu.

Autor priče

Uzalud je devojčica danima plakala krijući se u poljskom klozetu i potom krišom one njene haljine krala od sestre i skrivala ih po kutovima kuće. Na kraju je dobila i batine od Katarine, kojoj je Vladislav povlađivao.

“Ruke ti se pozlatile”, častio je ženu komplimentom, koju je, istini za volju, veoma uvažavao.

“Mi se znamo, videli smo se pre mesec dana. Koja si, čija si, odakle si?”, pitao je momak gledajući devojku pravo u lice.

“Ja sam odavde, tu”, pokaza na kuću Jvavanovića. “Vladislav i Katarina su moji roditilji, a ovo su naše radnice”, uspe da progovori devojka dok su joj obrazi rumenili a noge klecale.

Ona je njega, zapravo, odmah prepoznala. Dok bi sa njenim ocem raspravljao o poslu krila se iza zida i slušala krupan momkov glas, docnije bi gledala iza zavese kako odlazi preko cvetnog dvorišta i zatvara tešku kapiju. Upamtila mu je lice i žutu kosu, ali nije znala da je mnogo viši od nje i da ima krupne, lepe crne oči i osmeh koji planine ruši.

“Čovek iz mojih snova. Kad bi me hteo. Ma ne, i da hoće ja ga neću, seljak je, a ja sam iz sela pobegla”, prođe joj kroz glavu dok je stajala naspram momka i držala ruku iznad oči kako bi se zaklonila od sunca.

Rastali su se bez zbogom, svako sa svojim mislima. U kući Jovanovića je ušao oko 16 sati. Svi su bili na okupu, čak i student iz Zagreba, osim one devojke.

“A gde vam je Pepeljuga?”, bez uvoda pita Vladislava i Katarinu.

“Koja pepeljuga?”, pita umesto da odgovri majka koja se tog momenta nije setila na onu ćerku što od jutra okopava luk, šargarepu i drugo povrće u njivi iza.

“Pa ona što mi prošli put rekoste da nije vasa već da je gošća”, odgovro momak bez dlaka na jeziku.

“Aaaaa”, samo se to čulo iz Katarininih usta dok je starija kći besno izlazila iz kuće zalupivši vrata za sobom.

Ponudiše ga kafom bez odgovora, ali vispreni seljak je znao kako da se vrati na temu koja ga zanima. Pa kada pitaše hoće li kafu, reče da hoće pod uslovom da je skuva devojka iz čijih ruku je popio najlepšu kafu u njihovoj kući. Usledili su međusobni pogledi, mimike, pa onaj zadnji pokret glavom da se devojka pozove iz njive.

Ušla je na drugi ulaz pošto je umalo dobila batine od Vladislava, oprala se, preobukla i raspustila svoju raskošnu punđu niz leđa. Ponovo ista scena, ali ovoga puta devojka je gledala strancu pravo u oči kada mu je pružila poslužavnik s kafom.

“Sada možeš da se povučeš”, naredi joj Katarina, što ova nevoljno učini.

I tako se u dva srca i dva uma rodila ljubav koja se povećavala sa svakim novim viđenjem, a momak je sada učestao dolaske i kada posla nije bilo.

Jedno veče je ztražio dozvolu od Katarina i Vladislava da izvede devojku u grad, na sladoled, s obećanjem da će je vratiti pre osam sati. Zapravo je imao dve bioskopske karte u džepu. Pristali su nekako olako. Možda su negde u glavi presavil i rešili da udaju mlađu kako ne bi svojom lepotom smetala starijoj.

Našli su se pred bioskom u Domu JNA. Na reportoaru je bio čuveni film “Prohujalo s vihorom”, američka saga o ljubavi i ratu, koji je sa velikim zakašnjem stigao u Srbiju i tih meseci bio hit. Karte mu je kupio rođak nedelju dana ranije. Znao je da neće održati obećanje o dvočasvnom izlasku.

Kasnila je desetak minuta. Tri puta je izlazio i vraćao se u dugačak red. Izašao je i četvrti put zamolivši onog ispred sebe da mu sačuva mesto.

Dok je na trotoaru krivio glavu okrenut ulici iz koje bi trebalo doći, kolena su klecala od uzbuđenja. Ništa nije čuo oko sebe, ni buku, ni smeh ni mladi bračni par s devojčicom s plavim kikama, koja ga nesmotreno nagazi po izglancanoj cipeli.

“Neće doći, neće, nisam joj se dopao. Neće, ona je devojka iz grada, a ja seljak, šta ću joj”, letele su misli kroz glavu. Ovaj uvek gordi seljak oko koga se u velikoj porodici vrtelo sve oko njega, za desetak minuta izgubio je i samopouzdanje i samopoštovanje.

I kada je ono došlo do dna, pojavila se ona. Lepotica. Hodala je polako uzdugnute glave uspravnih leđa, u plavo beloj haljini sa širokim kaišem koji joj je još više isticao tanak struk i koju je za tu priluku pozajmila od drugarice, sa cipelama na štiklama i sa crvenim karminom na usnama.

