POMEN ŠKOLI

Pod nogama krckaju osušene grančice, a promaja duva kroz duboko rastrojeno, poluraspadnuto, nesigurno i do bola slomljeno staro, ogromno zdanje, koje se nekada orilo od graje učenika i glasova strogih učitelja i nastavnika.

Delovi krova podlegli su zubu vremena pa se na nekoliko mesta urušili, stropoštali u učionice među retkim preostalim drvenim klupama, ručno rađenim. Iznad pocrnelih dasaka je nebo, tmurno i crno, kao da prati stanje moje duše u tom momentu.

Početak decembra. Prozori zjape, zapravo, landarju, dvokrilni, drveni. Bubašvabe se uznemirile zbog nezvanog “gosta”, po koja glista izmili, ali, uprkos drveću koje se uplelo oko zidina, ovde miševi i pacovi kolo vode, kojih se, za razliku od mojih drugarica nikada nisam bojala.

Na mestu sam gde sam pre mnogo decenija sticala neko znanje, osnovno. U selu Oranu, u nekadašnjoj osmorazrednoj školi. Prizor je, blago rečeno – jeziv. Jedva se snalazim. Pronalazim zbornicu, praznu, bez dugačkog stola i stolica, bez ormana, bez nastavnika.

Krećem preko nešto što liči na stepenište, oronulo. Tri, četiri, valjda sam toliko izbrojala. Otvaram prva vrata levo. Da, tu je bilo peto jedan odeljenje, bar mi se čini. Prozori kojih ovde nema, gledaju na dvorište, takođe pusto i uraslo.

Na trenutak zatvaram oči, potpuno sigurna da neće odnekud izmiliti zmije, za koje su mi letos, pri prvom pokušaju da obiđem “školsko groblje” rekli da im je tamo najveće leglo. I zato sam izabrala ledeni dan.

I u tom danu ja se prisećam dugačke zelene škole sa tri ulaza, jedan za nastavnike, drugi za đake, treći za magacinski prostor, gde su se čuvali udžbenici i sveske koje smo plaćali po većim cenama od onih u gradu, “zbog transporta”.
Krug poluprečnika 5 cm rotira oko svog prečnika. Odredi površinu i zapreminu dobijenog tela (lopte), bio je zadatak oko koga sam se pred strogom omanjom profesorkom matematike znojila desetak minuta za tablom, od stida, ne čuvši šaputanje drugarice Vere, odličnog matematičara.

Za razliku od matematike, svi ostali predmeti bili su, kako smo govorili – boza, a kako sam bila skolna rasčlanjivanju, pojedini profesori srpskog znojili su se pred mojim pitanjima. Da, moram da priznam da sam od rođake iz grada uz lektiru dobijala i kritičke osvrte i analize, pa otuda one dečje nadmenosti.

Bio je to svet u svetu, a svaki dan proveden u školi u Oranu bio je za nas praznik. Ne zato što smo baš voleli da učimo, budući da se, u ona stara dobra vremena u celoj generaciji sa svim peticama isticala po dva do tri đaka, već zbog druženja.

Već tada imali smo veliki fudbalski teren, teren za košarku i teren za odbojku u kojoj sam, opet ću se pohvaliti, dominirala, osvajala najveći broj poena. Mada, taj broj, i po 10 tokom utakmice, nije bilo teško postići jer bi o moje partnerke iz ekipe i one rivalke bežale kada uputim loptu prema njima, a sve zbog toga što sam ih u dva navrata bacala na kolena od jačine udara loptom.

Baš zbo toga, premestili su me u košarkaški tim, ali tamo sam posle druge utakmice polomila koš, takođe zbog jakog šuta i promašenog obruča s mrežom.

“Šta s tobom da radimo, od čije si familije, čime te hrane?”, pitao me žgoljavi nastavnimk fizičkog, iako sam tokom višečasovnog boravka u školi jela pogaču sa sirom ili kajmakom, uz ledenu vodu sa školske česme.

