Dok se danas u selu Pertate u opštini Lebane odvija dobro poznata politička scenografija pod šatrama, sa volom koji se okreće na ražnju, sa muzikom koju je suvišno komentarisati i sa pažljivo probranim gostima i predstavnicima vlasti i vladajuće stranke, odvija se još jedna predstava u nizu. Ispod tih šatora ponovo se simulira normalnost, simulira Srbija koja pobeđuje, dok se za kamere gradi slika koju bi trebalo da zameni stvarnost, navodi se u saopštenju Udruženja građana „Ujedinjeni za jug“.

Saopštenje prenosimo u celosti:

Dok se pod šatrama slavi, vredi postaviti jednostavno pitanje, ko zapravo pobeđuje i šta je ta pobeda.

Pobeda nije kada se u isto vreme širom Srbije čuju protesti i nezadovoljstvo građana.
Pobeda nije kada mladi masovno odlaze jer ne vide budućnost u sopstvenoj zemlji.
Pobeda nije kada se u centru glavnog grada pojavljuju šatorska naselja koja postaju simbol političke krize i dubokih podela.
Pobeda nije kada institucije prestaju da budu servis građana i postaju produžena ruka mafije.
Pobeda nije kada se afere nižu bez jasnog epiloga, kada se odgovornost gubi u sistemu, a poverenje građana nestaje.

Pobeda je kada institucije rade nezavisno, kada policija služi zakonu i građanima, kada sudovi donose odluke bez pritisaka, kada mladi ostaju jer vide perspektivu, kada se zapošljava po znanju a ne po partijskoj knjižici, kada se sela pune životom, a ne prazne, kada država funkcioniše jednako za sve.
Tek tada možemo da govorimo o pobedi.

Dok se danas pod šatrama simulira normalnost i simulira Srbija koja pobeđuje, jug Srbije ostaje bez ljudi. Za poslednjih trinaest godina nestalo je više od 25.000 stanovnika, stvarna brojka je verovatno i veća, jer su hiljade otišle tiho, bez povratka, u potrazi za poslom, sigurnošću i dostojanstvom koje ovde nisu našle.

Dok se simulira pobeda, u istim tim krajevima asfaltiranje jedne ulice i dalje se predstavlja kao veliki uspeh. Osnovna infrastruktura i dalje nedostaje u mnogim mestima. Rekonstrukcije se često završavaju lošim stanjem, dok se politički govori koriste kao zamena za realnost. Plate od 50.000 ili 60.000 dinara postale su standard za veliki broj ljudi, dok je za mnoge i to nedostižno.

Realnost govori da su fabrike koje su nekada hranile čitave porodice zatvorene ili uništene. Realnost govori da su čitavi gradovi i sela ostali bez mladih, bez privrede i bez perspektive. Realnost govori da je sistem u kojem partijska pripadnost često znači više od znanja i rada postao svakodnevica.

Zato danas ne gledamo samo vola na ražnju.

Gledamo simbol politike koja godinama pokušava da siromaštvo sakrije muzikom, iseljavanje pečenjem i prazninu dobro režiranom scenografijom.

NIJE PITANJE KOLIKO JE TEŽAK VO NA RAŽNJU, PITANJE JE KOLIKO JE TEŽAK ŽIVOT LJUDI NA JUGU SRBIJE.

Kada bi Srbija zaista pobeđivala, jug Srbije ne bi nestajao.