Skoro 30 godina nakon prvog izvođenja drame „Bliži nebu“ Željka Hubača, Vlasotinčani su ponovo imali priliku da je pogledaju u prepunoj sali Kulturnog centra. Ovog puta predstava je izvedena u režiji Predraga Smiljkovića Pepija, na pozorišnoj sceni „Siniša i Ljilja Pavić“.

Poslednjih godina došlo je do velike smene generacija u vlasotinačkom pozorištu, pa se postavilo pitanje da li je moguće njegovo obnavljanje. Napustili su nas Bogoljub Mitić, Zoran Davinić, Siniša i Ljiljana Pavić, kao i čitav niz glumaca amatera koji su imali ključnu ulogu na lokalnom nivou. U tom kontekstu veoma je značajna uloga Predraga Smiljkovića, koji je okupio uglavnom novu glumačku ekipu i udahnuo novi život pozorištu, i to u godini jubileja kada KUD „Siniša Janić“ slavi 80 godina postojanja (1946).

„Bliži nebu“ je snažna dramska priča koja prati sudbinu nekoliko pacijenata duševne bolnice u Gornjoj Toponici nedaleko od Niša. Surova sudbina glavnih junaka prožeta je specifičnim južnjačkim humorom, koji publici omogućava da lakše „svari“ jedan ovako težak komad. Zanimljivo je da ni posle trideset godina priča nije izgubila na aktuelnosti, što je još jedan dokaz da dobar tekst nikada ne zastareva.

Za razliku od prve vlasotinačke postavke iz 1997. godine u izvođenju Vlatera (Vlasotinačkog alternativnog teatra), današnja predstava donosi veću dozu lirizma, koji posebno naglašava devojčica u belom. Inače, smrt je u drevnoj srpskoj tradiciji bele boje. Ovde ona dobija dodatnu simboliku za Hubačeve likove, kojima je život bio toliko crn da blizina neba za njih predstavlja belinu. Naturalistički momenti su zadržani, ali su dodatno ublaženi na samom kraju predstave.

Na bini se videla uigrana glumačka ekipa u kojoj je teško bilo koga izdvojiti. Ipak, ako bismo morali to da učinimo, ističe se Dalibor Kocić u ulozi Trajčeta Ahmedovskog. Lik ovog Roma predstavlja noseći stub cele konstrukcije predstave.

Kada bi čuveni Bogoljub Mitić mogao da vidi kako danas njegovu ulogu izvodi Kocić, verujem da bi bio izuzetno zadovoljan. Dalibor Kocić je pokazao raskošan talenat, uspevajući da na sceni donese širok spektar emocija – od smeha, preko tuge, pa sve do besa.

U svakom slučaju, pozorište u Vlasotincu pokazalo je vitalnost feniksa – onda kada je izgledalo da ništa ne može izniknuti iz pepela, ono je ipak nastavilo da živi. Hvala celoj ekipi na čelu sa rediteljem Predragom Smiljkovićem, uz iskrene želje da njihova predstava bude zapažena na predstojećim takmičenjima amaterskih pozorišta.

Vlasotinačka publika im je već neizmerno zahvalna na onome što je videla, jer Vlasotince istinski voli pozorište, baš kao što je o tome pisao Stevan Sremac pre skoro sto trideset godina.