Ljudi starog kova. Srećem ih na svakom koraku. Okružen sam njima. Komšiluk, samo tu koliko ih je. Neki su već pokojni, žive mi u sećanju. Sa jedne strane bračni par lekara, suprug, načelnik. Preko puta, kondukter i službenica, a pored njih radnik BIA-e i domaćica. Krećem dalje ulicom, moler, sajdzija, fudbaler, profesori…

Svi školovani za ono što rade ili su radili. Domaćice, one najviše, jer, deca su išla utabanim stazama. Nije bilo greške kod njih. Veliki ljudi, gromade. Oseća se to svaki put kada prođem pored nekoga od njih.

• Dobar dan, Aco – kažu. Nema – De si.

Svet se nažalost sve više i više smanjuje. Za velike nema mesta. Poput dinosaurusa, nestaju lagano. Ono iskovano znanje, izgubilo je vrednost. Društvo ih drugačije gleda. Umesto stubova, sada su teret. Poznaja celovitosti materije, laserski precizna, zamenjena je grubim diskovima kojima upravljaju drugi. Misli se samo o stvarima, nedostižnim, seče  po komandi gde se stigne.

Ne znam kako oni mene gledaju, sve ove generacije što dolaze, možda su isuviše kulturni da nam kažu šta stvarno misle? Verovatno bi nam sve nabili na nos, svalili krivicu, digli glave ponosno, pa rekli, sve ste srušili.

Razmišljam odmah, gde smo i mi pogrešili? Da li je to što smo se rodili na ovoj vetrometini Istoka i Zapada, bez ikakve kabanice, jedino što napravi ovakvo čeljade od nas?

Podeljeni po svim pitanjima. Puno sukoba, ni oko čega. O stvarima koje ne donose boljitak, o stvarima dalekim od naših života. Fokus nam je skrenut u pogrešnu stranu. Naše dvorište ne održavamo. Pravila koja su nas dovela do vrhunca, gazimo, kućni red pretvaramo u urbanu legendu.

Kada sve stavim na papir, saberem i oduzmem, nije nas nikakva mržnja udaljila jedne od drugih, produbila sukobe. Ljubav je.

Kako sve volimo da prenaglasimo, tako i nju. Kada volimo, to radimo punim srcem, da svi vide. Države nikada nisu imale emocije, pragmatičnost je uvek imala prioritet. Velike sile su znale da cene našu iskrenost, ali za svoj džep.

Podeljenost, procep, lepo vide, ne moraju da ulažu. Mi ih volimo samo zato što su takve. Ne treba nam ništa od njih, samo da se ne promene, da nam ne sruše ideale. Naši životi nam nisu bitni, živimo za viši cilj. Ne za onaj nebeski, baš za onaj na zemlji, da drugome bude bolje, da bude jači.

A od svega što poseduju oni stariji, najpre bih voleo da nam daju odmerenost. Pa makar nam znanje i ostalo ovako krhko. Da njome utučemo gordost, da ne reagujemo na prvu loptu. Kada nam “tata” i “mama” dođu u goste, da se zabrinu. Pomisle kako volimo onog drugog  malo više.

Sujeta kada im proradi, tada smo na dobitku, vodiće nas u šoping, odvojeno, sve gledajući u korpu onog drugog.

Ako se to ne desi, bojim se, kada ja dodjem u godine gore pobrojanih komšija, lutaću kao poslednji Mohikanac, dok će se oko mene čuti Promentory Trevora Dzonsa, najavljivajući, pogibe hrabro, ali ne i uzaludno. Neko, uvek shvati, pa nastavi.