Migranti iz Hana prebačeni u prihvatne centre Preševo, Bosilegrad, Vranje…

FOTO: S. Tasić

Između 120 i 140 migranata iz Pakistana, Avganistana i Sirije, koji su pre nekoliko dana izbačeni iz voza kod Vladičinog Hana, prebačeni su u prihvatne centre, najviše na jugu Srbije, potvrđeno je danas juGmedii u Komesarijatu za izbeglice i migracije Republike Srbije u Beogradu.

„Najveći broj, njih 60, smešteno je u prihvatnom centru u Preševu, zatim u Bosilegradu, a preostali broj u centrima u Vranju i Sjenici”, kazao je jedan od predstavnika Komesarijata.

On je istakao da su migranti na taj način dobili krov nad glavom sa grejanjem, hranom, medicinskom zaštitom, odećom i obućom.

Kako je juGmedia ranije pisala, reč je uglavnom o migrantima muškarcima iz voza koji je saobraćao na relaciji Vranjska Banja – Niš.

Pre slanja komentara molimo Vas da pročitate sledeća pravila:
Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije portala juGmedia. Komentari koji sadrže psovke, uvredljive, vulgarne, preteće, rasističke ili šovinističke poruke neće biti objavljeni. Molimo čitaoce portala juGmedia da se prilikom pisanja komentara pridržavaju pravopisnih pravila. Takođe je zabranjeno lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni. Redakcija ima pravo da ne odobri komentare koji su uvredljivi, koji pozivaju na rasnu i etničku mržnju i ne doprinose normalnoj komunikaciji između čitalaca ovog portala.

16 komentara

  • Rasprava na prvoj objavi ali sve jedno,terajte te zlikovce hitno iz Srbije nazad odakle se dovukli ili ce stvarno biti velikog nereda,oni me vise nerviraju i od trolova i od botova.Pa gospodo vladajuci evo vam upozorenja udomite li ove a i postojece ili zadrzite u Srbiji,NAJEBACETE i to mnogo gadno.Ako se slazemo svi oko necega onda su to ovi koz.j.ebi koje silom naseljavaju u Evropu a i kod nas.Ubice nam ne trebaju a i svemu dodje kraj pa i tridesetogodisnjoj vladavini.

  • Redakcijo, ne vidim da ste negde objavili izmenu olitike komentarisanja. Ovo što veċ danima čitam izaziva kod mene veliku mučninu, zbunjenost i ogorčenost. Jer, dozvoljavati ovakve i slične komentare, ne sluźi vam nimalo na čast.
    Gde nestade ono vreme kad smo u veċini slučajeva čitali komentare koji su bili lepi dijalozi oponenata ili konstruktivni monolozi nekih čitalaca?
    Molim za pojašnjenje.

  • Da sam obrazovan umeo bih da budem pažljiv, bio bi merodavan, taktičan, oprezan i na kraju pošteno stručan za određenu oblast, kao takav primereno socijalan i primereno nagrađivan. Vrlo rano, na početku morao sam da budem poslušan kao i svi drugi, poslušan da primim znanje koje se stiče mukotrpnim pamćenjem hiljade podataka. Nisam smeo da kažem, ja neću da učim, da kažem glasno, u sebi sam odbio da učim, praveći se da stvarno učim tek onoliko da ne upadnem u kaznu, pripremljenu za one koji, neće, ne mogu, ne žele da uče. Tako sam uspeo da ništa ne znam. Moj motiv za odbijanje znanja bilo je ponuđeno znanje, ono pod moranje, svaki dan slušao sam predavača razumevajući samo desetinu onoga što je zahtevao da znam, onih devedeset posto ostajalo je da visi kao prljava, apstraktna krpa. Svaka čast onima koji su uspeli, morali da se zalepe za ponuđene oblasti i postanu ljudi na svom mestu, pre svega samo na jednom mestu. Ja nisam ni na jednom mestu, zato mogu da se šetam gde god poželim, socijalno nije neka prednost, al takva je cena druženja sa čudima koja se javljaju samo u praznini ne znanja.

  • Život je slika, otvorene oči stalno vide sliku, sve slike stalno iste, gledam u te slike na kojima nema ništa novo, ceo život provedem u jednoj slici, hiper realistična dosada, statična ko planina. Zašto slikam, pa da vidim nešto što nisam video. Ono što je tugaljivo slikarstvo slika ono što je već viđeno, ponavlja ono što oči vide i opet ta dosada što se zove mrtva priroda, portret, pejsaž i gledaoci očarani, vidi, vidi ko da je živ, onda se naljutiše slikajući apstrakcije, no i mrlje i šare sam već video. Šta ti onda slikaš. Drugi svet.

    • @Pošalji, u Republici ESS (Egzistencijalni Strahovi Srbije) neće biti mesta za poete i druge umetnike. Neće biti budućnosi, a prošlost će biti izbrisana. Neiskreno ćemo klicati Velikom Vođi, gladovati bez stila, dok će ESS i dalje proizvoditi potreban broj nevidljivih neprijatella. Misleći ljudi poput Vas će dobrovoljno otići u sopstvenu duhovnu emigraciju. Nećemo smeti da mislimo, stvaramo i ubediće nas da verujemo da će nas beda Osloboditi.
      Sviđaju mi se vaši tekstovi, izvinite što mračim.

      „Ako sloboda znači nešto uopšte, ona znači pravo da kažeš ljudima nešto što oni ne žele da čuju.
      Dž.Orvel

      • Konacno misao ne trolovanje.
        Politički haos je povezan sa propadanjem jezika. Čovek bi možda mogao napraviti neko poboljšanje ukoliko počne sa pričom.
        Sva ratna propaganda, svo vrištanje, laži i mržnja uvek dolaze od ljudi koji se ne bore.
        Erik Artur Bler

      • U korijenima fašističke psihologije leži opsesija zavjerom, ili još bolje, međunarodnom zavjerom. Ali zavjera mora takođe doći iznutra. Fašističke vlade osuđene su na to da gube ratove jer su nesposobne da ispravno procijene neprijatelja. U fašizmu ne postoji borba za život, naprotiv, život se živi samo zbog borbe. Zbog toga, pacifizam je kolaboracija sa neprijateljem. Građani se pozivaju samo kada treba odigrati ulogu naroda.

      • Pisci, slikari i drugi stvaraoci su teški voajeri života, bar da su pravi voajeri koji ćutke uživaju u prizoru koji vide, ne, oni kao lažni patolozi sekciraju tuđe živote verbalnim poplavama koje se po navici prihvataju kao izvesna istina o čoveku i neizbežno o njegovim peripetijama. U voajersku družinu spadaju i sve ostale umetnosti, donekle podnošljivije i vremenski praktičnije. Publika je uzvratni voajer jedva čekajući da pročita teške istine o sebi, time se voajerski krug završava u očekivanju sledećeg nobelovca.

      • Zivot je borba,od prvog udisaja do smrti.

vaš komentar