Učitelja i veroučitelja, čoveka sa dvema diplomama Dalibora Cvetkovića iz Guberevca kod Leskovca, leskovačka i javnost Jablaničkog okruga upamtila je kao velikog humanistu koji je preko svoje sada mirujuće humanitarne organizacije „Deca su dar od boga“, pomagao decu mameći im osmeh, bolesne i siromašne, uspeo da gane donatore pa su ugroženim porodicama popravljali stare ili zidali nove kuće.

Za njega i par aktivista ove organizacije bilo je karakteristično to što su radili bez pomoći lokalnih samouprava, bez finansijskih „injekcija“, na poverenje i reč. U nekoliko slučajeva uspeli su da alarmiraju i javnost cele Srbije.

Dok je drugima pomagao, Dalibor Cvetković je nosio pocepane patike i garderobu iz prodavnica second hand, a kada se njegov praistorijski automobil pokvario, a pozivi za pomoć sa svih strana stizali, jedan dobrotvor iz Velike Grabovnice na privremenom radu u Švajcarskoj mu je poklonio upotrebljiv džip, pogodan za brdovite terene.

„Skoro da mu nisam poljubio ruku od sreće jer sam tada imao velike planove za pomoć ugroženima“, priča.

Taj stari, ali izdržljivi, džip Dalibor već duže vreme i ne pali jer u njemu nema goriva. Početkom ove školske godine ostao je, naime bez posla veroučitelja do koga je putovao šesdesetak kilometara jer je, kako mu je rečeno, prestala potreba za njegovom angažovanjem. A imao je samo 85 posto radnog vremena.

Da nesreća ne ide sama, Dalibor je živi dokaz. Otkaz je dobio kada su u bolovi u kičmenom stubu postali nepodnošljivi. Negde u to vreme ubrzava se i postupak oko starateljstva dece, gase mu i profil na kome je objavljivao informacije o radu humanitarne organizacije.

„Pre toga sam podigao kredit za advokate i sada stižu rate, a ja nemam otkud da ih platim“, priča o svojoj muci.

Da bi zaradio za najosnovnije potrebe, za decu, tvrdi, kratko je radio kao taksista, sada volonitira u crkvi za minimalna sredstva, ali opet je, dodaje, zahvalan bogu i na tome.

„Više nemam novca ni za autobus, pešice idem do grada. Ima dana kada nemam šta da jedem, ali za dete mora da ima“, priča.

Njegov glas je ravan, bez pokazivanja emocija, pa se ne može osetiti ni tuga ni bes zbog zle sudbine. Samo konstatuje da radi pod jakim bolovima. „I pre nego što sam formirao humanitarnu organzaciju na neki način sam bio humanitarac. Sada nemam novca ni za magnetnu rezonancu“.

I sa takvom kičmom, on je letos brao maline, ređao drva za nadnicu, prodavao na pijačnoj tezgi. „Samo su mi deca motiv“, kaže

Sreća u nesreći je to što njegov otac radi u Kostolcu pa ne mora da brine o roditeljima i o plaćanju komunalnih računa.

Kaže da se obraćao leskovačkim vlastima za pomoć, ali ne i šta je tražio, već da je nije dobio.

„Pomogao mi je Vladika niški gospodin Arsenije u dva navrata zbog čega sam mu neizmerno zajvala. Zahvaljujući njemu dobio sam posao u pravoslavnom hramu u Leskovcu. Da nije bilo toga, odavno bih otišao iz Leskovca“, priča.

I pored svega veruje da da će jednog dana ponovo aktivirati humanitarnu organizaciju „Deca su dar od boga“. „Jer sam bez toga prazan i neispunjen, ako zanemarimo svoju ličnu sudbinu“.