I rešio je, mislo je, problem. Ušla sam u onaja dečji sport, “između dve vatre”. Blam, sve do prve utakmice nisam od stida digla glavu. I dođe ta prva utakmica i zamahnuh prvom loptom, saigračica je uhvati, ali se zajedno s njom ispruži na asfaltirani prostor i ostade da jauče, a mene isteraše sa terena.

Bio je to već kraj školske godine, a već naredne pređoh u Leskovac, na insistiranje roditelja jer, već je počela seoba đaka. U “Vasi Pelagiću” moja snaga bila je prosečna, a penjanje uz konopac ni do danas, a danas je kasno, nisam savladala.

No, da se vratim onim lepšim razlozima za radovanje zbog odlaska u školu. Škola u Oranu u opštini Bojnik bila je sreska škola i u vreme kada sam ja išla u nju imala negde oko 360 učenika. Više od polovine su to bila deca od petog do osmog razreda iz okonih sela, iz Ivanja, iz Majkovca, Borinca, Obražde, Slišana, Mijajlice, sve podradanska sela.

Najlepši deo bilo je putovanje do škole i od škole, posebno u proleće i jesen. Dok su nam na leđima landarale poluprazne đačke torbe, mi bismo brale cveće i plele vence, pričale o simpatijama i mašatle o životima preko brda. Vikednom bi nastavile druženje, pa bismo kilometre prelazle do susednih sela jer svakome je bilo lepše ono drugo.

Malo je tadašnjih devojčica i dečaka koje danas sretnem, a iako ih srtenem jedva ih prepoznam. Ostarili smo. Postali bake i deke, dobili reume, kičme nas bole…

“Poklanjala si, al’ si krala/I nevjerna si bila ti./Ne, suviše mi nisi dala/O mladosti, o mladosti/O mladosti moja ..”, …“Starost je poput aviona koji leti kroz oluju. Jednom kada se ukrcate, ne možete ništa učiniti u vezi s tim” .

Ali zašto mi se nižu stihovi i izreke dok i dalje lutam opustelim hodnicima čije su dveri zatvorene još 1994.godine, kao da prekorevam sebe. Možda, mislim, što je ova škola stara kao i ja, bar su mi tako pričali.

Sada već lakše pronalazim put do ”nastavničkog ulaza” nekadašnje škole u selu Orane opština Bojnik, izlazim na svež vazduh, mada miris truleži još osećam.

Jedinoj preostaloj drugarici iz te škole telefoniram naslonjena na stari zid, dotrajao ali nije popustio, i pričam šta sam sve videla.


Meštani sela Orane sami sređuju put DA SE KUĆE NE ZATVORE


“Strašno, a šta misliš da se okupimo, sve generacije i naše i one posle nas i odamo toj školi pomen, pa zaslužila je?”, čujem glas sa druge strane.

“Da, a zašto da ne, slažem se i odmah pitam: A ko će to da organizuje?” Odgovor ne dobijam.

Odlazim do automobila i odatle izvlačim jednu sveću. Ponovo se vraćam u nekadašnje prvo pet i palim sveću. Gasi se. Zaklanjam je palim crepovima u uspeva mi. Stojim dok ne izgori. Potom se preksrtim, okrećem leđa i bez osvrtanja odlazim.

Ja sam svojoj paloj školi, mrtvoj školi, u selu Orane održala pomen, doduše bez popova i svite i ne znam koji, na godine mislim, no svejdno.

 

Ovaj medijski sadržaj sufinasirala je opština Bojnik. Stavovi izneti u podržanom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva

Pratite JuGmedia portal na društvenim mrežama Facebook, Instagram i Twitter!
Budite uvek u toku dešavanja!

