СЕНКЕ У МРАКУ!

Протести, који се ових дана одржавају широм Србије, па и у Лесковцу, где су млади људи, студенти, радници, али и незапослени, буквално очитали животну лекцију нама старијој генерацији о насушно потребној слободи медија, демократији, и борби против диктаруре једног човека, криви су, или боље речено заслужни су, за овај текст.

Сигурно се питате: какве везе имају улични протести незадовољних грађана Лесковца огавном диктатуром и страховладом АВ са мојим писанијем? Имају, још како имају. Само полако: „Све ће се разјасни.“

На протестима сусрећете разне људе, водите необавезујуће разговоре, не избацујете само пароле и ономатопеје лавежа, у којима чујете различите савете, мишљења, небулозе, предсказања, политичка и чаршијска филозофирања, али и дневна оговарања, алапачарења и мишљења о разним појавама и личностима лесковачког политичког, медијског и чаршијског живота.

Тако су у понедељак, приликом неуспеле, протесне, шетње улицама Лесковца, до мене допрли гласови да сам „оцрњен“, ја и мој текст о позоришном комаду „Ко је кога“, на ел. порталу „Југмедиа“ од стране Милице Ивановић, власнице тог портала у тексту: „Позориште: О нама, јуче, данас и можда сутра“; да је то њена „освета остављење жене“, због мог преласка са њеног ел. портала на на други портал. Још брижнији гласови су ми препоручили да прочитам коментаре  поводом тог истог текста. Како „Југмедију“ не читам баш свакодневно, а и коментаре на моје текстове не читам,  био сам затечен, не знајући о чему се уопште ради. Наравно, када сам дошао кући отворио сам интернет, нашао одговарајућа места и – шта? Ма, ништа! Ово је мој одговор онима који пишу само да им прође време, у доколици, не знајући шта да раде и шта ће са собом; мислећи да су ми интелектуално дорасли, не равни, него приближни; који желе да ме заваде са особом коју знам пуних 27 година и са којом сам у породичним, пријатељским и другарским односима.

Мало морген!

Зато, овај текст није мој „Час анатомије“, али је ово моја потреба, не да одговорим  Милици Ивановић, јер немам никаквог разлога за то,  (њој само да укажем на неке мале нелогичности у њеном тексту), већ да једном за свагда, одговорим, само и једино, лесковачкој чаршији, као и свим оним друголигашима и трећелигашима у својим професијама, великим мештрима свију чаршијских хуља, животним губитницима, јалијашима, мрзитељима опште праксе, тим сенкама у мраку; за то њихово хорско певање типа ад хоминем и ад бутулум које једино умеју и знају; за сву ту њихову филозофију зла, за све њихове простачко-злобне керефеке, мртвоузице, поганлуке и пасјалуке; наравно, храбро скривени иза никова, псеудонима и осталих дигиталних помагала. Постоје разноразне оптужбе на које је понижавајући одговарати, као код чувених трик питања: „Да ли и даље тучеш своју жену?“, „Када си сазнао да ти је ћерка наркоман?“

Међутим, пођимо редом. Прво, мој разговор са Милицом је у форми: „отпиши му како знаш, владико, и чувај му образ ка он теби!“. Друго, за све остале ово правило не важи!  Прво, шта је То написала Милица, а да је, по вама господо, мени пришила!?

Госпођа Ивановић, пише: „Nemam običaj, kao što znate da pravim copy-paste varijante, citiranje izguglanih misli i stavova, kao i citata istorijskih i opšte poznatih stvari.“ То што је реченица граматички лоше срочена и нетачна, то иде на Миличину душу; али ја себе у њој ни малчице не препознајем, апсолутно сам сигуран да се не односи на мене.

Зашто?

Зато, прво и основно, што мене, Вјачеслава Нешића, Милица изузетно добро познаје и одлично зна  да се никада нисам бавио „copy-paste“ варијантом. Никада! Није ми потребна copy-paste варијанта, a joш мање изгугланих мисли (морам да признам да не знам шта то значи), јер сам особа аналогног света; дигитални свет за мене је велика непознаница и такав начин размишљања ми је посве стран. (Немам мобилни телафон, немам свој профил на твитеру, не користим фејсбук и википедију). За мене важи: omnia mea mecum porto. Зато, да поновим, јер сам о овоме већ писао, и себе цитирам. За протеклих три година написао сам око четрдесет текстова разних садржаја и никада, али никада, нисам користио „copy-paste varijante“ у њима. Ако нађете једну једину, понављам једну једину реченицу тог типа, плаћам ручак.

