Film „Nečista krv – greh predaka” u režiji Milutina Petrovića i Gorana Stankovića, po scenariju Vojislava Nanovića, biće prvo ostvarenje na srpskom jeziku koji će se naći na najvećoj filmskoj platformi Netflix 17. januara 2022. Želim uspeh filmu u inostranstvu, ali neke propuste neće moći da izbriše ni eventualna gledanost „Nečiste krvi“ van Srbije.  Svako ko iole poznaje delo Bore Stanković, mora da žali što je posao polovično urađen.

Kada sam leta 2020. čuo od prijatelja Radovana Miljanića, jednog od glumaca u filmu „Nečista krv“, da snimanje uveliko traje, baš me je obradovala vest. Sa znatiželjom sam pratio sve što se pisalo o ovom projektu. Pažljivo sam odgledao seriju do kraja kako bih kometarisao kad se slegnu utisci.

Scenario napisao je Vojislav Voja Nanovića pre četrdesetak godina, ali pošto nisam video štampanu verziju, mogu da pričam samo o filmu i seriji. Sama ideja da se od pripovedaka, romana i drama Bore Stankovića stvori integralno delo veoma je zahtevan zadatak. Rodbinska povezanost likova je zanatski dobro urađena, što se nadovezuje da su motivisane glavne linije sukoba bez kojih ne bi bilo drame. Mogu da kažem da su postavljeni čvrsti temelji koji mogu da drže celu konstrukciju. Oživljena je epoha od sredine do kraja 19. veka, što je skupo s obzirom koliki su budžeti za naše filmske projekte. Sve je to za pohvalu. Ubačeni su elementi vesterna, što se može opravdati slikom 19. veka na jugu Srbije: etnička napetost, represivna vlast, bezakonje, manjina spremna na žrtvu za slobodu… Svakako je atmosfera vesterna pomogla da bude veća gledanost, po starom oprobanom principu krv, suze i znoj. Posebno se pristupilo sudbini žene u patrijahalnom društvu, u čemu su manje-više ispoštovane koordinate koje je postavio Bora Stanković.

E, sad tu dolazimo do erotskih scena kojih ima dosta u književnom originalu, ali ta erotika je prigušena. Mogu da razumem autore koji su hteli dati jednu „slobodniju“ verziju blisku savremenom gledaocu, ali ipak nije trebalo ići sa tim u svakoj epizodi. Razumem i Vranjance kojima to smeta, jer to nije izvorni Stanković, a i remeti se nostalgična slika o precima.

Međutim, tu postoji problem što neke scene nikako nisu ni mogle biti realne u tom vremenu i na tom prostoru. Efendi Mita (Dragan Mićanović) i Stojna kao Tonetova žena (Sonja Kolačarić) „skaču“ jedno na drugo u sred bela dana. To je inspirisano pripovetkom „U noći“, u kojoj uopšte nema erotskih odnosa između oženjenog gazdinog sina i već udate sluškinje, eros je dat samo kroz sećanja na njihovu ranu mladost. U originalu udata sluškinja isteruje svoju prvu ljubav i to noću, a ne baca mu se u zagrljaj i to u sred bela dana kako je u seriji. Još je gore što su se u prethodnoj sceni videli efendi Mita i Tone (Jovo Maksić), što erotsku scenu čini apsolutno nelogičnom. Dovoljno je bilo da Tone samo čuje razgovor između Mite i Stojne, a ne i da ih vidi na delu. Tone kao ljubomoran i zoloban čovek imao bi dovoljno „argumenata“ da kinji svoju ženu samo što je otkrio njenu mladalačku tajnu. U romanu „Nečista krv“ sluga Tone potkrada efendi Mitu sve vreme, ali u seriji posle Stojninog prebijanja do smrti nije logično da to nastavi. Ako je Tone ucenio Mitu zbog toga što zna gazdinu tajnu vezu sa Stojnom, posle njene smrti čime ga ucenjuje? Dakle, u seriji je napravljen loš kompromis između pripovetke i romana.