Njena crna divlja kovrdžava kosa bila je sada drugačija, u loknama koje su se spuštale ukroćene niz leđa, a usko devojčino čelo krasile su on sitniji i šnalama podignuti uvojci. Ispod očiju crnih kao gar, obrazi prirodno rumeni. U rukama je nosila malu crnu tašnu, koju će dugo, dugo nositi jer je to bila njena svojina, poklon one rođake iz Beograda koja je, znajući za događaj od ranije, zapretila Katarini da joj ne oduzima ništa što joj poklanja.

Gledao je u nju sa otvorenim ustima. Kao u Pepeljugu na balu.

“Stigla si kraljice moja”, nasmeja se i pruži joj ruku koja ona s oklevanjem prihvati. Njihove ruke se skoro zalepiše od vlage, izazvane tremom.

“Izvini, imala sam posla”, reče kratko skrivaju svoj od njegovog užarenog pogleda.

I imala je je posao jer ju je Katarina ceo dan držala u njivi iza kuće. Ni na ručak je nije pozvala, a kasnije nije stigla ni da prezalogaji od uzbuđenja. Bio je to njen prvi sastanak s momkom iako je imala brojne udvarače.

“Idemo, da ne zakasnimo”, reče mladić kratko i pokuša da je uhvati za mišicu, ali se ona otrgnu. Stajali su redu ćuteći, svako zadubljen u svojim mislima.

“Šta ću ako pokuša da me drži za ruku ili, ne daj bože da me poljubi. Maa, ošamariću ga i izaći”, razmišlajla je.

Nije je ni dodirnuo, ali je sve vreme više gledao u njen lep profil nego u film.

Po izlasku iz bioskopa zamoli je da prošetaju. Pristade i posle kratke šetnje uđoše u prvu poslastičaru. On naruči sladoled i okrenu se prema njoj.

“Ja sam momak za ženidbu, ti devojka za udaju. Hoćeš li da mi budež žena?”, izgovori rečenicu koju je vežabao mesec dana.

Devetnaestogdišnjakinji ispade od šoka već poslužne sladoled iz ruku, raspršta se po podu. Navikla da čisti, otrča do šanka i zatraži krpu.

“Ne gospođice ja ću očistiti”, reče joj ovaj i malo kasnije donese drugi sladoled, “Kuća časti reče”, takođe mlad čovek koji je verovatno shvatio situaciju jer su tek tri stola bila zauzeta.

Za stolom dvoje tišina je parala. Gledali su preko izloga.

“Izvini. Bio sam nepromišljen. Isuviše se malo znamo, ali, znaš, zaljubio sam se u tebe na prvi pogled. Sada vidim da ne delimo ista osećanja”, razbi tišinu mladić, skrušeno govoreći.

Ćutala je i dalje zadubljena u nešto preko izloga.

Ućuta i on i kada posle nekoliko minuta pozva prodavca da plati, ona okrenu glavu prema njemu.

“Sviđaš se i ti meni, mnogo. Ali, ja neću iz grada u selo, ne volim selo”, reče.

“Pa ti i u gradu živiš kao u selu, ceo dan si u njivi”, odgovori joj.

“Da, ali u selu nema bioskopa, nema svetla nema štikle ni haljine, tamo bi i danju i noću radila. Selo nikada nisam volela”, odgovori ovoga puta bez crvenila na licu.

Njemu se učini kao da se pogađa.

“Bože, teška je, neće mi biti lako sa njom. Menjam taktiku”, prolete mu kroz glavu jer ko zna, pomisli, kada će ugrabiti drugu priliku.

“Da li bi se udala za mene kada bi napravio kuću u Leskovcu i preselio se?”, pita je i uhvati je za brada kako bi je naterao da ne skreće pogled.

“Javi se kad to učiniš, ja ću te čakati”, reče, uze tašnu u ruke i ustade.

Izašli su ćutke i ćuteći je otpratio do kuće, desetak minuta hoda od poslastičarnice.

“Da se pozdravimo”, pitao je pre nego što će joj pomoći da otvoriti tešku kapiju i uđe u veliko dvorište iz koga se širio opojni miris cveća.

Pruži mu ruku, a on je zadrža u svojim ogromnim šakama. Pod svetlom slabe ulične sijalice delovala mu još lepša, kao da je imala oreol oko one lepe glave sa gustom crnom kosom.

“Čekaj me, ako se udaš za drugog umreću”, reče joj.

“Čekaću te, ali ti ne kasni mnogo, udaće me jer ne žele da čuvaju u kući baba-devojke”, odgovori mu, istrže ruku iz njegove i ulete u dvorište.

Pobegulja

Cele nedelje iza toga kosio je travu po velikim i strmim planinskim livadama. Doručak, ručak i večere koje mu je stara majka donosila, a rodila ga je sa 45 godina, pojeli bi psi koji su mu pravili društvo. Nije izlazio na igranke, nije ni sa kim razgovarao, pa ni sestrom i zetom koji su, čuvši za njegove ljubavne jade, došli iz Leskovca na nedelju dana. Apatija je smenjivala tugu, tuga – suze. Jer, znao je da ne može ispuniti dato obećanje.

