Tonja sa svojim sinom mašta o prekidu rata u Ukrajini i povratku u rodno ognjište

Tonja Fomenko iz Ukrajine zaisgurno nikada neće zaboraviti način na koji joj je tog 24.februara, u šest sati ujutro, zazvonio telefon. Taj reski zvuk koji je probudio iz dubokog sna naterao ju je da zadrhti, a kada je sa druge strane čula glas učiteljice svog sina koja joj je saopštila da je u njihovoj zemlji počeo rat i da deca više neće ići u školu umalo se nije onesvestila. Poslednjim atomom snage čula je kako je učiteljica moli da kao član Saveta  škole obavesti sve ostale roditelje da je počeo rat i da do daljnjeg ne šalju svoju decu u školu.

Odmah je počelo i bombardovanje. Najpre su se bombe čule u daljini, a potom sve bliže i bliže. Tonja je sa porodicom ostala u svom  stanu koji se nalazio na sedmom spratu zgrade u gradu Severodonjecku, u  luganskoj oblasti, sve do 5. aprila, kada je pogođen deveti sprat.

“Pogođeni stan je odmah eksplodirao i izgoreo, a naša zgrada više nije bila bezbedna za stanovanje i zbog toga smo sa sinom morali da se preselimo u stan moje svekrve. Međutim, i otuda smo vrlo brzo morali da odemo zato što je bombardovana bolnica koja se nalazila tik uz ovu zgradu”, priča Tonja.

Videći da se ratna dejstva šire njena porodica je procenila da ona sa sinom treba da se evakuiše u grad Dnjepar, a da odatle preko Mađarske ode u Leskovac  kod svoje rođene tetke. Tonja je sa sinom iz Dnjepra krenula vozom prema gradu Čop koji se nalazi na samoj Ukrajinskoj, Mađarskoj granici, a posle sedam sati čekanja na stanici opet su vozom krenuli prema mađarskom gradu Zahanju, a potom stigli i u Budimpeštu odakle su nameravali da doputuju  u Srbiju.

“Kada smo stigli u glavni grad Mađarske nismo imali novca da kupimo kartu do Beograda. Mislila sam da ćemo zauvek ostati na železničkoj stanici gde smo i spavali na podu. Sva je sreća da su nas na vreme primetili mađarski volonteri koji su nam kupili karte do Beograda. Da nam na tom putovanju nisu stalno pomagali naši i volonteri Mađarske ne znam kako bi stigli do tetke u Srbiju.”, kaže Tonja i naglašava da je i kada je sa sinom bezbedno stigla u topao dom svoje tetke nije mogla mirno da spava opterećena paklom rata koji je zahvatio njenu zemlju.

Tonja je kod svoje rođake ostala sve do trenutka kada je saznala da može da pređe u novootvoreni Centar za azil u Vranju.

“Ljudi iz Komesarijata za izbeglice su došli po nas i dovezli u Vranje gde smo, Bogu hvala,odlično primljeni. Moje sin je odmah pošao u prvi razred i deca su ga odlično prihvatila iako ne zna njihov jezik. Oni komuniciraju na njihovom dečjem jeziku i slažu se izvanredno”, kaže oduševljenaTonja.

Za to je kaže, najzaslužnija, učiteljica njenog sina koja odlično govori ruski jezik, a pored koje njen mališan polako uči srpski. Primetila je takođe da su deca u Vranju veoma druželjubiva i da im je veoma zahvalna što nisu odbacili njenog sina. Takođe naglašava da je prezadovoljna načinom na koji se ophode ljudi iz komesariajata prema njima.

“Oni su tu uvek za nas kada nam nešto zatreba. Imamo zdravstveno osiguranje, vode nas kod lekara, a decu u školu”, kaže naša sagovornica.

Dok čeka svog sina iz škole Tonja nastoji da se bavi ženskim poslovima kako bi na trenutak zaboravila na svoje probleme. To redovno čine i ljudi iz Komesarijata koji izbeglim Ukrajincima u Vranju priređuju odlaske u Pozorište, ali i Narodni muzej gde su imali priliku da se upoznaju sa kulturnom baštinom vranjskog kraja.

“Na Svetski dana dece imali smo priliku da u Domu vojske pogledamo dečju predstavi pod nazivom “Da ne bude rata”. Dok je trajala predstava svi smo plakali i žalili što je Ukrajinu dogodio rat, nešto najstrašnije što može jednoj zemlju da se dogodi”, kaže drhtavim glasom Tonja.

Ona tvrdi da niko iz njene porodice nije verovao da će doći do rata. Sa suprugom koji se sada nalazi u Ukrajini je živela lepo. Oboje su radili, išli na odmor i posedovali dva stana i maštali o ostvarenju svojih zamisli. Već dve nedelje nema nikavih vesti o svojim najbližima jer u luganskoj oblasti više nema interneta  zato što je je stalno pod bombama. Sve je razrušeno i sve mora iznova da se podiže kada se rat završi.

“Nije bilo mnogo bolje i kada sam 12.marta ove godine napustila Severodonjeck. U ruševinama je bilo raskomadanih tela na pretek. Telesne ostatke niko nije sakupljao jer se pucalo na sve strane. Ni u najuržnijem snu nisam pomišljala da ću to doživeti”, priča Tonja sa suzama u očima.

Ona i svih šezdeset i sedam ukrajinskih korisnika Centra za azil u Vranju, mahom žena sa decom, sanjaju dan kada će u njihovoj zemlji prestati rat i kada će moći da se vrate svojim kućama. Tonja kaže da je njoj velika olakšavajuća okolnost što je dolazeći kod tetke u goste dobro savladala srpski jezik i što može bez prepvodioca da se sporazumeva sa ljudima.

Pratite JuGmedia portal na društvenim mrežama Facebook, Instagram i Twitter!
Budite uvek u toku dešavanja!

Pre slanja komentara molimo Vas da pročitate sledeća pravila:
Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije portala juGmedia. Komentari koji sadrže psovke, uvredljive, vulgarne, preteće, rasističke ili šovinističke poruke neće biti objavljeni. Molimo čitaoce portala juGmedia da se prilikom pisanja komentara pridržavaju pravopisnih pravila. Takođe je zabranjeno lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni. Redakcija ima pravo da ne odobri komentare koji su uvredljivi, koji pozivaju na rasnu i etničku mržnju i ne doprinose normalnoj komunikaciji između čitalaca ovog portala.

  • Neka dodje u Predejane i neka se tu udade i sin da si vu tu ostane, ce se ozeni s neku Predejanku i ce mu bude lepo, od tu Ukrajinu nema vise nista.

    4
    0

vaš komentar