LESKOVAC – Na uglu Ulice Radoja Domanovića i Vojvode Mišića, u samom centru Leskovca, svojom monumentalnošću i skladnošću dominira kuća s početka minulog veka za koju samo dobro obavešteni znaju da je nekada pripadala porodici industrijalaca – porodici Kukarevi.

U prostranim holovima ove arhitektonske lepotice odvijao se buran društveni život, a na balovima je čest gost bila srpska glumica i pevačica Ita Rina.

Kuća Kukarevih je jedan od četrdesetak raskošnijih objekata koji odslikavaju nekadašnji privredni i ekonomski sjaj grada na Veternici, ali ujedno i jedan od najruiniranijih objekata o kome niko ne brine.

Sagradio ju je 1927. godine Đorđe – Đoka Đorđević, zvani Kukar, vlasnik fabrike u kojoj su se izrađivali kreveti, predmeti od gvožđa i u okviru koje je bila sapunara, ali i stovarište građevinskog materijala. Đoka je tu kuću, pričaju njegovi potomci, sagradio sa velikom ljubavi za svoje šestoro dece, tri sina i tri kćeri. Jedini njegov živi potomak, unuk Đorđe, danas živi u Beogradu.

Njegova sećanja na taj period su veoma bleda, pa se zato ne zna ni ko je projektovao kuću ni ko je izvodio radove. Jedan od leskovačkih arhitekata tvrdi da je sagrađena u modernom stilu, dok drugi smatra da se radi o eklekticizam stilu.

– Deda je bio vredan čovek i celog života je samo radio. Nije imao vreme za društveni život, ali je zato moj otac Bora bio veliki boem. Priređivao je zabave i balove na kojima su dolazili svi viđeniji ljudi onoga vremena. Iz priča znam da je čest gost u kući bila glumica Ita Rina. Za nju je bila rezervisana jedna soba na spratu. U Leskovcu je gostovala u čuvenoj kavani „Kostić“, ali je volela da prespava kod nas i družila se sa mojim ocem, stričevima i tetkama – priča Đorđe, sada penzioner.

Kuća sa dva ulaza sagrađena je na placu površine 6,5 ari.

Pored prostranih holova, podruma i tavana, imala je 12 velikih soba sa stilskim nameštajem, a u onim polukružnim sobama sa prostranim terasama živele su Đorđeve tetke, koje su se kasnije udale za viđenije trgovce na jugu Srbije. Ispred kuće sa stubovima, koja je još u to vreme imala parno grejanje, nalazio se vodopad sa malim bazenom, a iza pomoćna kuća za služinčad.

– Kao kroz maglu se sećam smeha kroz kuće i zvuka klavira – priča Đorđe, koji je sa porodicom isteran iz ove palate 1946. godine. – Sećam se velikog klavira, trpezarije altdojč, debelih tepiha, mekanih kreveta i velikih ogledala. Kasnije sam sve to viđao u sedištu partijskog komiteta. Mi smo isterani goli i bosi na ulicu i sve fabrike su nam oduzete. Otac je bio osuđen na smrt, kazna je preinačavana, pa je odležao samo pet godina zatvora. Nikada nije dozvolio da se u kući priča o onome što smo nekada imali. To je bila zabranjena tema, a pre smrti je rekao da mu je bogatstvo uništilo život. To je možda i razlog što moja deca nemaju svest o tome da smo nekada bili mnogo bogati – priseća se Đorđe dok mu glas podrhtava.

Od nekadašnje raskoši u kući Kukarevih nije ostalo ništa. „Oslobodioci“ koji su se uselili u kuću i rasparčali je na više stanova posekli su cevi za grejanje, uništili kupatila i fontanu sa bazenom, pregradili zidove… Srećom, spoljni izgled nije mnogo promenjen, ali su ulazne stepenice i stubovi oronuli, a sama kuća je sklona padu zbog prokišnjavanja.

Sadašnji stanari su druga generacija i ništa ne znaju ni o Kukarevim ni o „oslobodiocima“. Od šest stanova, samo dva nisu otkupljena. Nisu otkupljeni ni stešnjeni holovi, podrum pun smeća, kao i potkrovlje u kome su preživela dva kotla za parno grejanje. U dobroj meri izdržao je i parket, koji nikada nije hoblovan ni lakiran, a i stolarija je u dobrom stanju.

– Pre nekoliko godina sam poveo ćerke da im pokažem gde sam se rodio. Ali kada sam video šta je urađeno sa kućom, stao sam nasred nekadašnjeg hola i plakao kao malo dete. Nažalost, ni jedan od potomaka Đoke Kukara nema muškog potomka, pa se naše prezime i nadimak gasi – jada se Đorđe, koji je davno podneo zahtev za povraćaj imovine.

Među 38 objekata koji se nalaze na spisku niškog Zavoda za zaštitu spomenika kulture nema kuće Kukarevih, a zaštitari i leskovačke arhitekte ne znaju razlog. Aleksandar Radović, penzionisani arhitekta iz Niša, kaže da su ranije kriterijumi bili strogi i da su u međuvremenu ublaženi, ali i sam se, kao i kolega koji ga je nasledio, ne seća kuće Kukarevih.