Prošao je mesec a on se nije pojavio u kuću Jovanovića. Bojao se susreta. Majci i ocu nije smeo da ispriča za obećanje o preseljenju u grad, a i sam nije želeo. Njegov san je bio da mu deca rastu na selu, da ima naslednika koji će uvećati imanje i napraviti modernu kući s kupatilom. Svi njegovi planovi bili su vezani za tu sivu zemlju koja nije rađala velike količine žita, ali od koje se živelo komotno.

Za to vreme devojka u gradu nije prestala da misli na njega i njegovu žutu kosu, bele zube i smiren, a dubok glas. Sestre su se šalile s njom.

“Nema ga onaj tvoj, ostavio te”, govorila je mlađa, dobrica koja je bila skoro neprimetna u kući.

Ćutala je. I inače nije pričala mnogo. Naučena je da ćuti i da radi bez glasa, bez otpora, da priguši srdžbu i bes, pa i onda kada je jednom čula komšinicu kako prekoreva Katarinu što se prema svojoj srednjoj ćerki odnosi kao maćeha. Osećala je još od malena da je neželjeno dete ali se vremenom svikla na tu činjenicu. Nije volela ni ona svoje egoistične roditelje, ali je glumila poštovanje. A sada se pojavio neko za koga je bila – kraljica, pojavio se gospodin baš onakav o kakvom je maštala. No, imao je jednu manu, živeo je u selu.

Bila je ona, ipak, pronicljiva devojka koja je često morala da krije svoju pamet jer u kući niko nije smeo da bude pametniji od Katarine i najstarije kćeri.

Prođe  drugu mesec i on se opet ne pojavi.

“Gde li je ona budala ne mogu više ove papire da secam svaki dan sa sobom”, promrlja jedne večeri Vladislav, misleći upravo na momka iz podradanskog sela.

U dnvenoj sobi zavlada muk i svi okrenuše glavu prema njoj. Devojka pocrveni i polako ode u sobu koju je delila sa mlađom sestrom.

Nije palila sijalicu. Ostade u mraku s teškim mislima.

“Nema on novca da napravi kuću, novac se ne bere na drvetu. Nema od moje udaje ništa”, ponavljala je sebi sve vreme, sada sasvim sigurna da se zaljubila do ušiju.

15 dana kasnije stigao je momkov izaslanik. Došao je uveče po papire kada su svi bili za stolom. Vladislav ga je znao jer je momak već bio jednom sa onim momkom u njihovoj kući. Dok su razvrstavali papire, ovaj devojci tutnu u ruku mali papirić. Bila je to poruka momka.

“Dođi na sabor u tvoje rodno selo, biću tamo”, pisalo je a ispod te jedne rečenice njegov potpis. Imao je lep rukopis.

Zagrli pismo, poljubi ga i odmah poče da smišlja plan za odlazak gde su, inače, svi često odlazili kod strine koja je gore ostala da živi. Nije bilo potrebe za planom jer već sutradan za ručkom Katarina reče devojkama da se spreme jer idu sa njom na sabor i da pomognu strini da sakupi letinu.

Noć pre polaska provela je budna s leptirićima u stomaku.

“Videću ga, videću ga, igraćemo u kolu, videćemo se”, ponavljala je u sebi kao papagaj.

I osvanula je Velika Gospojina, seoska slava sa saborom na kome se okupljalo i mlado i strao iz celog kraja. Kao i sestre i ona je ponela zavežljaj sa garderobom, kao i one celo jutro se kinđurila, ali sestre nisu znale da će i on doći na sabor.

Već je bio tamo i gledao u pravcu kuće iz kojeg su trebale da dođu. Kada ih je spazio umešao se u gomilu, ali ih nije ispuštao iz vida.

Imao je plan.

Ona ga nije primetila. Pola sata je uzaludno obilazila masu. Sada se noj, kao njemu pre tri, četiri meseca stvori čvor od tuge u želucu. Izdvoji se i ode do potoka. Tu je odrasla, svaki kamen je poznavala. Izu cipele i u uđe u hladnu ranojesenju vodu s podignutom raskošnom suknjom od cica, koju je sama sašila. Nasred reke, držeći krajeve suknje iznad belih lepih kolena, zaplaka, pa plač pređe u ridanje.

Odjednom oseti nečiju ruku oko struka. Prišao joj je s leđa. Pokušavala je da se okrene, ali joj nije dozvoljavao. Ispusti krajeve suknje iz ruke, cimnu telo, okenu su i ugleda njegovo nasmejano lice. Stajao je pred njom u vodi do pola listova.  Zadrhta, a suze odjednom usahoše, jer je znala da on zna da plače zbog njega.