Речи које користим у својим текстовима су из шестотомног „Речник српско-хрватског књижевног језика“ Матице српске; као и тридесет слова из Буквара за први разред основне школе. Само сам се тиме користио. Никада туђе реченице. Ако желим у тексту да цитирам негог или нешто напишем што није моје, онда пријавим ресавску школу: „Драга браћо и сестре у Христу, овога ми крста: Да се не бих китио туђим перјем свечано изјављујем: Ово што ћете надаље читати нису плодови мог умовања него пабирци из велике лектире, без имена аутора“; и ставим наводнике. Можда, нисте читали моје раније текстове, а и зашто би, али само да знате: не користим интернет за цитате, већ само повелику лектиру. Још нешто. Где сам смео да користим „copy-paste varijantе“ на „Југмедиа“ порталу где сам раније писао,  а где су водећи кометатори били „Ђура“, „Студент приватног“, „Јој јоој“, „Александар“, „Стари Лесковчанин“ и ини. Ник под именом „Ђура“ боље је претраживао интернет него његов творац. А и остали су били премијер лига. Да су нашли једну једину реченицу са интернета,у мојим текстовима, на стуб срама би ме разапели.

Међутим, добро зна Милица, како се каже: „Лопов се лопова плаши!“, зато и није, 100% сам сигуран, мислила на мене.

Ово је мој одговор и тиме завршавам: на све прекоре, све непознанице и недоумице које су интересовале лесковачку чаршију; на питања, полушапатом изречена, које ми је чаршија упутила; на сву ту чаршијску таштину празнине из које је и произашло да: „Овде људи мрзе успешне, а презиру неуспешне!“ Ако имам неку стабилну особину то је Та господска равнодушност за све ствари које лесковачку чаршију болесно интересују. Тачка.

Даље у реченици, госпођа Ивановић каже: „…kao i citata istorijskih i opšte poznatih stvari“. (Као да је мене питала шта да напише, и да ми пружи  шансу, да једном за свагда, објасним како се позоришна критика стручно пише). Позоришна критика има свој шаблон, свој терк, кога се треба придржавати приликом њеног писања. На самом почетку критике каже се неколико речи о самом писцу позоришног комада који анализирате и коментаришете; о његовим ранијим, те каснијим књижевним и драмским делима; колико су успеха имали код читалачке и позоришне публике; када је дело које коментаришете настало – у које време, када је и где први пут изведено; ко је био редитељ, који глумци су играли, какав успех је постигло. Напоменете ко је извршио адаптацију дела, ко је био драматург, ко је лектор у представи, чија је сценографија, ко је био костимограф, а чији избор музике и какво је ваше мишљење о свему томе. Оном који чита критику сваки детаљ, па и историјски, је јако важан; зато не постоје „опште познате ствари.“

Писац критичког приказа позоришног комада не зна која све популација, каквог интелектуалног нивоа, чита његову критику (неће ваљда читалац за сваку ситницу да консултује књиге инђилере или интернет). Тек након приказа, у тексту критике, наведених података прелази се на саму критику одгледаног позоришног комада, када се даје стручна анализа оног што је виђено на самој представи; даје се оцена о редитељској реализацији и оцена глумачког ансамбла.

Међутим, имам добронамерне примедбе на следеће реченице из поменутог текста: „Protagonisti ove predstave…“ као и „Prenosim samo svoje utiske bez želje da kritikujem i hvalim, da preuzimam ulogu pozorišnog kritičara, što je postala moda u Leskovcu.“ Прво, реч „протагонисти“ је погрешно употребљена у овој реченици. Није потребно да се иде на интернет и види погрешан контекст, довољно је познавање класичне античке драме и комедије, познавање дела Софокла, Есхила, Еуридипа и Аристофана, као и знања из опште културе, па закључити да реч „протагонист“ нема множину већ само једнину, јер грчка реч „протагонист“ означава првог глумца тј. глумца који игра главну улогу. Глумца који се после хора, као наратора у античким позориштима, први појавио на позорници. Тек касније добијамо другог глумца – антагониста, а код сложенијих сценских радњи добићемо и трећег глумца – тритагониста. Ја знам да новинаре прати синтагма да су „универзалне незналице“, али ово је знање из елементарне културе коју сваки новинар мора да поседује. Без посебне жеље да објашњавам, и у другој реченици реч „мода“ је далеко ван контекса, распитајте се и рећиће вам се само. Годинама пишем, најдобронамерније, другарски и пријатељски да је „Југмедији“ потребан добар лектор и коректор текстова. Али ме нико не слуша.

