Srbija je jedna od onih retkih zemalja koja ima istoriju obeleženu ratovima (uglavnom oslobodilačkim)koji su kao malo koje drugo sito znali da iznedre junake koji će u narednim godinama biti ona svetla čojstva i junaštva prema kojima će mladi ljudi formirati svoje stavove i ljubav prema Otadžbini, jednoj i jedinoj. Pa ipak, štono rekao Vib, teško je biti svetlo u narodu u kome se na sijalicama uče gađanju.

Posle Prvog svetskog rata junaci sa Mačkovog kamena, Cera, Kolubare, Mojkovca,oni koji su nadljudskim naporima preživeli strahote Albanije, smrt Krfa i Vida, ustrčali i pretrčali Kajmakčalan da bi se ponovo pojavili na kućnom pragu kao najvećoj svetinji, bili su prinuđeni da, kao invalidi, prose ili rade poslove prema svojim mogućnostima. Mnogima je tadašnja vlast zbog naplate računa iznela iz kuće i poslednje na ime neplaćenog poraza. Oni koji su u ratovima, braneći svoju zemlju, izgubili deo tela i zdravlje u miru su gubili i poslednje mrvice dostojanstva.

Milunka Savić, srčani ratnik srpske vojske ponela je sledeća odlikovanja Zlatna Karađorđeva zvezda sa mačevima, Zlatna Medalja za hrabrost „Miloš Obilić“,Spomenica na Prvi svetski rat 1914—1918,Albanska spomenica,Orden Legije časti 4. i 5. reda (Francuska) kao i Ratni krst 1914—1918 sa zlatnom palmom, (Francuska). Najveći su joj se klanjali ali je kod nas bila zadovoljna poslom koji su joj jedva našli njeni saborci: radila je kao čistačica u Hipotekarnoj banci u Beogradu. Osam godina kasnije je unapređena – postala je čistačica kancelarije direktora banke. Samo na osnovu toga stekla je penziju. Žena koja je bila lični prijatelj Šarla de Gola odbila je ponudu da, kao državljanin Francuske, dobije vonu penziju ove zemlje. Ostala je u Srbiji koja se prema njoj maćehinski ponela pre Drugog Svetskog rata ali i posle njega.

Sudbinu Milunke Savić danas dele heroji sa heroji sa Košara,Paštrika i svih drugih položaja na kojima se vodila borba. Kada ih je država zvala – odazvali su se. Mnogi su se sami prijavili zadojeni neizmernom ljubavlju prema toj Otadžbini, jednoj jedinoj. Svi su oni, baš kao i njihovi dedovi i pradedovi, branili svoju zemlju i ništa više od toga. Nisu dali na svoju ulicu, na svoje prijatelje, na svoje gradove jer to je sve naše. Onda je prestao neizvestan rat i nastupio strašan, izvesni mir donoseći sobom sve strahote mirnodopskog perioda koje vojnik može da oseti: izgubljeni posao, prekinute studije, neregulisano socijalno i zdravstveno osiguranje, mogućnost da izvršitelji zakucaju i na njihova vrata. Oni koji su pregazili pakao rata, poput svojih dedova i pradedova nakon Velikog rata, dolaze u situaciju da se zapitaju da li je vredelo? Prinuđeni su da sa svojim dojučerašnjim saborcima izlaze na ulice, da se okupljaju po trgovima i da , gazeći sopstveno dostojanstvo, traže od države ništa više nego što je ona svojim zakonima predvidela.

Nikada u Srbiji vojska nije štrajkovala ali je uvek delila sudbinu naroda. I sada to radi: štrajkuje i prosi.

Da nikada više to ne vidimo na ulicama!