Podignu je iz vode i iznese na obalu ne ispuštajući je iz naručja sve do povećeg ravnog kamena oblivenog suncem. Izu joj cipele i čarape. Nije su bunila. Ćutala je dok joj je srce lupalo u grudima.

I on je na suncu sušio svoje čarape i cipele. Tako su ostali više od sata nežno se gledajući. Njeno lice, sada u obliku srca, bilo je spremno na sve.

“Da se obujemo, zakasnićemo”, reče muškarac.

“Gde ćemo da zakasnimo, ostani još malo”, odgovori, čudeči se svojoj hrabrosti.

“Čeka nas moja majka, moj tac, moje sestre. I ne brini, živećeš u gradu to ti ja obećavam”.

“Znači udajem se, hoće me”, pomsili dok su ptice pevale u njoj.

Išli su pešice. Trebalo je preći 20 kilometara do momkove kuće. Usput je morala u kukruz na pišanje, ali kako se dugo zardržala, momak se uplaši da se nije predomislila i pobegla. Taj strah pamtio je celog života i u šali prepričavao svojoj deci pred kojom je svoju već prosedu kraljicu ljubio ne stideći se.

*

Posle deset meseci rodila im se prva kći. Namučila je sada dvadesetogodišnju ženu, koja je trudnoću provela okružena pažnjom i ljubavi kakvu do tada nikada nije osetila.

“U žesnko”, reče svekrva i napravi pokret nogom kao da će šutnuti bebu koju je mlada majka već ljubila.

“Nemoj babo, ona će da te dočuva”, reče joj babica sa istim imenom, znajući da se u toj kući rađaju najpre nekoliko ženska pa tek po jedno muško dete.

Dve godine kasnije, rodilo se drugo dete, opet žensko. Ono prvo su čuvali jer je deda Josim , invalid iz Prvog rata, uspevao da natera svoju ženu da zavoli mirnu bebu kojoj je prva reč bila – baba. Ali drugo žensko dete ta baba je teško preživela.

Otac dve ćerke je glumio. “Nek su žive i zdrave, biće još dece, ma nek mi je srećna moja kraljica”, tako je glasno govorio, a u sebi se izjedao od muke jer su svi njegovi drugovi imali sinove.

Posle dve godine rodilo se muško. Prerano, u osmom mesecu. Odmah su se sjatile nadrilekarke. Spavaća soba se zatamnila, i u nju se izlazilo i ulazilo sa nekim melemima. Dva dana kasnije otac nesuđenog sina i njegov otac napravili su mali sanduk, smestili mrtvu bebu u njega i odneli ga van dvorišta. Kada su posle pola vratili obojica su plakala.

Dogovorili su se da ne forsiraju trudnoće. On se brinuo za zdravlje svoje krhke supruge koja je između dve trudnoću rame uz rame s njim radila na njivama. Zaboravila je da ne voli selo. Onako milu i tihu prihvatile su je komšije kao da se tu rodila. Svekrva, koja će se kasnije pokazati kao zla svekrva, je tih prvih godina spremala samo ono što njena lepa snaha voli, svekar joj se obraćao sa – kćeri, a suprug, on je postao papučar, kako ga je brat od strica zvao.

Zapravo, ugađao je svojoj dragoj. Kad god bi poželela vodio bi je u Leskovac i s njom ostajao po nekoliko dana. Posle rođenja drugog deteta proveli su u gradu nedelju dana tragajući za pogodnim placem gde bi za početak podigli malu, a potom veliku kuću. Nisu našli, ali nadu nisu gubili jer je i pre ženidbe imao ušteđen novac, a kapital je uvećao posle nekoliko rodnih godina.

No, planovi ne idu uvek željenom stazom. Četiri uzastopne sušne i nerodne godine pojele su ušteđevinu, pa skoro ispraznile štalu od bikova, prepolovilo se i stado ovaca, a sve koze su prodate.

I uvek je nedostajalo novca.

“Sinko, šta radiš ti s novcem. Ja sam mislio da ćeš biti bolji domaćin?”, prekori ga jedne večeri otac kome je sin bio i nada i uzdanica.

“Tato, nije samo kod nas kriza, vidiš da komšije beže iz sela, udarila glad, sirotinja”, odgovori.

Ona je u tim gladnim godinama izgubila nadu da će se vratiti u grad, ne znajući, zapravo, da će najveći deo svog života provesti u gradu, ali daleko do svoje dece.

Njegov deda se iz Crne Trave sa celim selom doselio u selo ispod Radan planine. Bio je poljoprivrednik i zidar, kao i njegov otac. Crnotravcima je građevinarstvo u krvi. Čim se rodi muško dete, govorilo su među potomcima doseljenika, u ruku mu se stavi mistrija.

Najpre je obavio razgovor sa svojom suprugom koje su pet godina života na selu, rad u njihivi po sucu i kišu, noćno bdenje nad decom, ogrubele kožu, ali lepota nije išezla.