Све ово досад изречено, написао сам као мало дужи увод, само да бих прешао на „главну“ ствар. А то је део болдоване реченице у тексту госпође Милице Ивановић, који гласи: „…da preuzimam ulogu pozorišnog kritičara, što je postala moda u Leskovcu.“ Гле, то ме се дотиче. Зашто? Ево зашто. Ако је одговорност новинара неизмерна, што је тачно, онда је тријумфализам, као израз просташтва, непримеран било ком лесковачком новинару, па ни мојој другарици, Милици. Како нисам ибрет ханума, па да на сваку Миличину реченицу реагујем, зато нећу и не верујем, да дугогодишњој новинарки смета појава позоришних критичара у Лесковцу, граду богате културне традиције и различитих културних догађања, који је увек, до пре једно десетак година, имао врсне књижевне, ликовне, позоришне, музичке, друштвене, филмске, културне, политичке критичаре. Почев од проф. Миладиновића, преко Томе Цветковића, проф. Лукића, до брилијантног интелектуалца Николаја Тимченка; од Вили Хубача до проф. Жике Тасића. Није Лесковац српски пандемонијум у коме грађани свакодневно пију само чај од бунике и где је damnatio memoriae доминантна грађанска врлина. Јер, само културом и ничим другим, а уметност, па самим тим и позориште, су значајни сегменти културе, можемо сачувати свој идентитет, свој језик, своју нацију, своју државу, свој положај у свету. Мислите о томе, грађани Лесковца. Овим је моја дебата са Милицом Ивановић завршена.

Сада, одговори публикуму и на чаршијско, огромно и непримерно, интересовање: Где сам досад био, што баш ја и зашто сам се прихватио да пишем о позоришту? Питате се, питате. Па, да и на та питање одговорим. Прво и основно, зато што имам људско право на сопствено мишљење; а као друго, што имам људско право да То своје мишљење изнесем у јавност. Је ли сада мало јасније? Знам, да вам је, поштовани лесковачки публикуме, јасније: Све вам суза, сузу стиже!?

Текстове о мојим импресијама појединих позоришних комада не доживљавам као критику истих, јер употребљавам само синтагме: „Ово ми се свиђа“ или „Ово ми се не свиђа“. Нисам никада написао: „Ова представа је добра“ или „Ова представа је лоша“. Никада. У позориште сам почео идем пре него што сам пошао у основну школу. Памтим диван брачни пар Бичанића Фрање и Агнезе. Бичанин Фрањо је, највероватније, далеко најбољи и најстручнији управник лесковачког Народног позоришта. Памтим дивне глумце: г. Миленковића, зета Мите Папира, г. Станковића-Винарачког, брачни пар Николића, госпођу Вукотић, мајку Ирфана Менсура, Цолета Николића, божанствену Дару Апић, госпођу Хубач, прелепу Верицу Јовановић, г. Контића, Радишу Грујића, Драгана Димитријевића и сада величанствену Сузану Грујић.

Као ђак ОШ. Светозар Марковић играо сам у представама за децу, свирао у оркестру у представи „Зеко надувенко“, и са том представом обишао целу Југославију на разним такмичењима. За време студија у Београду одгледао више стотина најбољих представа из целе Југославије и Русије. Три године писао позоришне критике у студенском листу „Технолог“, читао сваку позоришну критику, до дана данашњег, Велибора Глигорића, Елија Финција, Хуго Клајна, Мухарема Первића, Јована Ћирилова, Властимира Стаменковића, Милана Влајчића, Теофила Панчића, Мухарема Бездуља, Меденицу… Проучавао Андреја Тарковског и Константина Станиславског, али и Никиту Михалкова, Јурија Љубимова и Владимира Висоцког; редовни сам посетилац београдских позоришних сцена. Поседујем завидну колекцију књига о позоришту и позоришних часописа. Хвалећи се, што је тачно, написао сам да сам, у Атељеу 212, 23 пута гледао „Радована трећег“, а 59 пута „Краља Ибија“ са величанственим Зораном Радмиловићем; одгледао, до сада, најмање 700–800 позоришних представа. Мало ли је? Па, да сам завршио школу за ментално ретардиране и ометене у развоју, после оваквог мог односа према позоришту, могао бих и ја нешто да знам о позоришту. Зар не?

И да не заборавим-једна од нејлепших реченица, и вероватно међу неколико највише цитираних, налази се управо у Шекспировој „Бури“: „ Ми смо грађа од које се праве снови, и наш мали живот нам је сном заокружен.“  Мислите о томе, у ове свечарске предускрсшње дане!

Редакцији и читаоцима „Југмедие“, као и свим људима добре воље:СРЕЋАН  ВЕЛИГДАН!

др Вјачеслав Нешић

Pre slanja komentara molimo Vas da pročitate sledeća pravila:
Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije portala juGmedia. Komentari koji sadrže psovke, uvredljive, vulgarne, preteće, rasističke ili šovinističke poruke neće biti objavljeni. Molimo čitaoce portala juGmedia da se prilikom pisanja komentara pridržavaju pravopisnih pravila. Takođe je zabranjeno lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni. Redakcija ima pravo da ne odobri komentare koji su uvredljivi, koji pozivaju na rasnu i etničku mržnju i ne doprinose normalnoj komunikaciji između čitalaca ovog portala.