Drastična je razlika u kvalitetu između prve polovine serije (filma) i druge polovine, a naročito poslednje epizode. Priča o Hadži Trifunu (to je okosnica filma „Nečista krv“) jedna je zaokružena celina sa bočnim tokovima koji su usklađeni. U drugoj polovini serije ima više propusta, a kulminacija propusta je poslednja epizoda. Kad sam čuo da je lik Koštane poveren Romkinji, iskreno sam bio prijatno iznenađen. Međutim, kada sam video kako to izgleda u seriji, totalno sam se razočarao. Mladost, glas i romsko poreklo nije dovoljno da Koštana u seriji bude ubedljiva. Glumica ni fizički ni psihički nije dorasla ulozi koja joj je dodeljena, niti je pokazala strast niti tugu. A gledao sam profesionalne glumice i gimnazijalke koje su znale da iznesu Koštanin lik. Marina Stanković nije bez talenta za glumu, ali nije za ulogu Koštane.

S druge strane, život mladog Mitketa je solidno prikazana, iako je  u originalnoj drami „Koštani“ njegova prošlost data samo kroz sećanje na mladost („žal za mlados“). Izazovno je bilo oživeti mladog Mitketa i to može da se opravda umetničkom slobodnom.  Međutim, karasevdah starog Mitketa u poslednjoj epizodi je parodija originala. Ne može momak od 30-ak godina da odglumi razočaranog pedesetogodišnjaka, tačnije glumac Vučić Perović to nije uspeo. Ako su već za druge likove dali stare i mlada glumce, to je pogotovu morao biti kod Mitketa. Ko pogleda samo jedan kadar, kako je Ljuba Tadić glumio Mitketa, jasno će mu biti o čemu je reč. Jednostavno neke likove nisu pisci slučajno zamislili kao ljude u godinama, npr. starac Fočo, iguman Stefan… Sa Mitketom dolazimo i do onog što je kardinalni propust serije, to jeste – jezik.

Režiser Milutin Petrović je odustajanje od govora Vranja uporedio sa savremenim jezikom u Šekspirovim dramama, što se nikako ne može uporediti. Šekpirov engleski jezik je varijanta stara 400 godina, a govor Vranja Bore Stankovića tek stotinak godina. Uostalom Zdravko Šotra je snimio „Zonu Zamfirovu“, pa je film bio veoma gledan i bez „savremenog“ prevoda. Laici su jezik „Nečiste krvi“ nazvali beogradskim govorom, međutim, ni to nije tačno imenovano. Autori su ubacili poneki dijalekatski vokativ, ponegde izbacili duge akcente i tako dobili govor, koji se u realnosti ne čuje ni u Beogradu ni u Vranju. Najbolje se ta neuverljivost jezika vidi kad se čuju baš popularni Mitketovi monolozi, koje mnogi ljudi znaju napamet. Mladi Mitke priča neki sterilan jezik koji ne liči ni na šta, bukvalno kao parodija originala, skoro kao kad u „Crnom Gruji“ čujemo Karađorđa. A nije moralo da bude tako. Ima savremenih pisaca i dijalektologa u Vranju, Leskovcu i Nišu, koji su mogli da prilagode jezik filma i serije. Postoji minimum deset ljudi koji su mogli to da urade bez ikakvih problema. Dovoljno je bilo sačuvati strukturu rečenice prizrensko-južnomoravskog poddijalekta. Stilski prilagoditi jezik tako što bi se eventualno neki lokalizimi i arhaizmi zamenili… Kao što sam već rekao, samo uraditi ono što je Šotra uradio sa „Zonom Zamfirovom“, a da ne pominjem kako Hrvati govor Dalmatinaca „ne prepravljaju“ u filmovima. Naravno to bi značilo više rada lektora sa glumcima, ali kvalitet bi bio mnogo viši. Katarina Radivojević je najbolji primer, jer njene replike su bliže dijalektu kad je glumila Zonu (pre 20 godina) nego u „Nečistoj krvi“ kad je glumila Conu. Dakle, nije problem do glumaca nego do reditelja.

Zamislite da je neko uradio sa jezikom „Gorskog vijenca“ ono što je urađeno sa jezikom „Nečiste krvi“, tada bi izbio međunarodni skandal. Ono što je Njegoš za Crnogorce, to je Bora Stanković za nas južnjake.

Želim da film „Nečista krv“ bude gledan u inostranstvu, što nije nemoguće jer stranci ne znaju kako izgleda Stankovićev original ni kakav je govor u Vranju. Međutim, žalim što nije iskorišćena prilika da se uradi celovito kvalitetno umetničko delo. Nova filmska adaptacija dela Bore Stankovića je bolja nego ona pre 25 godina, koja se danas pominje samo što Arkan nije dao da se Ceca vidi gola. Nadam se da nećemo čekati narednih četvrt veka kako bi se do kraja, kako valja, uradio posao.