“U Beogradu, u Kongrapu, traže zidare. Da odem na godinu dana i zaradim novac. Moramo da izađemo iz ove krize?”, pitao je dok su ležali otvorenih očiju, slušajući ravnomerno disanje svojih devojčica.

“A šta ću ja bez tebe?”, pitala je.

“Ne znam, radi samo baštu, da ima krompir, pasulj, parika i pradajz, za ostalo ću slati pare”, odgovori.

Nije ništa kazala. Okenula je leđa, a kada je osetila da se on uspavao, dugo je plakala bez glasa.

I doša je taj dan. Ujutru rano ga je ispratila do autobusa sa alatom u rukama. Pre nego će stići do stanice zastao je, snažno je privukao sebi, poljubio je i rekao: Nemoj da plačeš, nemoj da tuguješ, izvući ću te iz ove bede. Hoću, obećao sam”.

No, posle njegovog odlaska, ona se više nije smejala. Radila je mahinalno. Doduše, on je otišao sredinom decembra kada se letina uskladištila, a njoj je ostalo da se brine o preostaloj stoci i živini.

Išla je po dvorištu kao avet. Odbijala je da jede, a svekrva bi je zaticala kako iza ambara plače svake večeri pre spavanja. Usledile bi lekcije i molbe, ali ništa nije pomagalo.

“Imaš decu, posveti se njima, zar ne vidiš da vole više mene nego tebe, aman, nisi jedina žena kojoj je muž otišao na pečalbu“, govorila bi, nabrajajući imena muških glava iz komšiluka.

I zaista, tih godina selo se praznilo od starijih muškaraca. Svi su negde, od Niša do Novog Sada, radili na građevinama i uspevali da u letnjoj sezoni ugrabe po dve tri nedelje. No u drugim kućama bi ostajalo bar po jedno muško, u njihovoj samo ostareli deda koji osim saveta nije mogao da radi ništa zbog bolesne noge.

***

Mesec dana posle očevog odlaska majka saopšti svekrvi da je trudna i samo što ne zaplaka. “I ovo me snađe”, reče s besom u glasu.

No, baba se obradova, pa otrča u drugu sobu u čuh je kako saopšatava dedi: Imaćemo još jedno unuče. Biće muško da znaš, osećam.

“Ja, luda žene, pa nek bude kakvo hoće, nek se deca rađaju. Nek je sa srećom”, reče deda i zapali lulu.

Retko je deda pušio, samo kada je srećan. I tada bi i popio čašici ljute šljivovice, a toga je u Dankovića bilo napretek.

“Ćerko”, pozva moju majku, “daj der napravi po jednu kavu i meni sipaj jednu rakiju i dođi da se ogreješ, što sediš u hladnoj sobi”, pozva moju milu majku, čiju sam tugu, sa šest nepunih godina osećala celim svojim bićem.

I učini tako. Okupismo se i oko bakine pite sa kiselim kupusom, sestra i ja popismo po šolju toplog mleka, pa odosmo na spavanje.

Nedelju dan kasnije na vratima ugledasmo oca u teget, novoj debeloj vidjakni. Nosio je mali kofer u ruci i odmah na vrata pokazao svoje bele zube.

Sestra i ja prve dotrčasmo do njega. Zagrli nas, pa nas obe podignu u vazduh i poljubi nas, sve vreme gledajući u našu majku. Čekala je da joj priđe s očima punim suzama. Najpre je pomilova po kosi, čvrsto zategnutoj u nekoj iskrivlejnoj punđi, a onda je zagrli. Nije izdžao, zaplakao je. Baba i deda su ćutali, a u jednom momenti vidoh babu kako se začuđeno krsti.

Moja baba nikada do kraja nije shvatila tu veliku ljubav. Ona se udala iz nužde, po amanetu svog supruga koji je dedi umro u rukama na frontu. Dedu je poštovala, ali se ne sećam lepih reči među njima. Znalo se, njegova je i prva i poslednja.

Sutradan je otac od ranog jutra završavao poslove po dvorištu koje majka nije mogla, a predveče sam ih u prvom sumraku videla kako dole u dnu dvorišta sede zagrljeni na drvenoj klupi. Videla sam i kako se ljube nekako čudno. Da tu vrstu poljupca prvi put sam videla kod svojih roditelja.

Posle tri dana vratio se nazad. Razgovor je tekao otprlike tako da se ne vraća dok ne dođe termin porođaja kako bi zaradio novac jer su plate bile velike, a on je vikedom radio i van firme. Išlo mu je, govorio je, dobro.

Majka je pristala jer drugog izlaza nije bilo.

Vreme je prolazilo, stomak se majci već primećivao, ali ona je redovno obavljala svoje poslove. Postala je prava seljanka. Te zime prvi put je stavila maramu na glavu, onakve kakve su odvajkada nosile žene na selu i tako sakrila svoju lepu kosu, koju sam viđala samo uveče pre spavanja. Iako ni posle dva porođaja nije poremetila svoju vitku liniju, gradske haljine su čučale negde na dnu ormana u spavaćoj sobi, obuća koju je ponela iz Leskovca se iskrivila od stajanja, pa je kao i ostale nosila vezene suknje, bluze tamnih boja. Uprosečila se, utopila u sredinu.