Pre slanja komentara molimo Vas da pročitate sledeća pravila:
Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije portala juGmedia. Komentari koji sadrže psovke, uvredljive, vulgarne, preteće, rasističke ili šovinističke poruke neće biti objavljeni. Molimo čitaoce portala juGmedia da se prilikom pisanja komentara pridržavaju pravopisnih pravila. Takođe je zabranjeno lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni. Redakcija ima pravo da ne odobri komentare koji su uvredljivi, koji pozivaju na rasnu i etničku mržnju i ne doprinose normalnoj komunikaciji između čitalaca ovog portala.

4 komentara

  • Toliko sete tuge secanja Milice hvala za divan tekst .Kroz tekst dok sam citao prolazile su slike kao na nekom filmu dogodovstine ….
    Stojicic Jovica

    Veliko hvala

  • Ух, Милице страшан призор.У таквој школи сам и ја стицао своје знање за будући живот.И постао сам човек. У школи је било сто двадесет ђака. Сада једва десетак и то на пет километра од Лесковца.До пре неколико година стајала је као неми сведок, српске писмености, коју за садашњу писменост не би је никада дао.Моји родитељи су били учитељи и много смо таквих школа променили.Задња је била школа у Прибоју.МОЈИ РОДИТЕЉИ СУ ЈЕ СРЕДИЛИ ТАКО ЛЕПО, ДА СУ ЈЕ НАПРАВИЛИ МУЗЕЈОМ И ФУНКЦИОНИСАЛА КАО ШКОЛА.ДВОРИШТЕ ЈЕ БИЛО ОГРОМНО И НАЈЛЕПШЕ СРЕЂЕНО У ЦЕЛОЈ ОПШТИНИ ЛЕСКОВАЦ.ТО ЈЕ БИЛА ОГЛЕДНА ШКОЛА И ДОЛАЗИЛИ СУ ЂАЦИ ИЗ ЛЕСКОВЦА, ОРГАНИЗОВАНО. БИЛА ЈЕ УВЕК ОКРЕЧЕНА. ДВОРИШТЕ ЛЕПО СРЕЂЕНО СА КЛАЦКАЛИЦАМА, РУЧНИ РИНГЕШПИЛ И ДРУГЕ СПРАВЕ ЗА ВЕЖБАЊЕ.ТО НИЈЕДНА ШКОЛА У ЛЕСКОВЦУ НИЈЕ ИМАЛА. СВЕ СМО МИ ТО ЂАЦИ ФИНАСИРАЛИ, НРАВНО И РОДИТЕЉИ. СКУПЉАЛИ СМО СТАРЕ СТВАРИ И ДРГИ МАТЕРИЈАЛ. СКУПЉАЛИ ЛЕКОВИТИ БИЉЕ И ШУМСКЕ ПЛОДОВЕ.ЗАТИМ ЈЕ ТАТА ДОШАО НА ИДЕЈУ ДА СЕ САГРАДИ НОВА ШКОЛА А СТАРА ДА БУДЕ МУЗЕЈ, СВИХ ШКОЛА У ОПШТИНИ.ТО ЈЕ ПРИХВАЋЕНО.ШКОЛА СЕ ИЗГРАДИЛА. ТАТА И МАМА СУ ПРЕШЛИ У ЛЕСКОВАЦ У ,,ОШ ВУК КАРАЏИЋ,, ДОШЛО РАДИКАЛИ И БУЛДОЖДЕРОМ СРУШИЛИ, ШКОЛУ. САДА ВИ ПОГАЂАЈТЕ КОЈИ ЈЕ БИО ТАДА ПРЕДСЕДНИК ОПШТИНЕ. И САДА ПОЗНАТА ЛИЧНОСТ. ХВАЛА МИЛИЦЕ.

  • Svaka čast na živopisnom tekstu. Da nisam tamo provodio dane mogao bih da zamislim sve, a pošto jesam vratila si me u detinjstvo i oživela lepa sećanja.

  • Milice dodirnula si mi Decacke i Skolske dane ja sam tu zavrsio Osmoletku sto bih teko reko nas narod,cesto mislim i sanjam tu Skolu zalosno je kako sad izgleda,Pozdrav svima koji su pohadjali OS.Bora Stankovic Orane

vaš komentar