18 komentara

  • …na Spiricku, Krcija, veterinka, Pesica, Kaldija, Kaldinicu, Jovici, Jovanovici, Spirkini, Lilijen La Costa i njima slicni citaoci jugmedije, odnosno pisci na celo s Moldera. Svaka cas. Kad si s Milicu izaso na kraj, daleko ce doguras.

    • Kome bi trebao da se dokaže?

    • U suštini, vi ste u svom komentaru nabrojali jednu-pažnje vrednu grupu urbanih likova.Šta god ja mislio o njima, takvi ljudi i treba da budi u vrhu političke elite grada Leskovca.Vjačeslav se dokazao i politički i profesionalno, pa nema potrebe da se dodatno dokazuje, a ponajmanje ljudima gore pomenutim.Zamislite samo da treba da raspravlja sa Božom(Bim tex),Jovićem,Žickom,Cakićem i ostalim mediokritetima iz SNS-a, koji bi u najmanju ruku dobili već na drugoj rečenici, izliv krvi u mozak!!!

      • Sta je urbano? Droga Portoroz? Promiskuitet s pozajmeljeni partneri i razbijanjem brakova? Menadzmenti s pare? Ili dokazani medju prethodno pomenuti, jer ih kolege ne cene u svojim redovima? Kad neko oce da odripi, on stane pored 10 klase goreg u zivotu, u poslu, profesiji,politici, koloni i odma je vr. Urbani likovi na ovom portalu su predvodjeni novinarima, muzicarima, lutkicama.Ko god je Leskovcanin bar 15 godina, poznaje urbanost svih pobrojanih likova. I naravno da ima svoj stav a ne medijski.

    • Koliko god da sam protiv Pesica i ostalih pobrojanih, za aktuelnu vlast su olicenje moralnosti,kreativnosti,inovativnosti i svega onoga sto moderna i urbana Srbija treba da predstavlja.

    • U potpunosti se slazem sa Petrom.Puna podrska za sve pobrojane ljude.

  • Dže s, profesore? Nasmeja me sa onim „Zekom naduvenkom“, krunskim dokazom svoje zaljubljenosti u pozorište. Jel to bilo za vreme Obzane? 🙂
    Veliki pozdrav!

    • Mi ne podrzavamo bas sve ljude iz komentara, ali tu je dosta ljudi sa kojima bi saradjivali i podrzali ih politicki

    • Drugorazredna Srbija ne moze da shvati, da postoje ljudi koji su srcem u politici.Imaju svoje ideale i to je apsolutna nepoznanica naprednjacima koji zbog malo privilegija daju i porodicu i obraz, a za Srbiju ih bas zabole…

    • Tokom obznane pozorišta nisu radila jer su se dramski umetnici solidarisali sa zabranjenim komunistima. Kad bi se zezali.

  • Bože blagi,koliko je ljudu ćekalo da čita Profesorova pisanija.STUDENT PRIVATNOG,Profesor,JOJ,JOOJ,Đura i još neki i najbolji portal na cel svet.BRAVO za povratak na Miličin portal.

  • Svaka cast profesore, svaka cast

  • Dobro je, profesore, shvatili smo poruku. Između urednice i vas, dakle, postoje ogromne razlike. Ako nemate na umu samopromivisanje koje se oslanja na „pametan sam mnogo i načitan“ onda vam je ovako nešto skroz nepotrebno. A ako je nečim lako trolovati onda su to kultura i politika, a postoji hiljadu načina da se kič intelektualni elitizam kešira kod malo širih masa. Ali, budimo objektivni, ovakvi tekstovi nikome ne pomažu. Ako već pišete i imate nas za čitaoce, dajte onda barem jednu „primenjenu kolumnu“, „upotrebnu“. Ako ništa drugo, barem da čitamo umemo.

  • Ima kod fenomenologa ona prica :kazi mi sta citas , pa cu ti reci ko si.Kad tome dodate i sta je sve gledao Profesor onda nema druge nego kapa dole i postovanje. Uz“osebujan “ stil i cinjenica da spada medju one koji je na vreme citao DJ.Susnjica dodatno govori o rafiniranom citalackom ukusu.

  • Za nekoga sa „gospodskom ravnodusnoscu“ Dr se bas rasprica, tj. raspisa. Ili sam to ja ogranicenih citackih kapaciteta? Kako god, pobeze mi autobus! Kuj ce s’g peski do Orane?

vaš komentar