Negde u martu punom snega, moj deda je se razboleo. Po ciči zimi majka je sa bebom u stomaku gotovo trčala do susednog sela da dovede lekara. I dovela je. Deda je imao upalu pluća. Špricali su ga i ostavili brdo lekova. No oporavak se nije naslućivao.

Buncao bi često, verovatno od jake temperature. Baba se nije odvaja od njega.

“Dedo, ajde diži se, imaćemo unuče, ajde ne izležavaj se”, govorila jednog sumornog dana pokušavajući da promeni mokar jastuk.

“E, babo, nemamo mi sreću, opet će da bude žensko”, odgovori deda, a meni se u želucu zabode strela.

Tada pred umirućim dedom, koji me uvek mazio po glavi i koga sam neizmerno volela, prvi put sam shvatila da za seljake iz Crne Trave žensko dete nema vrednost. I taj osećaj me pratio dugo, dok ja nisam dobila dve ćerke i shvatila da su suvo zlato.

Deda je umro uz reči “juris”, verovatno u bunulu misleći da je u nekoj bici.

Sahranili smo ga jedan dan, a otac i teka iz Beogarda stigli su sutradan uveče.

Majka se porodila u jesen. Rodila je zdravu mušku bebu. Odrastao je na mojim i sestrinim rukama. Bio je naš centar sveta, ali, začudo, tada u tim godinama, nisam osetila da nas baba, a ni roditelji dele, da je brat privilegovan. To ćemo osetiti mnogo godina kasnije.

Otac se vratio iz Beograda i sa zarađenim novcem obnovio domaćinstvo, ali ono nikada više nije bilo bogato kao kada se oženio. Tih godina, kada sam bila u petom osnovne, selo se naglo praznilo i od dece. Selile su se cele porodice. Tih godina Nemačka je otvorila svoja vrata za gasterbajtere i otac je otišao u Nemačku da za godinu dve zaradi novac, kupi kuću u gradu i konačno svojoj supruzi, kako je sada sve češće zvao, ispuni davno dato obećanje.

Ja sam otišla u grad i živela sam kod Katarine i Vladislava, a na instiranje roditelja.

“Brzo ću ja iz Nemačke i nećeš tamo ostati dugo”, govorio mi je otac.

Ja u Leskovcu, on u Nemačkoj, a majka je ostala u selu sa babom, mlađom sestrom i bratom. Kada bi dolazila na raspuste primećivala sam kako se menja raspoloženje moje majke. Više se nije smejala iako sada nije morala mnogo da radi jer je otac redovno slao novac.

Dolazio bi početkom zime i odlazio početkom proleća. Tako je tada bilo. Još u ruševinama, Nemačka je poštovala radnike iz Jugoslavije pa su ih gazde ispraćale na želeničke stanice moleći ih da se vrate sa prvim vesnicima proleća.

Na jednom zimskom raspustu prvi put sam čula svađu svojih roditelja. Moja majka se žalila na svekrvu, na seljački život, na samoću, na mnogo posla i na kraju pomenula njegovu laž izrečenu onoga dana kada ju je, praktično, zaprosio.

“Sada imaš novac, zašto ne kupiš plac i ne napraviš kuću u Leskovcu? Svi odoše, selo se isprazni, nemam s kime ni kafu da popijem”, prekorevala ga povšenim tonom.

Otac je govorio tiho i jedva sam razumela o čemu. Ličilo je na pravdanje i na nova obećanja, a onda je povisio ton. Ne sećam zbog čega se ljutio konketno, ali sam shvatila da je bila ljubomora u pitanju jer sam čula majčin odgovor: “Upoznao si me kao gradsku devojku i u takvu se zaljubio, a pretvorio si me u seljanku pa ti i ovakva smetam. Hoćeš li veo da stavim preko glave?”.

Majka moja bila je najlepša žena njenih godina u selu i ostala je lepa sve do svoje smrti. Očev pravi hod i žuta kosa se nisu menjali tokom godina, a on je i u pedesetim ličio na momka, pa mi se i tada i danas činilo da je njegova ljubomora bila bez osnova.

“Gde ima ljubvai ima i ljubomore, ali ne one patološke”, reći će mi majka mnogo godina kasnije kada sam i ja već bila udata.

Već narednog leta kupljen je plac u Leskovcu i kuća se zidala. Potrajalo je to dve godine i kada je sve sređeno majka se sa dvoje dece i sa babom preselila u grad. No njen život u Leskovcu potrjao je kratko, samo nekoliko meseci. Zahtevala je da ide u Nemačku, da bude sa ocem. Otac se dugo opirao zbog stare majke.

“A ko će moju majku da čuva?”, pitao je.

“Da li je to ljubav o kojoj je selo brujalo, počela da splašnjava pa sada majku stavlja u prvi plan umesto ženu?”, pitala sam u sebi.

