Od starog glamura vile Kukara ostala ruina

LESKOVAC – Na uglu Ulice Radoja Domanovića i Vojvode Mišića, u samom centru Leskovca, svojom monumentalnošću i skladnošću dominira kuća s početka minulog veka za koju samo dobro obavešteni znaju da je nekada pripadala porodici industrijalaca – porodici Kukarevi.

U prostranim holovima ove arhitektonske lepotice odvijao se buran društveni život, a na balovima je čest gost bila srpska glumica i pevačica Ita Rina.

Kuća Kukarevih je jedan od četrdesetak raskošnijih objekata koji odslikavaju nekadašnji privredni i ekonomski sjaj grada na Veternici, ali ujedno i jedan od najruiniranijih objekata o kome niko ne brine.

Sagradio ju je 1927. godine Đorđe – Đoka Đorđević, zvani Kukar, vlasnik fabrike u kojoj su se izrađivali kreveti, predmeti od gvožđa i u okviru koje je bila sapunara, ali i stovarište građevinskog materijala. Đoka je tu kuću, pričaju njegovi potomci, sagradio sa velikom ljubavi za svoje šestoro dece, tri sina i tri kćeri. Jedini njegov živi potomak, unuk Đorđe, danas živi u Beogradu.

Njegova sećanja na taj period su veoma bleda, pa se zato ne zna ni ko je projektovao kuću ni ko je izvodio radove. Jedan od leskovačkih arhitekata tvrdi da je sagrađena u modernom stilu, dok drugi smatra da se radi o eklekticizam stilu.

– Deda je bio vredan čovek i celog života je samo radio. Nije imao vreme za društveni život, ali je zato moj otac Bora bio veliki boem. Priređivao je zabave i balove na kojima su dolazili svi viđeniji ljudi onoga vremena. Iz priča znam da je čest gost u kući bila glumica Ita Rina. Za nju je bila rezervisana jedna soba na spratu. U Leskovcu je gostovala u čuvenoj kavani „Kostić“, ali je volela da prespava kod nas i družila se sa mojim ocem, stričevima i tetkama – priča Đorđe, sada penzioner.

Kuća sa dva ulaza sagrađena je na placu površine 6,5 ari.

Pored prostranih holova, podruma i tavana, imala je 12 velikih soba sa stilskim nameštajem, a u onim polukružnim sobama sa prostranim terasama živele su Đorđeve tetke, koje su se kasnije udale za viđenije trgovce na jugu Srbije. Ispred kuće sa stubovima, koja je još u to vreme imala parno grejanje, nalazio se vodopad sa malim bazenom, a iza pomoćna kuća za služinčad.

– Kao kroz maglu se sećam smeha kroz kuće i zvuka klavira – priča Đorđe, koji je sa porodicom isteran iz ove palate 1946. godine. – Sećam se velikog klavira, trpezarije altdojč, debelih tepiha, mekanih kreveta i velikih ogledala. Kasnije sam sve to viđao u sedištu partijskog komiteta. Mi smo isterani goli i bosi na ulicu i sve fabrike su nam oduzete. Otac je bio osuđen na smrt, kazna je preinačavana, pa je odležao samo pet godina zatvora. Nikada nije dozvolio da se u kući priča o onome što smo nekada imali. To je bila zabranjena tema, a pre smrti je rekao da mu je bogatstvo uništilo život. To je možda i razlog što moja deca nemaju svest o tome da smo nekada bili mnogo bogati – priseća se Đorđe dok mu glas podrhtava.

Od nekadašnje raskoši u kući Kukarevih nije ostalo ništa. „Oslobodioci“ koji su se uselili u kuću i rasparčali je na više stanova posekli su cevi za grejanje, uništili kupatila i fontanu sa bazenom, pregradili zidove… Srećom, spoljni izgled nije mnogo promenjen, ali su ulazne stepenice i stubovi oronuli, a sama kuća je sklona padu zbog prokišnjavanja.

