Kažu da ljudi postaju nostalgični u poznim godinama, vraćajući se u prošlost. Mene još svrstavaju u red mladih, ali me često savlada nostalgija i to najčešće u susretu sa zapustelim i oronulim kućama, onih koje pamtim iz svog ranog detinjstva.

U susretu sa napuštenom kućicom iza Madere, opet sam se vratio u prošlost, oprhvala me tugu zbog njenog raspadnutog stanja, posebno

sa zapadne strane, dok se sa istočne i sa severne strane još drži. Ljudi prolaze pored nje ne osvrćući se, ali ja zastajem i dugo je posmatram.

Da, nema u dvorištu ni onog baštenskog cveća, koje ne miriše, ali je krasilo nekadašnje avlije krajem prošlog veka. Kako ovde tako i u Pižinom sokaku, kako su starosedeoci zvali Voždovu ulicu, gde su danas u njenom delu stambene zgrade, Lamele, u Ulici Iije Strele, košarkaški teren, i zgrade u ulici Nikole Skobaljića Leskovac.

I ovde ispred napuštene devastirane „starice“, prisećam se kućica i bašati koje su su zamenili soliteri i beton.

I vi ovu strau kuće s početka priče možete videti. Nalazi se odmah pored. takođe napuštene. Pepeljuge, ukoliko vas ne prepadne lavežom neko kučence ispod automobila jer ste mu pokvarili popodnevnu dremku.

Raspitujem se i pričaju mi da je u ovoj staroj kući pred kojom stojim dugo, živela zaista starica, dugo, baš dugo. Negovali su je i lečili ljudi od struke.

Sa staricom koja je živela kažu u šali, bar dvesta godina, živela je i ćerka koja je brinula o njoj.

Šta je dalje bilo nije mi poznato.

Kuća je je u svakom slučaju dugi niz godina napuštena i prepuštena na milost i nemilost vremenu – kiši, vetrovima i snegovima, pa je i deo krova sa zapadne strane u očajnom stanju.

Ovaj kraj mi je, inače, poznat, po mirnim spontanim okupljanjima za parkić iza Madere.

Sa stanarima iz susednih zgrada sam iz nedelje u nedelju delio neke drugačije životne priče, prijateljski ćaskao, i pružio im nesebične reči podrške u emisiji TV Vesti sa Srđanom Predojevićem

Iako sam, naime, mislio i prosto bio ubeđen da je ova starica, nekadašnja kuća čika Klamera, ona to ipak nije.