Prilikom jedne takve rasprave, upala sma u razgovor.

“Ja ću je čuvati, ostavite je meni”.

I ostavili su je. Otišli su zajedno. Sreća na majčinom licu bila je veća od tuge što nas ostavlja same. Plakala je i davala nam savete, ali mi smo više od nje plakali, posebno brat koji je tada imao 13 godina. Našu tugu smenila je radost kada su prvi put stigli sa punim koferima garderobe i u Leskovcu ispunili svaku želju. Punili su nam džepove parama, pa smo se u društvu pomalo pravili važni.

“Prodali smo ljubav za pare”, prokomentarisa jednom moja sestra, a njene reči mi presekoše želudac.

Nije bila u pravu. Uvek sam čeznula za ocem, najviše za njim, ali i za majkom. Nisam imala rame za plakanje, nisam imala kome da se požalim kada padnem na ispitu ili kada moje dete noću plače, a ja kao mlada majka ne znam kako da ga umirim.

***

Tamo u tuđini s dve dobre plate, stvorili su svoje gnezdo kakvim su ga oduvek sanjali. Ona je imala 46, a on 52 godine. Još mladi ljudi još u punoj snazi.

Kada su posle godinu dana došli u svoju kuću u Leskovac svojim automobilom, ukućani nisu mogli da poznaju ženu iz grada koja se udala za seljaka.

Njena deca su pred sobom gledala neku novu osobu. Nestala je ona dugačka crna kosu. Umesto nje nosla je kratku i moderno ošišanu kosu, laganu haljinu bež boje kakve se viđaju samo po časopisima, iste boje kao šešir njenog muža.

Smejla se na drugačiji način, kašiku i viljišku držala je drugačije. Za godinu dana transformisala se od zamazane seljanke do dame. Njem muž joj se ponovo obraćao sa- kraljice.

Bili su galantni prema svojoj deci. Svako je dobijao ono što je hteo, kuću su napunili modenim nameštajem, ostavili brdo novca pre nego što bi otišli.

Dolazili bi dva puta godišnje, a odonsi sa decom bili su sve hladniji jer su se gubile zajedničke teme, mada to nisu, činilo se, primećivala ni deca ni roditelji.  Jedino su muškom potomku poklanjali malo veću pažnju.

Tamo u malom nemačkom gradu imali su veliko društvo. Još nije mirisalo na rat, pa su njihovi prijatelji bili i Hrvati i Muslimani i Slovenci, a pošto su dobro savladali nemački družili su se i sa Nemcima. Godšnje balove nisu propuštali, nedeljni izleti su bili obavezni, a nedeljom obavezno večera u restoranu.

On je imao veliku platu jer je radio u ekonomski dobrostojećoj građevinskoj firmi gde je predvodio grupu od 100 radnika. Posle svakog uspešno završenog posla “stari gazada”, kako su ga zvali, pozivao ih je na večeru ili ručak.

“Da me nisi doveo ovde tamo bi još motikom okopavala kukruz”, reče mu jedno veče dok su šetali glavnom, trgovačkom ulicom punom sveta.

“Jesam li održao obećanje kraljice moja?”, pitao je stiskajući njenu u svojoj ruci.

“I više od toga, ali sam se mnogo namučila”, odgovori i nasloni glavu na njegovo rame.

“Da li ti je žao što ne živimo u Leskovcu?”, ponvo je pita nežno joj dodirujući obraze.

“Ne, nije. Važno mi je da smo deci napravuili krov nad glavom i da ne oskudevaju ni u čemu”, reče pa zastade.

“Majka ti je bolesna, javila mi najstarija ćerka. Trebalo bi da odeš makar na vikend da je vidiš”.

I tu se završi njihova večernja idila. Već sutradan se spakovao i došao u Leskovac. Zatekao je šlogiranu majku nad kojom je bdila najstarija njegova ćerka. Posedeo je nekoliko dana, sam negovao majku da bi tereta bar malo oslobodio kćer, i vratio se nazad, a majku ostavio deci, moleći da je paze jer joj pomoći nema.

“Sada nije kao što je bilo. Ako se zadržim duže izgubići posao”, objšanjavao je zbunjenoj starijoj ćerki, koja je, zapravo, ceo teret preuzela na sebe.

Šest meseci kasnije umrla je njegova majka bez njega, sve gledajuću u vrata, valjda je očekivala svog sina. Nije mogao da stigne na vreme, kao i za svog oca. Sahranejna je bez njega, a on je stigao sa suprugom dan kasnije, legao preko groba i plakao kao malo dete.

Godine blagostanja su brzo prošle. I Nemačku je zhavatila ekonomska kriza. Svoje niskoakumulativne fabrike, poput tekstilnih, u kojoj je radila ona, preselili su u Tursku. Ona je upravo radila u jednoj takvoj fabrici, a kasnije tavorila od jedne do druge firme, ni nikada više nije imala platu od 4.000 maraka.