Sadašnji stanari su druga generacija i ništa ne znaju ni o Kukarevim ni o „oslobodiocima“. Od šest stanova, samo dva nisu otkupljena. Nisu otkupljeni ni stešnjeni holovi, podrum pun smeća, kao i potkrovlje u kome su preživela dva kotla za parno grejanje. U dobroj meri izdržao je i parket, koji nikada nije hoblovan ni lakiran, a i stolarija je u dobrom stanju.

– Pre nekoliko godina sam poveo ćerke da im pokažem gde sam se rodio. Ali kada sam video šta je urađeno sa kućom, stao sam nasred nekadašnjeg hola i plakao kao malo dete. Nažalost, ni jedan od potomaka Đoke Kukara nema muškog potomka, pa se naše prezime i nadimak gasi – jada se Đorđe, koji je davno podneo zahtev za povraćaj imovine.

Među 38 objekata koji se nalaze na spisku niškog Zavoda za zaštitu spomenika kulture nema kuće Kukarevih, a zaštitari i leskovačke arhitekte ne znaju razlog. Aleksandar Radović, penzionisani arhitekta iz Niša, kaže da su ranije kriterijumi bili strogi i da su u međuvremenu ublaženi, ali i sam se, kao i kolega koji ga je nasledio, ne seća kuće Kukarevih.

Pratite JuGmedia portal na društvenim mrežama Facebook, Instagram i Twitter!
Budite uvek u toku dešavanja!

Pre slanja komentara molimo Vas da pročitate sledeća pravila: Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije portala juGmedia. Komentari koji sadrže psovke, uvredljive, vulgarne, preteće, rasističke ili šovinističke poruke neće biti objavljeni. Molimo čitaoce portala juGmedia da se prilikom pisanja komentara pridržavaju pravopisnih pravila. Takođe je zabranjeno lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni. Redakcija ima pravo da ne odobri komentare koji su uvredljivi, koji pozivaju na rasnu i etničku mržnju i ne doprinose normalnoj komunikaciji između čitalaca ovog portala.

11 Komentara
Najstarije
Najnovije Najviše glasova
Ugrađene povratne informacije
Pogledaj sve komentare
Rosuljac
12.08.2012. 12:46

Strava i uzas!!!Sve sto je lepo u Leskovcu izgradili su ti „narodni neprijatelji“Leskovac se i danas moze podiciti lepim graditeljskim mnasledjem o kome ,nazalost, niko ne vodi racuna.Mnogo toga je i poruseno kako bi ustupilo mesto novim socrealistickim zdanjima koja su sve osim arhitekture koju je Leskovac nekada imao.slicna je situacija i ui Vlasotincu s tom razlikom sto se neko setio da bar fasade u centru rekonstruise i vrati Vlasotincu nekadasnji sjaj.

Jovan
14.08.2012. 13:33

Da,a vi rosuljci kad bi mogli tudje a vase da ne date,mozda ne bas vi ROSULJAC ali vasi sugradjani…. NO COMMENT

Sofija
14.08.2012. 13:34

Milice,tekst vam je odlican,pomalo melanholican,bravo!

Boban
18.08.2012. 21:25

Divan prilog. Ljudske sudbine baš umeju da budu tužne.

Megi
22.05.2021. 23:31

Kad god prođem pored ove kuće osvrnem se, zastanem. Još kao mala sam je promatrala. S one strane do ulice ima sporedan ulaz. Baka mi je pričala da je tu bio ulaz za „služinčad“ i tada nisam razumela tu reč. Moja baka je iz komšiluka, a udala se malo dalje, dve ulice niže, iz trgovačke u zantalijsku porodicu. Bila je to, kako je pričala „niža klasa“, ali je svog Velju volela najviše na svetu.
Moje prvo saznanje o njihovoj ljubavi desilo se upravo pored ove prelepe kuće. Brat i ja smo išli iza njih. Baka je deku držala ispod ruku. Onda vidim kako joj deka polako izvlači ruku i njenu šaku stavlja u svoju. Iskosa sam videla njegov zaljubljeni pogled.
Ta kuća pored koje i ja danas prolazim često i sa „svojim Veljom“ uvek me podseti na baku i deku, koji su otišli na onaj svet pre nekoliko godina. Iako u srednjim godinama, ja i danas zamišljam gospodu koja je tu živela. Iako je oronula, ipak se, kada duže gledate, naslućuje njen sjaj. Ko zna koliko su vlasnici bili ponosni na tu svoju kuću, pre vilu, rekla bih.
Želja mi je da uđem unutra i da je razgledam, no uvek mi je bilo glupo da pitam nekog za dozvolu.
Vi ste Jugmedio opisali mnoge stare kuće po Leskovcu i čini mi se da to dobro radite i čini mi se da niste baš sve obuhvatili. Kuća u kojoj su živeli moja baka i deka, a sada moj brat, takođe je sagrađena između dva rata. S obzirom da nije velika, nekako je preživela nacionalizaciju. Prošetajte naniže od ove lepotice jedno 300 metara. Na čelu kuće piše godina izgradnje i kome je namenjena.

