U Narodnoj biblioteci „Desanka Maksimović“ u Vlasotincu promovisana je knjiga „To je onaj život“ Mirjane Njanje Tomičić, u kojoj je autorka opisala sudbinu svoga dede Svetozara Buđića Stojanović, predsednika opštine Vlasotince u Drugom svetskom ratu.

Promociju je otvorio direktor Srba Takić koji je ujedno tehnički urednik i pisac predgovora. On je rekao da je posebna čast kada biblioteka objavi delo koje se bavi istorijom Vlasotinca.

Potom је profesor doktor Mirjana Tomičić, radni vek provela na Građevinskom fakultetu u Beogradu, održala prezentaciju knjige, koja je u stvari porodična hronika njene porodice.

U prvom delu autorka ispisuje autobiografiju, zatim prelazi na istoriju Vlasotinca i svoje šire porodice.

Autorkini deda i baba po majci potiču iz starih vlasotinačkih porodica Buđić i Manić.

Glavni junak je deda Svetozar Buđić, promenio prezime u Stojanović, koji је bio srpski major odlikovan u balkanskim i Prvom svetskom ratu. U međuratnom periodu Svetozar je službovao širom Kraljevine Jugoslavije, a kao penzioner se vraća u zavičaj, gde početkom Drugog svetskog rata, na nagovor uglednih Vlasotinčana, postaje predsednik opštine.

„Po sećanju starih Vlasotinčana, deda Svetozar im je ostao u sećanju po njegovom humanitarnom radu u periodu okupacije (prikupljanje pomoći za samohrane udovice, slanje paketa zarobljenicima u logore i slično). Kako je Vlasotince, kao mesto blizu granice, bilo izloženo stalnim upadima raznih vojski (nemačke, bugarske, partizanske, četničke i drugih), deda je morao da stalno održava ravnotežu, da ne bi izazvao odmazde jedinica koje su često bile bez kontrole svojih komandi.

Osobine deda Svetozara se ogledaju i kroz domaćinsko vođenje opštinskih finansija, jer su oslobodioci zatekli para u opštinskoj kasi (od seče šume) kao u retko kojoj drugoj opštini i čak ga pohvalili.

Dolaskom partizana pri oslobađanju Vlasotinca oktobra 1944. godine, Svetozar Stojanović biva uhapšen, sproveden u Leskovac i novembra izveden pred sud.

Po kazivanju njegovog branioca, pokojnog advokata Blagoja Manića, inače Svetozarevog zeta (ženinog brata), u sudnicu je na dan održavanja ovog montiranog sudskog procesa dovedena grupa potplaćenih građana, mladih skojevaca, prethodno dobro nahranjenih u to vreme gladovanja, koja je sve vreme suđenja izvikivala: „Smrt, smrt, smrt!…

“Videći takvu atmosferu, iako rodbinski vezan, advokat Manić je iz lične bezbednosti, plašeći se linča mase, napustio suđenje. Deda je osuđen na smrt streljanjem, a sva nepokretna i pokretna imovina mu je oduzeta“, objasnila je Mirjana Njanja Tomičić.

Svetozara kao nevinu žrtvu komunista prvi je javno pomenuo Sava Dimitrijević u knjizi „Kuća doktora Danila“.

Istoričar doktro Srđan Cvetković je, na osnovu dokumenta OZN-e, otkrio da je Svetozar Stojanović ubijen 9. januara 1945. u nekoj od oduzetih kuća u Leskovcu.

Posle 70 godina odlukom Višeg suda u Beogradu deda autorke knjige biva rehabilitovan 26. marta 2015. rešenjem sudije Jelene Stevanović. Unuka se nada da će njen deda dobiti stalnu postavku u nekoj vitrini Zavičajnog muzeja, jer je u toj zgradi Svetozar upravljao opštinom Vlasotince.