Tavorila je i očeva firma. Manje se gradilo. Stari gazda je umro, a mlađi se nije snašao u novonastalim uslovima. I u toj krizi, on je svoju decu pozivao u goste, stariju nekoliko puta jer je radila, mlađa je tri meseca bila u Nemačkoj, tri u Leskovcu, odlazio je i sin kada je odslužio vojsku.

Dočekali si u unuke, tri devojčice, ali se ovoga puta nisu jedili kao za njihove. Kasnije se rodilo i muško, koje će naslediti imovinu, mislili su.

Oca su sa 58 godina poslali na tržište rada a sa 60 u penziju. Maka je radila još par godina pa je i ona stekla skromnu penziju. Njihova deca, željna njihove ljubavi su se ponadala da će se skoro vratiti nazad ali se to nije desilo.

“Ovde nam je lepo. Sami smo, mirno je, uživamo, šetamo, tamo bi brzo propali” isto su govorili oboje.

Došli su kada je ona imala bezmalo 85 godina. Skoro silom, skoro na prevaru. On je bio prav i snažan kao mladić, samo mu se po upalim izboranim očima videla starost. Bio je senilan i samo se na trenutak vraćao u realnost pa ti se činilo da glumi senilnost. Ona sa lepo izboranim licem, deblja nego ikada pre, ali čista i lucidna.

***

Nisam ih videla 18 godina, ili bolje reći za tih 18 godina videla sam oca samo na 10 minuta. Zagrllili smo se i plakali. Nisam mogla da se odvojim od njegovog mirisa, onog kojeg sam ponela iz ranog detinjstva, a otac sem kolonjske vode nije upotrebljavao ništa drugo.

Tada dok sam ga grlila, a drugi pokuašvali da nas odvoje, znala sam da je to moj oprošataj s njim, duhovni. I tada sam nekoliko godna pre nogo će otići na onaj drugi, možda lepši svet, osetila početak njegove senilnosti.

Dbvadestak dana po dolasku u Leskovac on je misleći da ide ka Nemačkoj, ka civilizaciji, istrčao iz kuće i u nekom žbunju preko padine se sav polomio. Urmo je 17 dana kasnije. Pored njega je bila moja majka gledajući ga suznim očima, ja, moja sestra koja je došla iz Holandije samo da ga vidi, i moj bart.

Bio je srećan tog dana.

“Tako, uvek tako da se volite i da mi kraljicu čuvate”, bile su to poslednje njegove reči. Posle toga se uspavao. Verovali smo na kratko. Ne, bio je to san koji ga je posle dva dana odveo u smrt. Umro je u snu, bez bolova i bez muka.

Moju majku sam ja dovela kod mene da je čuvam, da upijam njen miris da je se nagledam.

“Stra a lepa žena”, reče mi moja draga koleginica kada je upoznala.

Da, ostala je i u starosti lepa, ali poslednje mesece provela je tugujući za ocem. I ona se četri meseci kasnije uspavala i nije se probudila. Nije htala da živi bez njega.

Iako rastanke nisu voleli, umrli su na različitim mestima, i ne u svojoj kući u Leskovcu i ne u istom krevetu  i ne na istom velikom jastuku kojeg su celog života delili. Nisu hteli ni dva jastuka da ih odvajaju.

Slavka i Živojin Danković počivaju danas na groblju u selu Ivanje ispod Radan planine i njihove humke su još sveže. Ona je pristala davno da tu bude sahranjena iako nikada nieje volela selo. “Važno mi je da i mrtva budem pored njega”, rekala mi je davno pre nego što će sklopiti oči. Umrla je 10 dana posle 85.rođendana, u jeku korone, mada nije umrla od nje.

 

Posvećeno mojoj deci, unukama i unicima

Pratite JuGmedia portal na društvenim mrežama Facebook, Instagram i Twitter!
Budite uvek u toku dešavanja!

Pre slanja komentara molimo Vas da pročitate sledeća pravila:
Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije portala juGmedia. Komentari koji sadrže psovke, uvredljive, vulgarne, preteće, rasističke ili šovinističke poruke neće biti objavljeni. Molimo čitaoce portala juGmedia da se prilikom pisanja komentara pridržavaju pravopisnih pravila. Takođe je zabranjeno lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni. Redakcija ima pravo da ne odobri komentare koji su uvredljivi, koji pozivaju na rasnu i etničku mržnju i ne doprinose normalnoj komunikaciji između čitalaca ovog portala.

3 komentara

  • Zaista volim ovaj tip price. E sad posto mislim da je u pitanju pluskvanperfekat ne uklapa mi se.
    šest godina pre nego će sklopiti oči jer je ta njena druga kći bila u poziciji da joj kupi drva za ogrev, za da joj „tutne“ po 100 evra u nedra i da joj obnovi garderobu.
    Ili ja negde gresim, kad su u pitanju 100 evra.
    U svakom slucaju Ivanje je opet odusevilo.

    0
    0

  • Hvala ti, teto.🥹💗

    0
    0

vaš komentar