Miša
23.05.2021. 18:48
Odgovor za  Megi

Kuca se treba vratiti vlasniku kome I pripada.

Tesar iz Lamele
24.05.2021. 00:32

Očekujem da se ispriča i priča o leskovačkim industrijalcima za vreme prvog svetskog rata i priča pre oslobođenja,
Kako su prodali kraljevini Srbiji opanke za vreme prvog rata, i kako je više od 300 000 bilo škart pa srpski vojnici u sred borbi bili bosi.
Znam da imate podatke o tome, postoje i transkripti iz skupštine i članci iz novina.
„Velika patriote“ od kartona pravili opanke za vojsku,
A kako su te iste poriduce industrijalaca sa Turcima imali razne ugovore.
Pa kako ne krenuse u pomoć Vlasotincanima i Grdeličanima dok su se borili sa Turcima i većina izginuse, ta leskovacka gospodina a kasnije industrijalci prstom ne mrdnuse.
Ili kako e poslaše Vučjancima puške koje su dobili od knjazevine Srbije, pa Vučjanci imaše velikih gubitaka od arnauta.
Dižete u nebesa ljude koji su većina bili teški prevaranti i gledali samo sebe ćak i u ratovima za olsobodjenje.
Oni bi ostali pod Tircima da su se oni pitali, tada su bili gospoda, manji porez placali.
Pa to se jasno vidi u svim knjigama, dovoljno je otici do muzeja i procitati ili do bilioteke.
Za knjigu zlatno doba Leskovca izostavili ste ove činjenice.

Tesar iz Lamele
25.05.2021. 01:15
Odgovor za  Tesar iz Lamele

Zaista lepo od vas, imam ja u svojoj bilblioteci dve brošure Stari Leskovac iz 1950 broj 1 i iz 1951 broj 2 Agrarni odnosi za vreme Turaka.
NARODNI PROSVETITELj. LIST ZA ŠKOLSKI ŽIVOT I NARODNO PROSVEĆIVANjE, GOD. I-II, 1928-1929, Leskovac, 1928-1929.Svi brojevi su ukoričeni pa ako je potrebno mogu pozajmiti.
Posedujem i kraljevinu Srbije od Milićevića originalnu knjigu.

PETARLE
25.05.2021. 18:36

Uvek kad prodjem pored te kuce zapitam se zasto se nije pobrinula i drzava uz vlasnike te kuce da se renovira,tj vrati joj se stari sjaj,ipak je to centar Leskovca,a morate priznati da je kuca prelepa

Leskovcanin
06.09.2022. 21:47

@Tesar iz Lamele
Ne lupetaj budaletino komunjarska.
A stanari kuce su stanove odkupili na namestaljku bud zasto iako je postajala uredba da stanovi ne smeju da budu prodati privatnim licima. Znaju oni odlicno i kako su dosli u kucu i preko koga…samo se prave ludi. Ista prica je i sa kucom mog dede, koga su nazalost streljali, pa rehabilitovali, razlika je samo ta, da je kuca mog dede sa okucnicom i ogromnim placem, kupljena od strane malo jacih glava, iako nije smela da bude prodata, namesteno je pocetkom devedesetih da je otkupe. Kuca mog dede i dalje postoji, cak su je i renovirali, delimicno. To je ujedno i razlog zasto ove kuce nema na listi za denacionalizaciju.