Prođe i to. Dočekasmo i ispratismo „najvećeg“ Srbina u istoriji Srba. Kažu:“Svakog gosta, tri dana dosta.“ Sa ovim gostom je bilo previše i tri sata, bar po reakciji novinara. U društvu nekoliko poltrona, pogledao je betonsku konstrukciju budućeg dečijeg dispanzera, mada i nije morao toliko da nas košta. Mogao je i na drugi način da bude upoznat, piše u autorskom tekstu šefice Grupe građana „Svi za jednog jedan za sve“ Marine Smiljković.

Tekst prenosimo u celosti:

Pored starih obećanja, dobili smo i nova. Plan razvoja juga Srbije i univerzitetski Leskovac. O menjanju toka Veternice, po uzoru na Ibar, nije bilo reči. Svakome je sve obećao, ali pod uslovom da mu ponovo ukažu poverenje, jer Srbija pobeđuje! Koga? Niko ne zna. Srbija koja se, takođe, prvi put u istoriji graniči sama sa sobom, na jugu i sa Kinom, na istoku. Srbija sa nikad manjim brojem stanovnika, nikad manjim brojem zdravih, nikad većim zagađenjem, nikad većim brojem požara i tako dalje.

Zdravstveni sistem nikad bolji. Uglavnom, ima dovoljno SMS poruka za lečenje dece. Ona koja su zdrava, dobijaće vakcine i za izmišljene bolesti, po njegovom najnovijem obećanju Svetskoj zdravstvenoj organizaciji. Samo nek’ se bode, jer je zdravlje dece u pitanju, a to nema cenu. Cenu imaju potpisnici.

Vrhunac predstave je bilo kritikovanje lokalnih čelnika. Nezadovoljan narod, nezadovoljan ON. Postavio ih je ON, pre mnogo godina, ali mu ne pada na pamet da ih smeni, jer mu verno služe. Kritika ima za cilj održavanje uverenja kod lobotomiranih da je ON dobar, ali da oni pored njega ne rade kako treba. Gebels i u grobu crveni. I gost ode. Ostadoše prazna obećanja, prazne ulice, prazni lokali i prazne glave.